Здравствена заштита

С Википедије, слободне енциклопедије
Глобалне концентрације ресурса здравствене заштите, као што је приказано бројем лекара на 10.000 особа, по земљама. Подаци су преузето од Светске здравствене статистике 2010, извештаја СЗО.
Графички приказ болничких кревета на 1000 људи широм света у 2013. години, на врху;[1] Пресбитеријанска болница у Њујорку, центар за здравствену заштиту и науке о животу,[2] једна је од најпрометнијих болница на свету, испод. На слици је објекат Вејл-Корнел (бели комплекс у центру).

Здравствена заштита је скуп мера превенције, лечења и вођења болести и повреда, коју спроводе лекарски, сестрински и други професионалци. Она обухвата спровођење мера за очување и унапређење здравља грађана, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено и ефикасно лечење и рехабилитацију.[3] Како је свакодневни живот човека у савременом друштву тесно повезан са многим ванредним (непредвидивим) догађајима, који могу угрозити здравље, живот и функционисање појединаца, њихових породица и читавих заједница, у организованим друштвима, такве ситуације се начелно решавају организованим мерама здравствена заштита, која је у заједници, заснована на солидарности и узајамној помоћи свих њених чланова.

Приступ здравственој заштити може варирати међу различитим земљама, заједницама и појединцима, под утицајем друштвених и економских услова, као и здравствених политика. Пружање здравствених услуга значи „благовремено коришћење личних здравствених услуга ради постизања најбољих могућих здравствених исхода“.[4] Фактори које треба узети у обзир у смислу приступа здравственој заштити укључују финансијска ограничења (као што је осигурање), географске и логистичке препреке (као што су додатни трошкови превоза и могућност да се узме плаћено слободно време за коришћење таквих услуга), социокултурна очекивања и лична ограничења (недостатак могућности комуникације са здравственим радницима, слаба здравствена писменост, ниски приходи).[5] Ограничења здравствених услуга негативно утичу на коришћење медицинских услуга, ефикасност лечења и укупан исход (благостање, стопе морталитета).

Ефикасан здравствени систем може допринети значајном делу привреде, развоју и индустријализацији једне земље. Здравствена заштита се конвенционално сматра важном детерминантом у промовисању општег физичког и менталног здравља и благостања људи широм света.[6] Пример за то је било искорењивање малих богиња широм света 1980. године, које је СЗО прогласила за прву болест у људској историји која је елиминисана намерним интервенцијама здравствене заштите.[7]

Појмови[уреди | уреди извор]

Здравствена заштита[уреди | уреди извор]

Здравствена заштита је целокупност мера политичког, економског, правног, социјално-културног, научног, социјално-медицинског и хигијенско-противепидемијског облика, усмерених на очување и унапређење социјалног, физичког и психичког здравља сваког појединца и друштва у целини, у циљу остварења дуговечности и потребног квалитета живота, као и обезбеђење адекватне медицинске помоћи у случају потребе.

Здравствена заштита заснована на доказима[уреди | уреди извор]

Здравствена заштита заснована на доказима је коришћење најбољих доказа који су нам на располагању за доношење одлука о здрављу и здравственој заштити целокупне популације или група пацијената.[8]

Мере здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Мере здравствене заштите су стандардни медицински поступци које се спроводе у здравственој заштити су стандардни медицински и други поступци за идентификацију (дијагнозу) здравственог стања (здравствених потреба) и за здравствене интервенције (модификацију тока болести и здравственог процеса).

Здравствена делатност[уреди | уреди извор]

Здравствена делатност је активност којом се обезбеђује здравствена заштита грађана, а обухвата спровођење мера и активности здравствене заштите које се, у складу са здравственом доктрином и уз употребу савремене здравствених технологија, користе за очување и унапређење здравља људи, а коју обавља здравствена служба.[9]

Квалитет здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Квалитетна здравствена заштита је она која омогућава организацију ресурса на најделотворнији начин, како би се задовољиле здравствене потребе корисника за превенцијом и лечењем, на безбедан начин, без непотребних губитака и на високом нивоу њихових захтева.

