Живана Војиновић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Живана Војиновић
Живана Војиновић
Лични подаци
Датум рођења(1955-10-28)28. октобар 1955. (68 год.)
Место рођењаУзвеће, ФНР Југославија, данас Србија
Књижевни рад
Најважнија делаПринцеза Анка
Аврамова деца
Шапчанке
Круг маштовњака
Школа у Узвећу и писменост Узвећана
НаградеI награда „Жени Лебл“
„Откупна награда“ Савеза јеврејских општина Србије
„Златна значка“ КПЗ
Новинарска награда ЈИП „Глас Подриња“
Грамата СПЦ - Епархија шабачко-ваљевска

Живана (Марко) Војиновић (Узвеће, 1955) српска је новинарка, књижевница и хроничар града Шапца и Мачве.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 28. октобра 1955. године у Узвећу, у Мачви. Ниже разреде основне школе завршила је у родном селу, а потом се школовала у Шапцу и Београду. Диплому новинара стекла је 1981. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, на одсеку журналистике. Новинарством почела је да се бави 1983. године у заједничкој редакцији шабачке Радио-новинско-издавачке радне организације „Глас Подриња”, информативној кући која је имала недељник Глас Подриња и Радио Шабац, а потом и ТВ Шабац. Готово две године била је хонорарац, а онда новинар-сарадник, новинар-старији сарадник, новинар, уредник рубрике, уредник области, уредник Другог програма Радио Шапца и в.д. уредник Радио Шапца.

Пратила је културу и образовање и била уредник тих области: свакодневно је за „Дневник” Радио Шапца пратила догађаје и припремала и уређивала емисије „Пионирски радио” и „Култура”, а на ТВ Шабац била је уредник прве дечје емисије „Шапца-лапца“. Уређивала је Други програм Радио Шапца (1995, 1996), који је био веома слушан и омиљен међу младима и који се емитовао ноћу.

После петооктобарских промена постављена је на место в.д. уредника Радио Шапца, али је у лето 2001. године поднела оставку и вратила се у недељник „Глас Подриња”. Новинар и уредник области у том листу била је до фебруара 2008. године, када је напустила Редакцију. Са још осморо колега дала је отказ.[1] Након приватизације листа, заједно су „обновили” „Шабачки гласник”, први шабачки лист који је у излазио од 1. јануара 1883. до 29. марта 1941. године. У том недељнику била је новинар-уредник, а потом в.д. и главни и одговорни уредник (2009).

Била је члан Савеза новинара Југославије, Савеза новинара Србије и Црне Горе и Удружења новинара Србије (1985-2009). Од 2009. године члан је, само, Друштва пријатеља Хиландара, подружнице у Шапцу.

Рад у новинарству[уреди | уреди извор]

У новинарском раду огледала се у свим родовима и потписала хиљаде текстова. Новинарством се професионално бавила у листовима „Глас Подриња” и „Шабачки гласник”. Сарађивала је и са: Дечјим новинама (1968), Удруженим радио станицама Србије (1992-1999), интернет издањем Ибарске новости (2005), Књижевним новинама (2007), Шабачком ревијом (1995), Ревијом Колубара (2009-2014), Гласом Подриња (2010, 2014), Подринским новинама (2009- ).

Била је сарадник и часописа: Затајена античка историја (Срб. г. 7517), Читанка Мишарског боја (2012, 2020), Политикин Забавник (2012), Зборник Јеврејског историјског музеја (Београд, 2015), Српске студије (Serbian Studies, USA, 2017) и ОНА магазин (2018).

У листу „Глас Подриња” писала је вести, извештаје, осврте, приказе књига и позоришних представа, репортаже, коментаре, интервјуе, приче о креативној и вредној деци и занимљивим и успешним Шапчанима и Подринцима, потомцима знаменитих Шапчана и Шапцу кога више нема. Подсећала је на значајне датуме из световне и духовне историје и на људе који су је стварали. Својим пером, у Шабац је „вратила” многе знамените Шапчане: била је у посети унуку Стојана Новаковића[2], разговарала је са ћерком др Нинка Перића, политичара, министра, народног посланика и амбасадора Краљевине Југославије у Букурешту[3], два пута посетила је Горњи Милановац и вилу „Добро поље” др Арчибалда Рајса, почасног грађанина Мачванског Прњавора[4]. Шапчанима је „вратила” и чувеног Васу Станковића Андолију, првог певача Србије[5][6][7][8]

