Засићење кисеоником (медицина)

С Википедије, слободне енциклопедије
Крива засићења хемоглобина кисеоником
Један од уређаја за брзо одређивање засићења кисеоником

Засићење (сатурација) кисеоником показује колики је део (у процентима) овог гаса у телесним течностима, обично у крви. У медицини се термин засићеност (сатурација) кисеоником обично користи за означавање нивоа оксигенације у крви. Оксигенација настаје када молекули кисеоника (О2) уђу у тело у коме се у плућима, из ваздуха прелазе у крв и везују се за хемоглобин да би се формирао оксихемоглобин, и тако обавила његова дистрибуција по телу.

Сатурација кисеоника у крви, посебно засићење артеријске крви кисеоником (СаО2), је важан параметар за процену респираторне функције. У многим случајевима, у зависности од клиничке слике, старости и општег стања пацијента, одређивање засићења кисеоником омогућава закључак о функцији и активностима плућа.

При ниским парцијалним притисцима кисеоника, већина хемоглобина у крви се деоксигенише. Од око 90% (вредност варира у зависности од клиничког контекста) засићеност кисеоником расте према кривој дисоцијације кисеоник-хемоглобин и приближава се 100% при парцијалним притисцима кисеоника већим од 11 кПа.

Промене концентрације хемоглобина у крви такође значајно утичу на количину кисеоника која се преноси путем крви. Када је пацијент анемичан, садржај кисеоника у крви се смањује, а са полицитемијом он се повећава. У оба случаја SaO2 може бити 97-100%, али у тим условима постоји разлика у количини кисеоника коју преноси хемоглобин.

Основне информације[уреди | уреди извор]

Кисеоник (О2) је неопходан за аеробни метаболизам током кога се стварају угљен диоксид (СО2) и енергија неопходна за живот и рад ћелија. Размена респираторних гасова, кисеоника (О2) и угљеног диоксида (СО2) између атмосферског ваздуха и крви одвија се у плућима. Стога је задовољавајућа функција плућа први услов за одржавање хомеостазе ових гасова, односно за правилно засићење кисеоником у телесним течностима (обично у крви).[1]

 Уобичајене скраћенице за означавање различитих облика засићења кисеоником
СаO2 Укупни садржај кисеоника у крви
SaO2 Засићење кисеоником артеријске крви мерено из узорка крви [2]
SpO2 Засиће кисеоником артеријске крви мерено пулсним оксиметром[3]
SvO2 Засићење кисеоником венске крви[2][4]
ScvO2 Централна венска оксигенација[4]
S⊽O2 Засићење кисеоником мешане венске крви [5]

Кисеоник који дифундира из алвеола плућа у крв даље се транспортује у ћелије на два начина:[6]

  • везан за хемоглобин (97%)
  • физички се раствара у плазми (3%).

Збир количине кисеоника раствореног у плазми и количине кисеоника везаног за хемоглобин назива свеукупни садржај кисеоника у крви (СаО2). Како је растворљивост кисеоника у крви врло мала, вредности садржаја кисеоника у крви (СаО2) углавном се одређују количином кисеоника која је везана за хемоглобин.[6]

Стварне количине кисеоника растворених у плазми нису велике, пошто ни коефицијент растворљивости кисеоника у плазми није велики. То је 0,003 мл/дл, при притиску од 1 ммХг. Капацитет хемоглобина за кисеоник (када је хемоглобин потпуно засићен) износи 1,34 мл, или 1 грам хемоглобина може максимално пренети 1,34 мл кисеоника (Хифнеров фактор).[6]

Ако су познати следећи параметри: концентрација хемоглобина у крви (Хб), парцијални притисак кисеоника у артерији (РаО2) и засићеност хемоглобином у крви (СаО2), садржај кисеоника у артеријској крви може се израчунати по овој формули:

  • СaО2=[1,34 x Hb x (SaO2/100)] + 0,003 x PaO2

У идеалним условима, при парцијалном притиску кисеоника у артеријској крви од 100 ммХг (РаО2 = 100 ммХг), засићености (сатурација) хемоглобина кисеоником (SaO2) од 98-100% и концентрацији хемоглобина од 15 г/дл, ова вредност је око 20 мл/100 мл крви или 200 мл/1.000 мл крви (200 мл/Л крви). Ако се садржај кисеоника (СаО2) помножи са минутном запремином крви (СО), добиће се укупна количина кисеоника допремљеног у ткива (DO2).[6]

  • DO2 = CO x СаО2
  • DO2 = 5 L/min x 200 ml/L = 1000 ml

Међутим притисак кисеоника у мешаној венској крви (PvO2) је између 40 i 52 ммХг засићења хемоглобина кисеоником (SvO2) је 75% тако да је садржај кисеоника у венској крви (CvO2) око 15 мл/100 мл крви (150 мл/1.000 мл krvi, или 150 мл/Л крви).

