Деспотизам
| Део серије о политици | ||||||||||
| Основни облици владавине | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Структура моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Извор моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Идеологија моћи | ||||||||||
|
||||||||||
 Политика | ||||||||||
Деспотизам (грч. Δεσποτισμός [Despotismós]) је неограничено господарење, неограничена владавина, самовоља, тиранство. Поданици стоје правно према деспоту у истом односу као ма који део предмет поседа. Деспотизам се разликује од апсолутизма непостојањем неке уређене државе.[1]
Колоквијално, реч деспот се пежоративно односи на оне који користе своју моћ и ауторитет да тлаче своје становништво, поданике или подређене. Тачније, тај се термин често односи на шефа државе или владе. У том смислу, слична је пежоративним конотацијама које су повезане са појмовима тиранин и диктатор.[2]
Етимологија[уреди | уреди извор]
Енглески речник дефинише деспотизам као „владавина деспота; вршење апсолутне власти”.[3]
Филозофија[уреди | уреди извор]
Античка Грчка[уреди | уреди извор]
Од свих старих Грка, Аристотел је био можда најутицајнији промотер концепта оријенталног деспотизма. Ову идеологију је пренео свом ученику Александру Великом, који је освојио Ахеменидско царство, којим је у то време владао деспот Дарије III, последњи краљ из династије Ахеменида. Аристотел је тврдио да оријентални деспотизам није заснован на сили, већ на пристанку. Дакле, не би се могло рећи да је страх његова мотивациона снага, већ да је сервилна природа поробљених, та која је хранила моћ деспотског господара.
У оквиру старогрчког друштва, сваки Грк је био слободан и способан да обавља функцију; и способни да влада и да се њиме влада. Насупрот томе, међу варварима су сви по природи били робови. Још једна разлика коју је Аристотел заступао била је заснована на клими. Приметио је да су народи хладних земаља, посебно они у Европи, били пуни духа, али недовољно вешти и памети, а да су народи Азије, иако обдарени вештином и интелигенцијом, били мањкави духом и стога су били подвргнути ропству. Поседујући и дух и интелигенцију, Грци су према њему били слободни да управљају свим другим народима.[4]
Монтескје[уреди | уреди извор]
Концепт деспотизма, а посебно оријенталног деспотизма, ушао је у европску политичку мисао са Монтескјеовим Духом закона у 18. веку. Идеја није била нова нити јединствена за Монтескјеов рад, али се сматра да је Монтескјеов рад био најутицајнији на модерну политичку мисао.[5]
Историја[уреди | уреди извор]
У свом класичном облику, деспотизам је држава у којој један појединац (деспот) има сву моћ и ауторитет који отеловљује државу, а сви остали су супсидијарне особе. Овај облик деспотовине био је уобичајен у првим облицима државности и цивилизације; египатски фараон је узорна фигура класичног деспота.
Едвард Гибон је сугерисао да је све већа употреба деспотизма у оријенталном стилу од стране римских царева била главни фактор у паду Римског царства, посебно од владавине Елагабала:
Пошто је пажња новог цара била скренута најситнијим забавама, он је протраћио многе месеце у свом луксузном напредовању од Сирије до Италије, провео у Никомедији прву зиму после победе и одложио до следећег лета тријумфални улазак у престоницу. Међутим, верна слика, која је претходила његовом доласку, а која је по његовом непосредном наређењу постављена изнад олтара победе у сенату, пренела је Римљанима праведну, али недостојну сличност његове личности и понашања. Био је нацртан у својој свештеничкој одећи од свиле и злата, по опуштеној моди Међана и Феничана; глава му је била покривена узвишеном тијаром, бројне крагне и наруквице биле су украшене драгуљима непроцењиве вредности. Обрве су му биле обојене црном, а образи офарбани вештачком црвено-белом. Велики сенатори су са уздахом признали да је Рим, након дугог искуства са строгим тиранијама својих сународника, коначно био понизан испод женственог луксуза оријенталног деспотизма. (Пропадање и пад Римског царства, књига прва, шесто поглавље)
Непријатељи шведског краља Густава Васе сматрали су га деспотом.[6] Сматра се да су саму реч сковали противници Луја XIV од Француске 1690-их, који су применили термин despotisme да описују донекле слободно вршење власти свог монарха. Реч је ултиматно грчког порекла, а у древној грчкој употреби деспот (despótès) је технички био господар који је владао у домаћинству над онима који су по природи били робови или слуге.[7]
