Загорка Голубовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Загорка Голубовић
Лични подаци
Датум рођења(1930-03-08)8. март 1930.
Место рођењаДебрц, Краљевина Југославија
Датум смрти13. март 2019.(2019-03-13) (89 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Породица
СупружникБранко Пешић

Загорка Голубовић (Дебрц, 8. март 1930 — Београд, 13. март 2019) била је српска професорка, антрополошкиња и социолошкиња.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 8 марта 1930. године у Дебрцу, у општини Владимирци код Шапца.[1] У Београду је живела од 1933. где се школовала и где је већ у четрнаестој години постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије.

Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радила је као професорка у гимназијама у Земуну и Београду (1952-54). Изабрана је у звање асистенткиње на Филозофском факултету 1957, где је остала до 1975. у звању ванредне професорке. Са факултета је суспендована због дисидентства, критички интонираног часописа Праксис[2], учешћа у протестима 1968. године и студентским демонстрацијама.[3] Од 1960. године је била посланица Народне скупштине, а убрзо и прва антрополошкиња на Универзитету у Београду.[1] 1963. године била је чланица југословенске мисије у Генералној скупштини УН-а у Њујорку.[4] Oд 1963. до 1974. године била је учесница Корчуланске летње школе где је једна од главних тема била однос праксис филозофије и културе.[5] Корчуланска летња школа била је изузетно значајно место окупљања критички настројених интелектуалаца не само са подручја Југославије него из целог света кроз коју су прошла и многа позната имена попут Хабермаса, Фрома, Маркузеа итд.[5] У јануару 1975, суспендовала ју је Скупштина СР Србије. До 1981. године била је без посла, а у међувремену је радила као гостујући професор у Шведској, Великој Британији и САД. Од 1981. године, ради као научна саветница на Институту за друштвене науке који је тада био укључен у Београдски универзитет. На Филозофски факултет вратила се 1991. где је до 1996. предавала социо-културну антропологију. Оснивачица је катедре за интердисциплинарне студије антропологије.[1]

Била је уредница часописа Гледишта, Социологија и Филозофија и чланица Савета Праксиса, редакције Praxis International, Управног одбора Југословенског друштва за филозофију и социологију, председница Социолошког друштва Србије и филозофског друштва Србије. Једна од оснивачица Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

Преминула је 13. марта 2019. године, у 89. години живота, у Београду, након дуге болести. Ту вест потврдили су чланови њене породице за лист Данас.[6]

Има ћерку Браниславу из брака са Бранком Пешићем.

Награда „Загорка Голубовић”[уреди | уреди извор]

Од 2021. године Института друштвених наука додељује награду „Загорка Голубовић” млађим истраживачима за ангажовани истраживачки рад. Прва добитница је Лара Кончар за рад „О положају и искуствима сезонских радница у пољопривреди у савременој Србији. Може ли се говорити о елементима структурног насиља”.[7] Чланови комисије за доделу ове награде су: Адриана Захаријевић, Ивица Младеновић, Илдико Ердеи, Срђан Радовић и Јелена Васиљевић.[8]

Активизам[уреди | уреди извор]

Као једна од представница персоналистичког марксизма свој активизам усмерила је у оквирима социјализма на стварање праведног грађанског друштва и учешћем у лево оријентисаним покретима на заговарању либерализма који је реинтерпретација Марксовог наслеђа.[9] Слободни универзитет је једна од њених иницијатива, а поред тога заслужна је за покретање синдиката „Независност“ као и Алтернативне академске образовне мреже. Давала је подршку радничком покрету „Солидарност“ у Пољској и учествовала и подржавала акције међународног радничког покрета.[10]

За време рада у Центру за филозофију и друштвену теорију заједно са седам других професора у оквиру Института слала је жалбу против политичке дискриминације Међународној организацији рада у Женеви, али је забрана предавања на универзитетима у Југославији као и полицијска присмотра и даље опстала.[11]

Управо због студентских побуна из 1968. године о којима је писала у књизи „Човек и његов свет“, књига бива забрањена.[12]

