Диктатура

С Википедије, слободне енциклопедије
Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин су двоје људи који се често користе као примери диктатора из 20. века из две различите идеологије.

Диктатура се према облику власти и државног уређења сврстава у прву подјелу а то је према облику владавине.[1][2] Ова подјела се узима према особинама које имају носиоци власти, начину доласка на власт, те према односу власти и владара према грађанима (поред диктатуре у ову подјелу још се убрајају и монархија и република).

Диктатура или тиранија постојала је у прошлости али и постоји и у садашњости. Владавина није утемељена у праву него у насиљу. Платон и Аристотел је сматрају изопаченом. Владар монополизује сву власт у држави и преузима све функције. У античкој Грчкој и Риму било је познато безброј диктатура. У новије вријеме имамо Мусолинија и Хитлера, док модификованом облику приписујемо Стаљина и Чаушескуа. Диктатори на власт долазе нелегално, па и државним ударом (Фидел Кастро је на власт дошао државним ударом,под изговором да скида са власти диктатора). Власт се настоји проширити на све сфере људског живота, привредне токове, културни и породични живот. Могли бисмо рећи да самим тим што диктатор има апсолутну власт над свим нивоима власти то онемогућава организовани криминал да се инфилтрује. То је само у теорији. Наиме, многи диктатори управо стварају организовани криминал ради своје користи (нпр. Норијега у Панами итд.).

Историја[уреди | уреди извор]

Између два светска рата су описана четири типа диктатура: конституциони, комунистички (номинално заговарајући „диктатуру пролетаријата“), контрареволуционарни, и фашистички. Многи су доводили у питање разлике између ових прототипова. Од Другог светског рата препознатљив је шири опсег диктатура, укључујући диктатуре Трећег света, теократске или верске диктатуре и династичне или породичне диктатуре.[3]

Републиканско порекло[уреди | уреди извор]

Током републиканске фазе античког Рима, римски диктатор је био специјални судија који је држао добро дефинисане моћи, обично у интервалима од шест месеци, и обично у комбинацији са конзулом. Римским диктаторима је додељивана апсолутна моћ у време ванредног стања. При извршењу, оригинално њихова сила није била ни произвољна ни неограничена, већ подложна закону и захтевала је ретроспективно оправдање. Није било таквих диктатура након почетка II века п. н. е, а каснији диктатори попут Суле и римских царева су много више лично и произвољно искориштавали моћ. Како је римски император био краљ у сваком погледу осим имена, концепт који је остао анатема традиционалном римском друштву, те институција није пренета у Римско царство.

Латинско амерички лидери 19. века[уреди | уреди извор]

Након колапса шпанске колонијалне владавине, у многим ослобођеним земљама дошли су на власт разни диктатори. Често су предводили приватну војску. Ти самоименовани војно политички лидери су нападали слабе националне владе након што су оне преузеле политичку и економску моћ у региону. Примери таквих лидера су Антонио Лопез де Санта Ана у Мексику и Хуан Мануел де Росас у Аргентини. Такви диктатори су такође названи personalismos.[1]

Талас војних диктатура у Јужној Америци у другој половини двадесетог века оставио је посебан белег на латинско америчку културу. У латинско америчкој књижевности, диктаторски роман који изазива диктатуру и владара је значајан жанр. Постоје и многи филмови који приказују латиноамеричке војне диктатуре.

Комунизам и фашизам у диктатурама 20. века[уреди | уреди извор]

У првој половини 20. века, стаљинистичке и фашистичке диктатуре су се појавиле у разним научно и технолошко напредним земљама, које се разликују од диктатура у Латинској Америци и постколонијалних диктатура у Африци и Азији. Водећи примери модерне тоталитарне диктатуре обухватају:[1]

Диктатуре у Африци и Азији након Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Мобуту Сесе Секо, Заирски дугогодишњи диктатор.

Након Другог светског рата, диктатуре су успостављене у неколико нових држава Африке и Азије, често на рачун или услед неуспеха устава који су наслеђени од колонијалних сила. Ови устави често нису били делотворни без јаке средње класе или су радили против већ постојеће аутократске владавине. Неки изабрани председници и премијери су стекли власт тако што су потиснули опозицију и успоставили једнопартијску владавину, а други су успоставили војне диктатуре помоћу своје војске.[1] Без обзира на њихов облик, ове диктатуре имале су негативан утицај на економски раст и квалитет политичких институција.[4] Диктаторима који су остали на власти током дужег временског периода било је све теже да спроводе здраве економске политике.

Често цитирана експлоатациона диктатура је режим Мобуту Сесе Сека, који је владао Заиром од 1965. до 1997. године, и током своје владавина је проневерио преко 5 милијарди долара из своје земље.[5]

Демократски индекс агенције Economist Intelligence Unit, 2016.[6] Плава боја представља демократске земље, док се црвено обојене сматрају ауторитарним. Тамно црвено обојене су најчешће диктатура или тоталитарни режими.

