Даниловићи
Даниловићи | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Рудо |
| Становништво | |
| — 2013. |  61 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 42′ 16″ С; 19° 23′ 57″ И / 43.7044° С; 19.3992° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 638-700 m |
| Површина | 6,5 km2 |
  Даниловићи Даниловићи на карти Босне и Херцеговине | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 058 |
Даниловићи су насељено мјесто у општини Рудо, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живио 61 становник.[1]
Географија[уреди | уреди извор]
Налази се на 638-700 метара надморске висине, површине 6,5 км2, удаљено око 32 км од општинског центра. Припада мјесној заједници Бијело Брдо. Разбијеног је типа, а засеоци су Ђукановићи, Лучићи и Милановићи. Смјештено је у подножју планине Варда и на лијевој обали Будимлијске ријеке, поред регионалног пута Увац-Добрун. Посебан значај за овај крај имала је изградња макадамског пута Вишеград-Увац 1897/1898. године. У то вријеме почела је експлоатација околних шума и запошљавање мјештана, којима је дотад главно занимање било сточарство. Ђаци похађају основну школу у селима Микавице и Штрпци. У Даниловићима постоји гробље, а најближа је манастирска Црква Светог Николаја у селу Добрунска Ријека (општина Вишеград). Даниловићи су 1977. добили електричну енергију, а почетком XXI вијека фиксну телефонску мрежу. Мјештани користе воду са извора.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Село је, према предању, добило име по "некаквом кнезу Данилу, који је овдје сједио и заповиједао". Надгробни споменици - стећци, на локалитету: Мраморина, потврђују приче мјештана да је на мјесту овог села било насеље од старина. До тзв. Карађорђеве крајине у селу је било и етничких Турака, који су се касније иселили. Село је спаљено у устанку 1875-1878, а његови становници избјегли су у Србију.[2]
Становништво[уреди | уреди извор]
Село је 1879. имало 14 домаћинстава и 91 становника (православци); 1895. - 141 становника; 1948. - 180; 1971. - 147; 1991. - 101; 2013. - 21 домаћинство и 54 становника (Срби). Породице Божовић, Ивановић, Милановић и Михаиловић славе Јовањдан; Ђукановић, Јанковић - Никољдан; Лучић - Ђурђевдан; Томић - Светог Андрију Првозваног]]. Милановићи су најстарија породица у селу, а дошли су са Раванаца половином XVIII вијека. Ђукановићи су поријеклом из Будимлије, а доселили су се послије Карађорђеве крајине. Божовићи су дошли из села Божовићи, Лучићи из Штрбаца, Ивановићи из Мрсова, Јанковићи из Оскоруше, а Томићи из Бована. Имена погинулих добровољаца из Првог свјетског рата била су исписана на спомен-костурници, подигнутој 1940. у селу Штрпци, која је порушена (реконструисана током 2019). У Другом свјетском рату погинула су четири мјештанина (цивили и борци).[2]
| Демографија[3] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1879. | 91 | |
| 1895. | 141 | |
| 1948. | 180 | |
| 1971. | 147 | |
| 1981. | 114 | |
| 1991. | 101 | |
| 2013. | 61 | |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 16. 11. 2021. г. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 55. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
