Емоционална саморегулација

С Википедије, слободне енциклопедије

Емоционална саморегулација је способност да се одговори на текуће захтеве искуства са распоном емоција на начин који је друштвено подношљив и довољно флексибилан да дозволи спонтане реакције, као и способност да се одгоде по потреби.[1] Може се дефинисати као спољашњи и унутрашњи процеси одговорни за праћење, процену и модификовање емоционалних реакција.[2] Емоционална саморегулација припада ширем скупу процеса регулације емоција, који укључује и регулацију сопствених осећања и регулацију осећања других људи.[3][4][5] Емоционална саморегулација је сложен процес који укључује покретање, инхибирање или модулирање нечијег стања или понашања у датој ситуацији: субјективно искуство (осећања), когнитивни одговори (мисли), физиолошки одговори повезани са емоцијама (на пример број откуцаја срца или хормонска активност) и понашање повезано са емоцијама (телесне радње или изрази). Веома је значајна функција у људском животу, може се односити на процесе као што су тенденција усредсређивања пажње на задатак и способност сузбијања неприкладног понашања према инструкцијама.

Свакодневно су људи стално изложени великом броју потенцијално узбуђујућих надражаја. Непримерене, екстремне или неконтролисане емоционалне реакције на такве подражаје могу ометати функционално уклапање у друштво.[6] Емоционална дисрегулација је дефинисана као потешкоћа у контроли утицаја емоционалног узбуђења на организацију и квалитет мисли, акција и интеракција.[7] Појединци који су емоционално нерегулисани показују обрасце одговора у којима постоји несклад између њихових циљева, одговора и/или начина изражавања и захтева друштвеног окружења.[8] Постоји значајна повезаност између емоционалне дисрегулације и симптома депресије, анксиозности, патологије исхране и злоупотребе психоактивних супстанци.[9][10] Виши нивои емоционалне саморегулације су повезани и са високим нивоом друштвене компетенције и са изражавањем друштвено одговарајућих емоција.[11][12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cole, Pamela M.; Michel, Margaret K.; Teti, Laureen O'Donnell (1994). „The Development of Emotion Regulation and Dysregulation: A Clinical Perspective”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 59 (2/3): 73—100. JSTOR 1166139. PMID 7984169. doi:10.1111/j.1540-5834.1994.tb01278.x. 
  2. ^ Thompson, Ross A. (1994). „Emotion Regulation: A Theme in Search of Definition”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 59 (2–3): 25—52. PMID 7984164. doi:10.1111/j.1540-5834.1994.tb01276.x. 
  3. ^ Niven, K.; Totterdell, P.; Holman, D. (2009). „A classification of controlled interpersonal affect regulation strategies”. Emotion. 9 (4): 498—509. PMID 19653772. doi:10.1037/a0015962. 
  4. ^ Burman, J. T.; Green, C. D.; Shanker, S. (2015). „On the Meanings of Self-Regulation: Digital Humanities in Service of Conceptual Clarity”. Child Development. 86 (5): 1507—1521. PMID 26234744. doi:10.1111/cdev.12395. 
  5. ^ Leventhal, Howard; Leventhal, Elaine A.; Contrada, Richard J. (1998). „Self-regulation, health, and behavior: A perceptual-cognitive approach”. Psychology & Health. 13 (4): 717—733. doi:10.1080/08870449808407425. 
  6. ^ Koole, Sander L. (2009). „The psychology of emotion regulation: An integrative review” (PDF). Cognition & Emotion. 23 (1): 4—41. doi:10.1080/02699930802619031. 
  7. ^ „What Is Emotional Dysregulation?”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-07. 
  8. ^ Zeman, J.; Cassano, M.; Perry-Parrish, C.; Stegall, S. (2006). „Emotion regulation in children and adolescents”. Journal of Developmental and Behavioral Pediatrics. 27 (2): 155—168. PMID 16682883. doi:10.1097/00004703-200604000-00014. 
  9. ^ Aldao, Amelia; Nolen-Hoeksema, Susan; Schweizer, Susanne (2010). „Emotion-regulation strategies across psychopathology: A meta-analytic review”. Clinical Psychology Review. 30 (2): 217—237. PMID 20015584. doi:10.1016/j.cpr.2009.11.004. 
  10. ^ Aldao, A.; Nolen-Hoeksema, S. (2010). „Specificity of cognitive emotion regulation strategies: a transdiagnostic examination”. Behaviour Research and Therapy. 48 (10): 974—983. PMID 20591413. doi:10.1016/j.brat.2010.06.002. 
  11. ^ Fabes, R. A.; Eisenberg, N.; Jones, S.; Smith, M.; Guthrie, I.; Poulin, R.; Shepard, S.; Friedman, J. (1999). „Regulation, emotionality, and pre-schoolers' socially competent peer interactions”. Child Development. 70 (2): 432—442. PMID 10218264. doi:10.1111/1467-8624.00031. 
  12. ^ Pulkkinen, L. (1982). Self-control and continuity from childhood to late adolescence. In P. B. Bakes & O. Brim Jr. (Eds.), Life-span development and behavior (Vol. 4, pp. 63-105). New York: Academic Press.