Поносна је и на неколико новинских серијала, у којима је „оживела“ време, а посебно на онај под наднасловом „Нестаје ли стари Шабац (1-20)”.([9] Због њега су јој претили партијским састанцима и оптуживали да рехабилитује богаташе, демократе, радикале и либерале. Ауторизовала је и серијале: „Нестао је стари Шабац (1-25)“ (14. децембар 2000. - 25. април 2001), „Нови називи улица (1-6)”[10], „Јевреји у Шапцу, некад и сад (1-6)”[11], „Како је Шабац остао без Јевреја (1-6)”[12], „Споменар Јевреја из Шапца (1-3)”[13], и „Историјат шабачко-ваљевске епархије (1-3)”.[14]

Поносна је и на текстове објављене у Политикином Забавнику: „Принцеза на зрну славе и заборава“, „Чудновата повест о две Симке”, „Светлости слепог Јеремије”.

Урадила је и на десетине интервјуа са познатима. Неки од оних са којима је разговарала су: академик Љубомир Симовић[15][16], академик Драгољуб Драган Недељковић[17], академик Матија Бећковић[18], књижевница Светлана Велмар Јанковић[19][20][21]; академик Миро Вуксановић[22], новинар Стеван Станић[23][24], новинар Петар Савковић[25], песник Љубомир Ћорилић[26], елегичар Крстивоје Илић[27][28], књижевник Иван Глишић[29], диригент и композитор Војкан Борисављевић[30], редитељ Драгослав Лазић[31], редитељ Драган Кресоја[32], књижевник Драган Великић [33][34], глумац Михаило Миша Јанкетић[35], сликар Драган Мартиновић Мартин[36], сликар и књижевни стваралац Драгош Калајић[37], сликар Драган Малешевић Тапи[38], Љуба Поповић[39], песник Душко Трифуновић[40][41], књижевник Вида Огњеновић[42], писац Марија Јовановић[43][44], јерменски лиричар, преводилац и србофил Бабкен Симоњан[45], писац Давид Албахари[46], писац Љубица Арсић[47], драматург Младен Поповић[48], преводилац проф. др Надежда Винавер[49], писац Светислав Басара[50], писац Љиљана Хабјановић Ђуровић[51], аутор ПА-КО метода за Школу живота др Павле Ковачевић[52], сликар Драган Вишекруна[53], сликарка Слободанка Ракић Шефер[54][55][56][57][58][59], сликарка Десанка Деса Станић[60], сликар и мозаичар Драгиша Марсенић Марсо[61][62][63]...

Са Иваном Глишићем и Станом Муњић у Гласу Подриња припремала је дечји лист „Другар” (1987 - 1990), јединствен у Југославији јер су за њега писали, цртали и фотографисали шабачки основци. Он је наследио Глас деце Подриња, који је уређивао познати књижевник и новинар Драгиша Пењин.

У недељнику Подринске новине покренула је, осмислила и годину дана уређивала подлистак „Моја школа” (2010).

У тридесетогодишњем новинарском раду посебно се поноси чињеницом да је, захваљујући њеној упорности у подизању медијске прашине, при изградњи обилазног пута око Шапца сачувано војничко гробље из 1914. године а кости јунака са Цера сакупљене у спомен-костурницу у Мајуру.[64][65]

Поносна је и на више од 20 репортажа, које су од 2010. до маја 2019. године објављене у листу Подринске новине, настале након путовања по Србији и Мађарској, Румунији, Италији, Албанији, Македонији, Републици Српској.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Објавила је пет књига:

  • Принцеза Анка - Скица за портрет Ане Обреновић, прве списатељице обновљене Србије (Стубови културе, 2010),[66] представљена је на 55. сајму књига у Београду, 31. октобра 2010. године. Принцеза Анка:скица за портрет Ане Обреновић, прве списатељице обновљене Србије приказана је у Књиженству - теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.
  • Аврамова деца - Поменик шабачких и подринских Јевреја (Орион арт, 2015).[67] Поглавље из књиге Аврамова деца под насловом „Најпознатији шабачки Јевреји“ објавио је Јеврејски историјски музеј у Београду у свом Зборнику књ. 10 (2015). Књигу Аврамова деца, ауторкин поклон, у Јад Вашем однео је последњи шабачки Јеврејин Борко Аврамовић Коен. Грађу објављену у књизи Аврамова деца користила је Тамара Вијоглавин Манчић, у припреми изложбе „Трагом брчанских Јеверја” и каталога који је прати (Брчко, 2020). Цитирана је и у научном раду Соње Петровић Тодосијевић „Однос Градског поглаварства у Шапцу према имовини шабачких Јевреја и Јеверји из Кладовског транспорта 1941 - 1944” (Институт за новију историју Србије, 12. јун 2017).
  • Шапчанке - Од Ане Обреновић и Исидоре Секулић до Милеве Марић и Јасмине Вујић (Орион арт, 2017). Књига Шапчанке, чији је поднаслов „Од Ане Обреновић и Исидоре Секулић до Милеве Марић и Јасмине Вујић“, на 370 страна сабира биографије 188 жена које су нас задужиле радом, хуманошћу, доброчинствима, родољубљем, храброшћу, знањем, умећем или научним достигнућима, а родиле су се, радиле или школовале у Шапцу. Најстарија међу њима је Данојла Лазаревић, жена првог командантра Шапца - попа Луке Лазаревића.
  • Круг маштовњака - Прича о шабачкој Галерији „Круг 10“ (Задужбинско друштво „Први српски устанак“ Мишар, Шабац, 2018). Књига Круг маштовњака представља десетогодишњи рад шабачке Галерије „Круг 10“. То је прича о истоименом удружењу ликовних стваралаца - аматера и његовим члановима, а у порти саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу представили су је књижевници др Предраг Тојић и Јован Рукавина.
  • Школа у Узвећу и писменост Узвећана (а.и, Шабац, 2020)[68]

Аутор је и Водича кроз јеврејски Шабац Заточеници сећања: јеврејске сенке над Шапцем (Народни музеј Шабац, 2019).

Припремљено за штампу:

  • Дивотници. О Србији и преводилаштву у 19. веку и браћи Радовановић,
  • Загранични Руси. Поменик руских избеглица у Шапцу и Епархији шабачко-ваљевској,
  • Принцеза Анка. Скица за портрет Анке Обреновић, прве списатељице обновљене Србије и скраћено (допуњено и измењено издање),
  • Сто једна Шапчанка. Од Анке Обреновић и Исидоре Секулић до Милеве Марић и Јасмине Вујић (допуњено и измењено издање књиге Шапчанке).

Рад изван новинарства[уреди | уреди извор]

Као лектор или коректор сарађивала је у неколико књига:

  • Манастири шабачко-ваљевске епархије (Шабац, 1998),
  • Песма и молитва, проте Марка Павловића (Шабац, 2000),
  • Споменица Музичке школе у Шапцу, Стане Муњић (Шабац, 1998),
  • Пасја недеља (Шабац, 2009) и
  • Шабац моје младости, Ивана Глишића (Шабац, 2011).

Потписала је и рецензију књиге Верољуба Илића Путевима вере у Бога и Српства (Друштво пријатеља Хиландара, Шабац, 2022).

У жељи да „уплете цветак у венац образовања и хришћанске вере“ малих Узвећана, основала је награду за веронауку и уз крај школске 2021/2022, најбољем ученику четвртог разреда доделила књигу Школа у Узвећу и писменост Узвећана. Признање ће у цркви у Узвећу бити традиционално уручивано. [69]

Остале активности[уреди | уреди извор]

За документарно-играни филм „Шабачки Јевреји“ Живана Војиновић урадила је сценарио, и била један од наратора. У режији и продукцији Стевана Стеве Маринковића филм је на Михољдан 2011. године премијерно приказан у Шапцу, а потом у Београду, Кладову, Новом Саду, Панчеву и Владимирцима (2014). Емитован је и на две регионалне телевизије, ТВ Шапцу и ТВ Асу (2011). Део из филма „Шабачки Јевреји“ (неки документи и фотографије, као и изјава Чедомира Максимовића из Штитара који је на Михољдан 1941. у Засавици закопавао стрељане европске и шабачке Јевреје) укључен је у изложбу „Последње одредиште Аушвиц“, коју је Историјски музеј Србије приредио под покровитељством Министарства културе и информисања, како би постала стална поставка у бившем павиљону СФРЈ у Аушвицу (2015).[70]

Учествовала је на Међународној научној конференцији „Улога сарадника окупатора у нацистичком Холокаусту за време Другог светског рата“ (Role of the Collaborators in Serbia during WW II), која је у Народној библиотеци Србије одржана 15. новембра 2012. године. Говорила је на тему „Јеврејски логор у Шапцу“.