Термин сада подразумева тиранску владавину. Деспотизам се може односити на било који апсолутистички или диктаторски режим или вођу који користи своју моћ на окрутан начин.[8][9][10]
Међутим, у просвећеном апсолутизму (познатом и као добронамерни деспотизам), који је дошао до изражаја у Европи у 18. веку, апсолутни монарси су користили свој ауторитет да спроведу низ реформи у политичким системима и друштвима својих земаља. Овај покрет је вероватно био покренут идејама доба просветитељства.[11][12]
Филозоф просветитељства Монтескје је веровао да је деспотизам одговарајућа влада за велике државе. Исто тако, веровао је да су републике погодне за мале државе и да су монархије идеалне за државе умерене величине.[13]
Декларација о независности Сједињених Држава оптужила је краља Џорџа III за „дуги низ злоупотреба и узурпација, који су увек тежили истом циљу, показујући план да се [народ] сведе под апсолутни деспотизам“.[14]
Контраст са апсолутном монархијом[уреди | уреди извор]
Према Монтескјеу, разлика између апсолутне монархије и деспотизма је у томе што у случају монархије једна особа влада са апсолутном влашћу према фиксним и утврђеним законима, док деспот влада својом вољом и хиром.[15]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Despotism. archive.org (film documentary). Prelinger Archives. Chicago, IL: Encyclopædia Britannica, Inc. 1946. OCLC 6325325. Приступљено 27. 1. 2015.
- ^ Pop, Vox (29. 9. 2007). „Are dictators ever good?”. the Guardian.
- ^ „The definition of despotism”. dictionary.com. Приступљено 15. 8. 2016.
- ^ See: Politics (Aristotle) 7.1327b [1]
- ^ Grafton, Anthony; Blair, Ann (1998). The Transmission of Culture in Early Modern Europe. University of Pennsylvania Press. стр. 174.
- ^ Riis, J.A. (1910). Hero Tales of the Far North. Macmillan Company. стр. 84. ISBN 978-1-4142-3258-4. Приступљено 2023-02-26.
- ^ Boesche, Roger (1990). „Fearing Monarchs and Merchants: Montesquieu's Two Theories of Despotism”. The Western Political Quarterly. 43 (4): 741—61. JSTOR 448734. S2CID 154059320. doi:10.1177/106591299004300405.
- ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Tyrant”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 27 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 548.: "TYRANT (Gr. τύραννος, master, ruler), a term applied in modern times to a ruler of a cruel and oppressive character."
- ^ Compare: „Tyrant”. Encyclopedia of Diderot & d'Alembert – Collaborative Translation Project. 2009-11-06. Приступљено 1. 4. 2015. „[...] today by tyrant one understands, not only a usurper of sovereign power, but even a legitimate sovereign who abuses his power in order to violate the law, to oppress his people, and to make his subjects the victims of his passions and unjust desires, which he substitutes for laws.”
- ^ „tyrant | Definition & Facts”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-13.
- ^ „The Age of Enlightenment: A History From Beginning to End: Chapter 3”. publishinghau5.com. Архивирано из оригинала 3. 3. 2017. г. Приступљено 3. 4. 2017.
- ^ Conrad, Sebastian (1. 10. 2012). „Enlightenment in Global History: A Historiographical Critique”. The American Historical Review. 117 (4): 999—1027. ISSN 0002-8762. doi:10.1093/ahr/117.4.999
.
- ^ World History, Spielvogel J. Jackson. Glencoe/McGraw-Hill, Columbus, OH. p. 520
- ^ Declaration of Independence: A Transcription. archives.org. 1776. Приступљено 2021-01-26.
- ^ Montesquieu, "The Spirit of Laws" Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014), Book II, 1.
Литература[уреди | уреди извор]
- Hague, Rod; Harrop, Martin; McCormick, John (2016). Comparative government and politics: an introduction (Tenth изд.). London: Palgrave. ISBN 978-1-137-52836-0.
- Grzymala-Busse, Anna; Finkel, Eugene (2022), „Historical Political Economy of Autocracy”, The Oxford Handbook of Historical Political Economy, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-761860-8, doi:10.1093/oxfordhb/9780197618608.013.9
- Tilly, Charles (1975). Tilly, Charles, ур. Western-state Making and Theories of Political Transformation. The Formation of National States in Western Europe. Studies in Political Development. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0691007721.
- Hariri, Jacob (2012). „The Autocratic Legacy of Early Statehood” (PDF). American Political Science Review. 106 (3): 471—494. S2CID 54222556. doi:10.1017/S0003055412000238. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 04. 2023. г. Приступљено 20. 04. 2023.