Демократизација[уреди | уреди извор]

Глобална динамика демократизације била је једно од централних питања политичких научника.[7][8] Сматра се да је трећи талас демократије довео до прелаза неких диктатура у демократије.[9] (погледајте исто тако контраст између две цифре Демократско-диктатурног индекса за 198.8 и 2008. годину).

Мерење диктатура[уреди | уреди извор]

Концептуалне и методолошке разлике у литератури политичке науке постоје у погледу мерења и класификације режима као диктатуре или демократије, са истакнутим примерима као што су Freedom House, Polity IV и Демократско-диктатурни индекс. Њихова валидност и поузданост су предмет дискусија.[10]

Постоје два главна истраживачка приступа: минималистички приступ се фокусира на то да ли је држава наставила са одржавањем избора који су конкурентни, и суштински приступ који проширује концепт демократије тако што укључује људска права, слободу штампе, владавину права, итд.[11][12][13] ДД индекс се сматра примером минималистичког приступа, док је Polity data series, релативно комплетнији показатељ.[14]

Типови[уреди | уреди извор]

Најгенералнији термин је деспотизам, облик владе у којој један ентитет влада са апсолутном моћи. Тај ентитет може да буде индивидуа, као у аутократији, или то може да буде група,[15] као у олигархији. Деспотизам може да значи тиранија (доминација путем претњи кажњавања и насиља), или апсолутизам; или диктатура (форма владавине у којој је владар апсолутни диктатор, који није ограничен уставом, законима или опозицијом, etc.).[16] Диктатуре могу да поприме облик ауторитаризма или тоталитаризма.

Диктатура је облик власти у којој је апсолутна моћ концентрисана у диктатору или малој клици, или владиној организацији, или групи у којој је апсолутна моћ изузетно концентрисана,[17] док се демократија, са којом се концепт диктатуре често упоређује, дефинише као облик власти у којој се они који владају бирају путем избора. Ауторитарне диктатуре су оне у којима постоји мало политичке мобилизације и „мала група влада у оквиру формално лоше дефинисаних граница, али заправо на прилично предвидив начин”.[18] Тоталитарна диктатура укључује „једну партију коју води један снажан појединац са моћном тајном полицијом и високо развијеном идеологијом”. Овде влада има „потпуну контролу над масовним комуникацијама и социјалним и економским организацијама”.[19] Хана Арент је сматрала тоталитаризам новом и екстремном формом диктатуре која обухвата „атомизоване, изоловане појединце”, у којој идеологија игра водећу улогу у дефинисању начина на који целокупно друштво треба да буде организовано.[20] Хуан Линц сматра да је разлика између ауторитативног режима и тоталитарног у томе да до ауторитативни настоји да загуши политику и политичку мобилизацију (деполитизација), док тоталитарни настоји да контролише политику и политичку мобилизацију.[21]

Антонио Лопез де Санта Ана у мексичког војној униформи

Класификација[уреди | уреди извор]

Диктатуре се могу класификовати на бројне начине, као што су:

Порекло моћи[уреди | уреди извор]

Стабилна диктатура[уреди | уреди извор]

Стабилна диктатура је она која се може одржати на снази током дугог временског периода. Теорија стабилне диктатуре по питању Совјетског Савеза тврди да након кризе наслеђивања која је следила Стаљиновој смрти 1953. године, успешни вођа је заузео статус стаљинистичког диктатора без Стаљиновог апарата терора.[25] Сматра се да су Чиле и Парагвај имали стабилне диктатуре током 1970-тих.[26] Постоје индикације се да се стабилне диктатуре понашају различито од нестабилних диктатура. На пример, Марија Браувер је мишљења да „експанзионистичке политике могу пропасти и поткопати ауторитет лидера. Стабилни диктатори би, стога, били склони да се уздрже од војне агресије. Ово се односи на империјалну Кину, Византион и Јапан, који су се у појединим раздобљима уздржавали да проширивања својих граница. Насупрот томе, нови диктатори желе да освоје подршку људи обећавајући им богатство и њихово присвајање из домаћих или страних извора. Они немају много да изгубе од неуспеха, док их успјех може подићи на позиције богатства и моћи.”[27]

Добронамерна диктатура[уреди | уреди извор]

Добронамерна диктатура је теоретска форма владавине у којој ауторитарни вођа има апсолутну политичку моћ над државом али ради то у корист популације као целине. Добронамерни диктатор може да дозволи извесну економску либерализацију или постојање неког облика демократског процеса, као што су јавни референдуми или изабрани представници са ограниченом моћи, и он често врши припреме за прелазак на истинску демократију током или након његовог мандата. Он се можда може сматрати републиканском форма просветљеног деспотизма.