Здравствена служба и установе[уреди | уреди извор]

Здравствену службу чине здравствене установе и други облици здравствене службе, као што је приватна медицинска пракса, који се у негој заједници оснивају ради спровођења и обезбеђивања здравствене заштите.

Права и обавезе грађана у здравственој заштити[уреди | уреди извор]

Грађани имају право на
  • здравствену заштиту
  • могућност остваривања највишег могућег нивоа здравља
Грађани су дужни
  • да воде бригу о сопствену здрављу и здрављу своје деце
  • да пруже прву помоћ у складу са својим знањем и могућностима
  • да учествују у здравствено-превентивним делатностима
  • да не угрожавати здравље других особа

Начела здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Правичност здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Начело правичности, приликом пружања здравствене заштите, заснива се на забрани било каквог облика дискриминације по било ком основу; полу, раси, националној припадности, старости, социјалном пореклу, вероисповести, политичком или другог убеђења, имовном стању, језика и култури, врсти болести, психичкогм или телесном инвалидитету.

Приступачност здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Приступачности здравствене заштите заснива се на начелу обезбеђивања одговарајуће здравствене заштите, која је културно прихватљива а физички, географски и економски доступна, посебно здравствена заштита на примарном нивоу.

Непрекидност здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Начело непрекидности здравствене заштите остварује се укупном организацијом система здравствене заштите која мора бити усклађена по нивоима и функционално повезана, од примарног преко секундарног до терцијарног нивоа здравствене заштите и која пружа непрекидну здравствену заштиту становништву у сваком животном добу.

Свеобухватност здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Начело свеобухватности здравствене заштите остварује се укључивањем свих грађана у систем здравствене заштите, уз примену обједињених мера и поступака заштите које обухватају промоцију здравља, превенцију болести на свим нивоима, рану дијагнозу, лечење и рехабилитацију.

Ефикасности здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Начело ефикасности здравствене заштите реализује се остваривањем најбољих могућих резултата у односу на расположива финансијска средства, односно остваривањем највишег нивоа здравствене заштите уз најнижи утрошак новчаних средстава.

Стално унапређење квалитета здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Начело сталног унапређења квалитета здравствене заштите остварује се мерама и активностима којима се у складу са савременим достигнућима медицинске науке и праксе повећавају могућности повољног исхода и смањивања ризика и других нежељених последица по здравље и здравствено стање појединца и заједнице у целини.

Облици здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Амбулантно лечење
Специјалистичка здравствена заштита
Болничко лечење
Конзилијарна здравствена заштита

Нивои здравствене заштите[уреди | уреди извор]

У Републици Србији се здравствена заштита најчешће дефинише у пет нивоа мера и активности;

  • Мере усмерене на унапређење и очување здравља
  • Мера спречавање и сузбијање обољења
  • Рано откривање болести
  • Благовремено лечење
  • Рехабилитација

У англосаксонској литератури, здравствена заштита се обично дефинише у три нивоа превенције према познатој подели Левела и Кларка:

  • Први ниво или примарна превенција, обухвата период пре настанка обољења и означава унапређење и очување здравља и спречавање и сузбијање обољења
  • Други ниво или секундарна превенција односи се на рано откривање и благовремено лечење обољења.
  • Трећи ниво или терцијарна превенција односи се на рехабилитацију.

Примарни ниво здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Примарна здравствена заштита остварује се у домовима здравља

Здравствена заштита на примарном нивоу обухвата:

  • Делатност породичне медицине,
  • Делатност здравствене заштите деце,
  • Делатност поливалентних патронажних сестара у заједници,
  • Хигијенско-епидемиолошку заштиту,
  • Хитну медицинску помоћ,
  • Заштиту репродуктивног здравља жена,
  • Здравствену заштиту код неспецифичних и специфичних плућних болести,
  • Физикалну и менталну рехабилитацију у заједници,
  • Специфичну здравствену заштиту радника, као дела медицине рада, ако је уговорена са послодавцем,
  • Зубоздравствене заштиту,
  • Лабораторијску и радиолошку дијагностику примарног нивоа,
  • Апотекарску делатност.