  • CvO2 = [1,34 x Hb x (SvO2/100)] + 0,003 x PvO2
  • CvO2 = 15 ml/100ml krvi.

Разлика између засићења кисеоником у артеријској крви (СаО2 = 20 мл/100 мл крви) и венске крви (СvО2 = 15 мл/100 мл крви) указује на то да ткива за своје потребе преузимају око 5 мл кисеоника на 100 мл крви (50 мл/1.000 мл крви). Под претпоставком да је срчани излаз 5 Л/мин (СО = 5 Л/мин), потрошња кисеоника у ткиву (VO2) износи 250 мл/мин. То значи да се значајно већа количина кисеоника (1.000 мл) испоручује ткивима (DO2) у поређењу са њиховом потрошњом (VO2) од 250 мл/мин.[6]

Праћење засићења кисеоником[уреди | уреди извор]

Степен оксигенације може се пратити на два начина помоћу:

Пулсни оксиметар
Гасни анализатор

Физиологија и патофизиологија засићења кисеоником[уреди | уреди извор]

Физиолошки, када се удише атмосферски ваздух (FiO2 = 0,21) код одраслих (у другој и трећој деценији живота), нормалне вредности парцијалног притиска кисеоника у артеријској крви (PaO2) су 90 - 110 ммХг, а засићеност (сатурација) кисеоником (SaO2) је 98% .[6]

Учинак смањене засићености кисеоником[8]
SaO2 Учинак
95% и више Нема доказа
80% и мање Поремећај менталних функција
75% и мање Губитак свести

Код деце је парцијални притисак кисеоника у артеријској крви (PaO2) 80-100 ммХг, а засићеност хемоглобина кисеоником (СаО2) је 95-97%. Код деце са цијаногеним срчаним манама, SaO2 је још нижи, али > 60%.

Код новорођенчади (превремено рођена и терминска беба PaO2 је 50-80 ммХг, а SaO2 88-92%.

Са старењем, вредност РО2 опада за 3-4 ммХг са сваком деценијом живота, па се код људи у седмој деценији живота могу наћи физиолошке вредности артеријског притиска кисеоника (PaO2) од 68 ммХг.У венској крви, парцијални притисак кисеоника (PaO2) је 40 ммХг, а засићеност кисеоником (SaO2) је 75%. Када парцијални притисак кисеоника у артеријској крви (PaO2) падне на 60 ммХг, засићеност хемоглобина кисеоником (SaO2) пада на 89%, док са парцијалним притиском кисеоника у артеријској крви (PaO2) изнад 104 ммХг засићеност хемоглобином кисеоником (SaO2) се не може повећати преко 100%[6]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Blom H, Mulder M, Verweij W. Arterial oxygen tension and saturation in hospital patients: effect of age and activity. BMJ 1988;297:720–1.
  2. ^ а б Jean-Louis Vincent (28. 6. 2010). Yearbook of Intensive Care and Emergency Medicine 2010. Springer Science & Business Media. стр. 313—. ISBN 978-3-642-10286-8. 
  3. ^ William H. Spriggs (1. 5. 2014). Essentials of Polysomnography. Jones & Bartlett Publishers. стр. 92—. ISBN 978-1-284-03028-0. 
  4. ^ а б Andrew Webb; Luciano Gattinoni (26. 5. 2016). Oxford Textbook of Critical Care. Oxford University Press. стр. 624—. ISBN 978-0-19-960083-0. 
  5. ^ Illustrated Manual of Nursing Practice.
  6. ^ а б в г д ђ е Trpković, Slađana. „Oksigenoterapija”. www.researchgate.net. Приступљено 14. 7. 2020. 
  7. ^ Schutz (2001). „Oxygen Saturation Monitoring by Pulse Oximetry” (PDF). American Association of Critical Care Nurses. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 1. 2012. г. Приступљено 10. 9. 2011. 
  8. ^ McEvoy, Mike (14. 11. 2012). „Oxymoron: Our Love-Hate Relationship with Oxygen” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 5. 3. 2016. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Засићење_кисеоником_(медицина)&oldid=27442050”