Учествовала је и у радионицама, које су у шабачком Народном музеју организоване у сусрет реконструкцији шабачке синагоге и оснивања Јеврејског музеја у Шапцу (2016).

Била је и део програма обележавања манифестације Европски дани јеврејске културе у Србији, као аутор Водича кроз јеврејски Шабац Заточеници сећања: јеврејске сенке над Шапцем.[71] За домаћине и амбасадорку Израела Алону Фишер Кам тада је уприличила шетњу кроз град и представила куће и животе Јевреја који су у њима живели. Сутрадан је била водич, свима који су били заинтересовани за причу о народу који од 1992. године не живи у Шапцу.[72],[73]

Други о раду Живане Војиновић[уреди | уреди извор]

  • У књизи Библиотекарство у Шапцу и Подрињу 1847-1997 (Шабац 1997), аутора Добрила Аранитовића, пописани су новински наслови које је Живана Војиновић објавила о Библиотеци и књигама (стр. 253, 259, 263, 269, 275, 281, 281, 296, 301, 302, 305, 306, 307, 312, 317, 323, 328, 329, 330, 331).
  • На књиге и текстове Живане Војиновић из културне и књижевне историје, позивали су се: Новица Прстојевић: Шабац господара Јеврема (Шабац, 1998), прота Марко Павловић: Веронаука и вероучитељи у Шапцу (Шабац, б. г), и Песма и молитва, (Шабац, 2000), Бранко Шашић: Андолија (Шабац, 2008); Здравко Ранковић: Биографски лексикон ваљевског краја, књ. 9, св. 16, (приређивач, Ваљево 2012/2013), Татјана Марковић: Марсо - Каталози за изложбе академског сликара Драгише Марсенића Марсе ( Дом културе „Вера Благојевић”, Шабац, 1994; Народни музеј Шабац, 2010), Радомир Ј. Поповића и Бранислав В. Станковић: Слика једног краја - Мачва на фотографијама од краја 19. века до 1945. године (Богатић, 2020), Радомир Ј. Поповић и Бранислав Станковић: Слика једног краја - Мачва на фотографијама од краја 19. века до 1945. године (Богатић, 2020); Драгослав Мићић: Школа коју волимо, Основна школа „Ната Јеличић”, 2020, Од Великог парка до Танјуга, а. и, 2022.
  • Тамара Вијоглавин Манчић користила је књигу Аврамова деца у припреми каталога и изложбе Трагом брчанских Јевреја (Брчко, 2020). Цитирана је и у научном раду Соње Петровић Тодосијевић Однос Градског поглаварства у Шапцу према имовини шабачких Јевреја и Јевреји из Кладовског транспорта 1941 — 1944. (Институт за новију историју Србије, 12. јун 2017). Поглавље књиге Аврамова деца објавио је Јеврејски историјски музеј у Београду у свом Зборнику бр. 1, под насловом Најпознатији шабачки Јевреји (2015).
  • Кратка биографија Живане Војиновић објављена је у књигама Новинари и публицисти Подриња Витомира Бујишића и Стевана Матића (Шабац-Београд, 2010) и Виђенији Мачвани Миомира Филиповића Фиће (Сремска Митровица, 2013) и Прећутани писци Шапца Николе Девуре (Удружење љубитеља девете уметности „Биберче”, 2022.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