Здравствена заштита на примарном нивоу, поред наведених активности, обухвата и:

  • Праћење здравственог стања становника и провођење мера за заштиту и унапређење здравља становника,
  • Превенцију, лечење и рехабилитацију болести и повреда,
  • Рано откривање и сузбијање фактора ризика масовних незаразних болести,
  • Специфичну превентивну здравствену заштиту младих, нарочито у основним, средњим школама и високим школама
  • Имунизацију против заразних болести,
  • Лечење и рехабилитацију у кући болесника,
  • Палијативн нега.

На примарном нивоу здравствене заштите може се организовати и спроводити наставна и научно-истраживачка делатност. Настава из области породичне медицине може се организовати и спроводити у центрима за едукацију из породичне медицине који су наставна база факултета здравственог смера.

Секундарни ниво здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Клиничко-болнички центри су главни носиоци примарне и терцијарне здравствене заштите

На секундарном нивоу здравствене заштите обухвата:

Специјалистичко-консултативна делатност

Специјалистичко-консултативна делатност у начелу се организује у болницама, по територијалном принципу, са циљем да се грађаним обезбеди доступности здравствене заштите, специјалистичко-консултативног нивоа из; опште интерне медицине, опште хирургије, неурологије, оториноларингологије, офталмологије, ортопедије, дерматологије и радиолошка дијагностика примарног нивоао.

Болничка здравствена делатност

Болничка здравствена делатност обухвата

  • дијагностику, лечење и медицинску рехабилитацију,
  • здравствену негу, боравак и исхрану пацијената у болницама.

У оквиру секундарног нивоа здравствене заштите могу се организовати и спроводити наставна и научно-истраживачка делатност.

Терцијерни ниво здравствене заштите[уреди | уреди извор]

Терцијарни ниво здравствене заштите је најсложенији облика здравствене заштите из области:

  • специјалистичко-консултативних делатности,
  • болничке здравствене делатности.

Здравствену делатност на терцијарном нивоу грађани реализују у здравствене установе које испуњавају услове у погледу простора, опреме, кадра и примењених технологија за обављање најсложенијих облика здравствене заштите.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Hospital beds per 1,000 people”. Our World in Data. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2020. Приступљено 7. 3. 2020. 
  2. ^ „Governor Hochul, Mayor Adams Announce Plan for SPARC Kips Bay, First-of-Its-Kind Job and Education Hub for Health and Life Sciences Innovation”. State of New York. 13. 10. 2022. Приступљено 13. 10. 2022. 
  3. ^ Закон о здравственој заштити Р. Србије ("Сл.гласник РС", бр. 107/2005, 72/2009 - др закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011 и 119/2012) [1]
  4. ^ Institute of Medicine (US) Committee on Monitoring Access to Personal Health Care Services; Millman, M. (1993). Access to Health Care in America. The National Academies Press, US National Academies of Science, Engineering and Medicine. ISBN 978-0-309-04742-5. PMID 25144064. doi:10.17226/2009. 
  5. ^ „Healthcare Access in Rural Communities Introduction”. Rural Health Information Hub. 2019. Приступљено 2019-06-14. 
  6. ^ „Health Topics: Health Systems”. www.who.int. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 2019-07-18. Приступљено 2013-11-24. 
  7. ^ World Health Organization. Anniversary of smallpox eradication. Geneva, 18 June 2010.
  8. ^ Centre for Evidence-Based Medicine, NHS Research and Development, Oxford, 1997
  9. ^ Gray MJA. Evidence-Based Healthcare: How to Make Health Policy and Management Decisions, Churchill Livingstone, 1997

Литература[уреди | уреди извор]


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Здравствена заштита на Викимедијиној остави