Цариградски сабор (879—880)
| Део серије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Цариградски сабор (879-880) je био велики помесни сабор Православне цркве, који је одржан током 879. и 880. године у Цариграду. Сабор је сазвао византијски цар Василије, у договору са цариградским патријархом Фотијем. На сабору је осуђен сваки покушај промене изворног Никејско-цариградског симбола вере, било путем одузимања или додавања. Ова одлука је била усмерена против уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере, односно против учења о двоструком исхођењу Светог духа, од Оца и Сина. Одлуке овог сабора потврдио је и тадашњи римски папа Јован VIII.[1]
Иако је овај сабор у прво време био прихваћен као општи, Римска црква је током времена почела да се удаљава од његових одлука, а када је уметак Филиокве око 1014. године био званично прихваћен и у самом Риму, дошло је до убрзаног нарушавања дотадашњег црквеног јединства, што је на крају резултирало Великим расколом (1054). Упркос томе, Цариградски сабор из 879-880. године је задржао своју пуноважност у Православној цркви, а многи православни хришћани га сматрају равновасељенским и називају га Осмим васељенским сабором.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Након смрти цариградског патријарха Игњатија у јесен 877. годинe, на патријаршијски трон у Цариграду поново се вратио Фотије, који је уз сагласност тадашњег византијског цара Василија (867-886) одлучио да окупи велики црквени сабор, ради преиспитивања спорних одлука ранијег Цариградског сабора из 869-870. године. Сагласност за сазивање новог сабора дао је и римски папа Јован VIII (872-882), који је у Цариград упутио своје легате.[1]
Сабор се састао у јесен 879. године, уз учешће представника свих источних патријаршија, као и Римске цркве, коју су представљали папски легати (изасланици) Еуген, Петар и Павле. У раду сабора учествовала су чак 383 епископа. Сабор је усвојио три канона, који су уврштени у корпус канонског права Православне цркве. На сабору су поништене све спорне одлуке ранијег Цариградског сабора из 869-870. године.[3]
Сабор је једногласно потврдио изворни Никејско-цариградски симбол вере, без икаквих одбитака или додатака, званично осудивши сваки покушај изостављања или уметања појединих речи или израза. Учесници сабора су тим поводом нагласили: "Прихватамо свим својим срцем и признајемо својим уснама, да древни Символ вере исповедамо без било каквог одузимањем и без додавања, без мењања или оштећења.", уз изрицање упозорења и осуде: "ако неко од лица дозволи измену или допуну овог Символа, као и онај ко се усуди да то учини, да буде проклет".[4] Овом одлуком, одбачен је сваки покушај уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере, а самим тим је спречено да се у Симбол вере преко поменутог уметка уведе и неправилно учење о двоструком исхођењу Светог духа. Сабор је закључио рад 880. године, а његове одлуке је званично потврдио и тадашњи римски папа Јован VIII.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Острогорски 1969, стр. 235.
- ^ Јевтић 2012, стр. 69-90.
- ^ Атанасије Јефтић, На путевима отаца: Васељенски сабори и живо предање Цркве
- ^ Лебедев А. П. Т. 5: История разделения Церквей в IX, X и XI веках: С подроб. указ. рус. лит., относящейся к этому предмету, с 1841 по 1900 гг. СПб.: Тузов, М.: Печатня Снегиревой стр.293
- ^ Siecienski 2010, стр. 103-104.
Литература[уреди | уреди извор]
- Василиадис, Панајотис (1996). „Друга Фотијева патријаршија (1. део)” (PDF). Теолошки погледи. 29 (1-4): 87—131.
- Василиадис, Панајотис (1997). „Друга Фотијева патријаршија (2. део)” (PDF). Теолошки погледи. 30 (1-4): 3—84.
- Dvornik, Francis (1948). The Photian Schism: History and Legend. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
- Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
- Јевтић, Атанасије (2012). „Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г.) и Девети (1351. г.)” (PDF). Теолошки погледи. 45 (1): 69—90.
- Коматина, Предраг (2009). „Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г.”. Српска теологија данас. 1: 359—368.
- Коматина, Предраг (2014). Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Коматина, Предраг (2016). „Област Вaгенитија и епископија Св. Климента”. Зборник радова Византолошког института. 53: 83—100.
- Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
- Siecienski, Anthony Edward (2010). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford University Press.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- СПЦ: Свети Фотије Цариградски Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2018)
- Свети Фотије Цариградски: Окружна посланица