за новинарски рад
  • Децембарска награда РНИРО „Глас Подриња“ (1987), за изванредене успехе и постигнуте резултате у развоју радне организације,
  • Новинарска награда ЈИП „Глас Подриња“ (1992), као уредник у листу Глас Подриња ј„ер већ годинама истрајно трага за културним вредностима ове средине и зналачки их презентира читаоцима, залажући се за очување свега што је вредно”,
  • Новинарска награда ЈИП „Глас Подриња“ (1994), за креативност и професионалност,
  • Децембарска награда ЈИП „Глас Подриња“ (1995), као уредник Другог програма Радио Шапца,
  • Грамата СПЦ - Епархија шабачко-ваљевска (2004), за несебичну помоћ и жртву, сталну бригу и показану љубав и оданост према својој православној вери и цркви,
  • Посебна захвалница Друштва пријатеља Хиландара (2011), за допринос и унапређење рада те асоцијације,
  • Захвалница Културног центра Шабац (2013), као знак признања за подршку у раду.
остала признања
  • I награда „Жени Лебл“, на 56. међународном наградном конкурсу за радове са јеврејском тематиком Савеза јеврејских општина Србије, за рукопис „Аврамова деца” (2012),[74]
  • „Откупна награда“ Савеза јеврејских општина Србије, за рад „Константинова прича“, на 58. конкурсу СЈОС (2014),
  • „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије, за „несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе“ (2018).