- Acemoglu, Daron; Johnson, Simon; A. Robinson, James. „Reversal of Fortune: Geography and Institutions in the Making of the Modern World Income Distribution.”. Архивирано из оригинала 23. 03. 2012. г. Приступљено 20. 04. 2023.
- Olson, Mancur (1. 1. 1993). „Dictatorship, Democracy, and Development”. The American Political Science Review. 87 (3): 567—576. JSTOR 2938736. S2CID 145312307. doi:10.2307/2938736.
- Kurrild-Klitgaard, Peter & Svendsen, Gert Tinggaard, 2003. "Rational Bandits: Plunder, Public Goods, and the Vikings," Public Choice, Springer, vol. 117(3–4), pages 255–272.
- North, Douglass C.; Wallis, John Joseph; Weingast, Barry R. (2008). „Violence and the Rise of Open-Access Orders”. Journal of Democracy. 20 (1): 55—68. S2CID 153774943. doi:10.1353/jod.0.0060.
- Siaroff, Alan (2013-12-31). Comparing Political Regimes. ISBN 9781442607019. doi:10.3138/9781442607019.
- „Globalisation and autocracy are locked together. For how much longer?”. The Economist. ISSN 0013-0613. Приступљено 2023-03-04.
- Alizada, Nazifa; Boese, Vanessa Alexandra; Lundstedt, Martin; Morrison, Kelly; Natsika, Natalia; Sato, Yuko; Tai, Hugo; Lindberg, Staffan I. (2022). „Autocratization Changing Nature?”. SSRN Electronic Journal. ISSN 1556-5068. doi:10.2139/ssrn.4052548.
- Wong, Stan Hok-Wui; Or, Nick H. K. (2020-12-01). „To Compete or to Cooperate”. Communist and Post-Communist Studies (на језику: енглески). 53 (4): 91—117. ISSN 0967-067X. doi:10.1525/j.postcomstud.2020.53.4.91.
- Miller, Michael K (2012-11-05). „Electoral authoritarianism and democracy: A formal model of regime transitions”. Journal of Theoretical Politics. 25 (2): 153—181. ISSN 0951-6298. S2CID 153751930. doi:10.1177/0951629812460122.
- Frantz, Erica (2018-11-15). „Authoritarianism”. ISBN 978-0-19-088019-4. doi:10.1093/wentk/9780190880194.001.0001.
- Tullock, Gordon. "Autocracy", Springer Science+Business, 1987. ISBN 90-247-3398-7
- Kurrild-Klitgaard, Peter (2000). „The Constitutional Economics of Autocratic Succession”. Public Choice. 103 (1): 63—84. S2CID 154097838. doi:10.1023/A:1005078532251.
- Acemoglu, Daron; Johnson, Simon; Robinson, James A. (2005). Chapter 6 Institutions as a Fundamental Cause of Long-Run Growth. Handbook of Economic Growth. 1, Part A. стр. 385—472. ISBN 9780444520418. doi:10.1016/S1574-0684(05)01006-3.
- Liou, Yu-Ming; Musgrave, Paul (2016-06-13). „Oil, Autocratic Survival, and the Gendered Resource Curse: When Inefficient Policy Is Politically Expedient”. International Studies Quarterly. 60 (3): 440—456. ISSN 0020-8833. doi:10.1093/isq/sqw021.
- Kurlantzick, Joshua (30. 3. 2013). „A New Axis of Autocracy”. The Wall Street Journal. ISSN 0099-9660. Приступљено 17. 5. 2017.
- Tansey, Oisín (2. 1. 2016). „The problem with autocracy promotion”. Democratization. 23 (1): 141—163. ISSN 1351-0347. S2CID 146222778. doi:10.1080/13510347.2015.1095736.
- Way, Lucan (27. 1. 2016). „Weaknesses of Autocracy Promotion”. Journal of Democracy. 27 (1): 64—75. ISSN 1086-3214. S2CID 155187881. doi:10.1353/jod.2016.0009.
- Brownlee, Jason (15. 5. 2017). „The limited reach of authoritarian powers”. Democratization. 24 (7): 1326—1344. ISSN 1351-0347. S2CID 149353195. doi:10.1080/13510347.2017.1287175.
- Way, Lucan A. (2015). „The limits of autocracy promotion: The case of Russia in the 'near abroad'”. European Journal of Political Research. 54 (4): 691—706. doi:10.1111/1475-6765.12092.