Почетком деведесетих година 20. века имала је запажену улогу у антиратном покрету у Београду. Била је оштра критичарка режима Слободана Милошевића и активна учесница тромесечног грађанског и студентског протеста 1996-1997. Након демократских промена 2000. године критички је анализирала економску транзицију у Србији.[13]

Књига „Како превазићи трули задах пропадања и створити услове за демократски препород Србије“ 1992. године имала је антиратни наратив. [12]

За своје критичко размишљање као неке од подстицаја наводи следеће ауторе: Роза Луксембург, Ерих Фром, Ернест Блох, Зигмунд Бауман, Антонио Грамши, Карл Корш, Хана Арент итд.[9]

На њено залагање за слободу и њене снажне антифашистичке ставове утицало је стрељање њене сестре као антифашисте у логору на Бањици што је у њеном животу оставило велики печат.[14]

Њено деловање одликује и запажен рад у одборима и форумима за одбрану демократије, синдикалним организацијама и Савету за борбу против корупције.[12]

2012. пажњу јавности је покренуло њено критички интонирано писмо упућено тадашњем председнику Борису Тадићу поводом случаја зрењанинске фабрике „Југоремедија“[15]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Социјализам и хуманизам, 1965.
  • Проблеми савремене теорије личности, 1966.
  • Антропологија као друштвена наука, 1967.
  • Трендови и дилеме југословенске социологије, 1969.
  • Социјалистичке идеје и реалност, 1971.
  • Зашто је функционализам више пожељан у данашњој Југославији него марксизам?, 1973.
  • Човек и његов свет у антрополошкој перспективи, 1973.
  • Социологија југословенског друштва, 1976.
  • Породица као људска заједница: алтернатива ауторитарном схватању породице као система прилагођеног понашања, 1981.
  • Стаљинизам и социјализам 1982.
  • Криза идентитета југословенског друштва, 1988.
  • Антрополошки портрети, 1991.
  • Друштвени карактер и друштвене промене у светлу националних сукоба, 1995.
  • Антропологија у персоналистичком кључу, 1997.
  • Странпутице демократизације у постсоцијализму, 1999.
  • Ја и други: антропололошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета , 1999.
  • Живети против струје, 2001. – аутобиографија
  • Изазови демократије у савременом свету, 2003.
  • Поуке и дилеме минулог века: филозофско-антрополошка размишљања о главним идејама нашег времена, 2006.
  • Антропологија, 2007.
  • Култура и преображај Србије : вредносна усмерења грађана у променама после 2000. године (2010, заједно с Исидором Јарић)
  • Како калимо демократију: шта нисмо научили, 2011.
  • Моји хоризонти: Мислим, делам, постојим, 2012. –аутобиографија
  • Глас у јавности: Како постати грађанин, 2016.

Награде[уреди | уреди извор]

  • „Витез позива“ (2007) – награда за појединце који су усагласили професију и савест
  • „Верица Бараћ“ (2012) – награда за допринос борби против корупције
  • „Радомир Лукић“ (2014) – награда за животно дело

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Институт за филозофију и друштвену теорију.”. 
  2. ^ „Жене у црном”. 
  3. ^ „Институт за социолошка питања”. 
  4. ^ „General Journal” (PDF). 
  5. ^ а б „Актуелност стваралачког мишљења”. 
  6. ^ „Преминула Загорка Голубовић”. Б92. 13. 3. 2019. Приступљено 13. 3. 2019. 
  7. ^ „Загорка Голубовић” Лари Кончар, награђен рад о положају сезонских радница у пољопривреди („Политика”, 13. октобар 2021)
  8. ^ „N1 - Награда "Загорка Голубовић"”. 
  9. ^ а б „General Journal” (PDF). 
  10. ^ „Институт за социолошка питања”. 
  11. ^ „Жене у црном”. 
  12. ^ а б в „Актуелност стваралачког мишљења”. 
  13. ^ „Институт за филозофију и друштвену теорију.”. 
  14. ^ „НИН - Facebook”. 
  15. ^ „Слободна Европа”. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Загорка Голубовић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Загорка_Голубовић&oldid=27529532”