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Политика (М. Мијушковић, „Новинари нису комерцијалисти”, 1. фебруар 2008
  2. ^ Глас Подриња, 26. новембар 1992
  3. ^ Глас Подриња, 14. јануар 1993
  4. ^ Глас Подриња, 27. август 1992, 3. септембар 1992. и 21. септембар 2006
  5. ^ Глас Подриња, „Певао је у два века и пред четири краља“, 17. јул 1997.
  6. ^ „Певачица Менка, унука шабачког Славуја“, 24. јул 1997.
  7. ^ „Засвирај, опет, Андали“, 31. јул 1997.
  8. ^ „Славујевим гласом певао слободи“, 27. мај 1999.
  9. ^ Глас Подриња, 18. фебруар 1988 - 7. јул 1988
  10. ^ Глас Подриња, 29. јун 2001. - 2. август 2001.
  11. ^ Глас Подриња, 22. април 1993. - 27. мај 1993.
  12. ^ Шабачки гласник, 12. јун 2008. - 17. јул 2008.
  13. ^ Шабачки гласник, 7. август 2008.—2. октобар 2008.
  14. ^ Глас Подриња, 28. септембар 2006, 5. октобар 2006, 12. октобар 2006.
  15. ^ „Писац не сме да смета својим делима“, Глас Подриња, 12. децембар 2002.
  16. ^ „Постоје награде које је непријатно примити“, Глас Подриња, 2. јун 2005.
  17. ^ „Заводничка моћ књижевности“, Глас Подриња, 6. март 2003.
  18. ^ „Духовити принц песништва”, Глас Подриња, 13. март 2003.
  19. ^ „Приватност и историја у кугли сећања“, Глас Подриња, 3. јун 2004.
  20. ^ „Востаније ми стигло право од Доситеја“, Глас Подриња, 7. јул 2005.
  21. ^ „Зло произилази из оглувелог срца“, Глас Подриња, 3. август 2006.
  22. ^ „Политика земљаке хвата за уста”, Глас Подриња, 20. април 2006.
  23. ^ „Свет у перу а у срцу Мачва“, Глас Подриња, 16. април 1987.
  24. ^ „Сликар, а речи га оглодале”, Глас Подриња, 30. јун 1994.
  25. ^ „Ходочасник наших дана”, Глас Подриња, 29. септембар 1994.
  26. ^ „Песма суварком грејана“, Глас Подриња, 24. новембар 1988.
  27. ^ „Меланхолични песник љубави”, Глас Подриња, 1. децембар 1994.
  28. ^ „Нови песнички подвиг“, Глас Подриња, 29. јул 1999.
  29. ^ „Скрцкали га леви елементи“(Шабачки гласник, 18. септембар 2008.
  30. ^ „Унук о српском Тургењеву“, Глас Подриња, 15. децембар 1994.
  31. ^ „Прича о филмској причи“, Глас Подриња, 16. март 1988.
  32. ^ „Чекајући Вронског“, Глас Подриња, 3. новембар 1994.
  33. ^ „Романсијер ненаписаних стихова“, Глас Подриња, 8. мај 2003.
  34. ^ „Политичарима култура није важна“, Шабачки гласник, 10. април 2008.
  35. ^ „Кроз густиш од великана“, Глас Подриња, 27. октобар 1994.
  36. ^ „Пун круг једне поетике“, Глас Подриња, 27. децембар 2001.
  37. ^ „Мали војник духовно велике Србије“, Глас Подриња, 13. октобар 1994.
  38. ^ „Фламанац међу Србима“, Глас Подриња, 16. јун 1994.
  39. ^ „Парижанин из Ваљева“, Глас Подриња, 17. новембар 2005.
  40. ^ „Песник који је стварао музичаре“, Глас Подриња, 11. септембар 2003.
  41. ^ „Красне песме и бег од бола“, Глас Подриња, 2. фебруар 2006.
  42. ^ „Имају на чему да ми завиде“, Глас Подриња, 19. април 2007.
  43. ^ „Омаж духовним родитељима“, Глас Подриња, 20. јун 2002.
  44. ^ „Ексклузивно право Срба на несрећу“, Глас Подриња, 25. јануар 2007.
  45. ^ „Због косовског мита научио српски“, Глас Подриња, 23. јануар 2003.
  46. ^ „Не пишем за читаоце али их ослушкујем“, Глас Подриња, 1. јун 2006.
  47. ^ „Човек са душом од паучине“, Глас Подриња, 11. јул 2002.
  48. ^ „Не волим позориште које подилази“, Глас Подриња, 15. мај 2003.
  49. ^ „Шабац је Винаверов почетак почетка“, Глас Подриња, 23. март 2006.
  50. ^ „Живимо у лажним митовима више него у историји“, (Глас Подриња, 5. април 2007.
  51. ^ „Сага о прећутаној жени српске историје“, 11. март 2004.
  52. ^ „Ово је век деце, одрасли су диносауруси“, 26. мај 2005.
  53. ^ „Мој Шабац из Фелинијевих филмова“, 22. август 2002.
  54. ^ „Тајне потонулих светова“, Глас Подриња, 28. јун 2007.
  55. ^ „У сред земаљске бајке“, Подринске новине, 25. октобар 2018.
  56. ^ „Космичка награда, коју са радошћу носи“, Подринске новине, 6. фебруар 2020.
  57. ^ „У глави ми брују од ненасликаних слика“ ОНА магазин, јул 2018.
  58. ^ „Моје госпођице су рођене на Шабачком вашару“, Подринске новине, 18. август 2022
  59. ^ „Porodična penzija je kazna za stvaraoce i gotovo svakog ko je prima”. Подрињске новине. Приступљено 14. 2. 2023. 
  60. ^ „Сликар тишине Мачве и старог Египта“, Глас Подриња, 16. март 2000
  61. ^ „Нисам потписао ништа ликовно сумњиво“, 9. мај 2002.
  62. ^ „Плодови сунца на трпези времена“, 13. децембар 2007.
  63. ^ „Поносан сам што у Београду стрепе од шабачке деце“, Подринске новине, 10. јун 2010.
  64. ^ Глас Подриња, "Булдожери у гробљу јунака са Цера" 18. септембар 1986
  65. ^ Глас Подриња „Kо прода кости прадедовске?” 26. септембар 1986.
  66. ^ „Princeza Anka Živana Vojinović”. Izdavačkka kuća Dereta. Приступљено 3. 3. 2021. 
  67. ^ „Živana Vojinović Avramova deca”. Orion art. Приступљено 3. 3. 2021. 
  68. ^ Подринске новине С. Љубић, „Речи школа и учитељ имају посебну звучност“, 11. фебруар 2021.
  69. ^ „Уручена награда најбољем у веронауци“ (Подринске новине, 7. јул 2022)
  70. ^ „Beogradska premijera nagrada za rad”. RTV Šabac. Архивирано из оригинала 19. 01. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2021. 
  71. ^ „Kako je obeležen Evropski dan jevrejske kulture 2019. u Srbiji”. SJOS. Приступљено 3. 3. 2021. 
  72. ^ Глас Подриња М. Ф, „Ако не сад, када?“, 5. септембар 2019.
  73. ^ Глас Подриња, Д.Д, „Дружење уз јеврејске колаче и музику“
  74. ^ „Vredno priznanje Živani Vojinović”. RTV Šabac. Архивирано из оригинала 19. 01. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живана_Војиновић&oldid=26652439”