Ова етикета је примењена на лидере као што су Мустафа Кемал Ататурк (Турска),[28] Јосип Броз Тито (Југославија),[29] Ли Гуангјао (Сингапур),[30] Абдулах II од Јордана,[31] Пол Кагаме (Руанда), Кабус ибн Саид ел Саид (Оман), Томас Санкара (Буркина Фасо)[32] и Муамер Гадафи (Либијска Џамахирија)[33].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „dictatorship”. Encyclopædia Britannica. Chicago. 2013. ISBN 162240. 
  2. ^ Power 2008, стр. 1
  3. ^ Coppa, Frank J. (2006). Encyclopedia of Modern Dictators: From Napoleon to the Present. Peter Lang. стр. xiv. ISBN 978-0-8204-5010-0. Приступљено 25. 3. 2014. „In the period between the two world wars, four types of dictatorships were described by a number of smart people: constitutional, the communist (nominally championing the "dictatorship of the proletariat"), the counterrevolutionary, and the fascist. Many have rightfully questioned the distinctions between these prototypes. In fact, since World War II, we have recognized that the range of dictatorships is much broader than earlier posited and it includes so-called Third World dictatorships in Africa, Asia, Latin America, and the Middle East and religious dictatorships....They are also family dictatorships .... 
  4. ^ Papaioannou, Kostadis; vanZanden, Jan Luiten (2015). „The Dictator Effect: How long years in office affect economic development”. Journal of Institutional Economics. 11 (1). doi:10.1017/S1744137414000356. 
  5. ^ „Mobutu dies in exile in Morocco”. CNN. 7. 9. 1997. 
  6. ^ „Democracy Index 2015” (PDF). Economist Intelligence Unit. 21. 1. 2016. 
  7. ^ Huntington, Samuel P. (2012). The Third Wave: Democratization in the Late 20th Century. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-8604-7. 
  8. ^ Brown, Nathan J. (2011). The Dynamics of Democratization: Dictatorship, Development, and Diffusion. JHU Press. ISBN 978-1-4214-0088-4. 
  9. ^ Huntington 2012. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFHuntington2012 (help)
  10. ^ William Roberts Clark; Golder, Matt; Golder, Sona N. (2012). „Chapter 5. Democracy and Dictatorship: Conceptualization and Measurement”. Principles of Comparative Politics. CQ Press. ISBN 978-1-60871-679-1. 
  11. ^ „Democracy and Dictatorship: Conceptualization and Measurement”. cqpress.com. 
  12. ^ Møller & Skaaning 2012.
  13. ^ Clark & Golder 2009.
  14. ^ Divergent Incentives for Dictators: Domestic Institutions and (International Promises Not to) Torture Appendix "Unlike substantive measures of democracy (e.g., Polity IV and Freedom House), the bi-nary conceptualization of democracy most recently described by Cheibub, Gandhi and Vree-land (2010) focuses on one institution—elections—to distinguish between dictatorships anddemocracies. Using a minimalist measure of democracy rather than a substantive one betterallows for the isolation of causal mechanisms (Cheibub, Gandhi and Vreeland, 2010, 73)linking regime type to human rights outcomes."
  15. ^ Despotism. Internet Archive (Film documentary). Prelinger Archives. Chicago, Illinois, US: Encyclopædia Britannica, Inc. 1946. OCLC 6325325. 
  16. ^ WordNet Search – 3.0 (PDF) 
  17. ^ Dictatorship – Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary. Merriam-webster.com (31 August 2012). Приступљено 2013-07-12.
  18. ^ Juan Linz, quoted in Natasha M. Ezrow, Erica Frantz (2011), Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders, Continuum International Publishing Group. pp. 2
  19. ^ Ezrow & Frantz (2011:2–3)
  20. ^ Ezrow & Frantz (2011:3)
  21. ^ Ezrow & Frantz (2011:4)
  22. ^ Ezrow & Frantz (2011:6–7)
  23. ^ Ezrow & Frantz (2011:6)
  24. ^ Stalinism
  25. ^ Thornton, RC (1972), The Structure of Communist Politics, World Politics, JSTOR 2010454 
  26. ^ Cuzán, AG (1986), Fiscal Policy, the Military, and Political Stability in Iberoamerica (PDF), Behavioral Science 
  27. ^ Brouwer, M (2006), Democracy and Dictatorship: The Politics of Innovation (PDF), Архивирано из оригинала (PDF) 7. 9. 2012. г. 
  28. ^ „Benevolent Dictator? Thinking About MK Atatürk”. Turkey File. 19. 10. 2009. 
  29. ^ Shapiro, Susan; Shapiro, Ronald (2004). The Curtain Rises: Oral Histories of the Fall of Communism in Eastern Europe. McFarland. ISBN 978-0-7864-1672-1. 
    "...All Yugoslavs had educational opportunities, jobs, food, and housing regardless of nationality. Tito, seen by most as a benevolent dictator, brought peaceful co-existence to the Balkan region, a region historically synonymous with factionalism."
  30. ^ Miller, Matt (2012). „What Singapore can teach us”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 25. 11. 2015. 
  31. ^ Kifah & Jennifer (23. 3. 2013). „King Abdullah II of Jordan, World Statesman?”. 
  32. ^ Kandé, Sylvie (2010-04-27), Sankara, Thomas, Oxford University Press, Приступљено 2021-09-28 
  33. ^ Gregory, Harry (1987). Gaddafi. Lübbe. ISBN 3-404-61103-9. OCLC 83169360. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]