Зоран Рајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зоран Рајковић
Zoran Rajkovic - portret.JPG
Датум рођења (1949-12-04)4. децембар 1949.(67 год.)
Место рођења Крушевац
СФР Југославија

Зоран Рајковић (Крушевац, 4. децембар 1949) српски је сликар, послератне генерације, који је на ликовну сцену Србије ступио након дипломирања на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду, 1974. године.

Креативно надарен, пресудно уметнички образована, Зоран Рајковић је свој сликарски опус, у коме се примарно определио за слику, започео у временском периоду промена у уметности (задњих деценија 20. века), у коме се све више негирало штафелајно сликарство а истицала неликовна средства (инсталација, концепт, фото, видео). Радећи дуго и предано, са променљивим интересовањем, Зоран је кроз вишедеценијски период „ликовног сазревања“, прво (од 1977. до 1985), исказао „сопствени свет“ урбаног човековог простора (фасаде, дворишта, врата...), да би с краја 20. века све више, али обазриво и поступно, мењао концепцију слике а затим и форме. У том периоду предметност на његовим сликама попримила је апстрактни облик, који се све више померао као опсервацији мотива у решавању проблема сликовне површине. Тако на Зорановим сликама мотив више није био јасно препознатљив.[1]

Зоран Рајковић је члан УЛУС-а од 1978. године, у статусу самосталног уметника. Предсесник је удружења ликовних уметника из Крушевца и јеан од његових оснивача 2011. године. Од 1974. године, учесник је многобројних ликовних колонија и колективних изложби у земљи и иностранству. Самостално своје слике излаже од 1977. године.

Живот и каријера[уреди]

Зоран Рајковић рођен је у Крушевцу 4. децембра 1949. године, од оца Радомира (1922—2001), комерцијалисте у Хемијској индустрији „Жупа“ Крушевац и друштвено-спортског радника (председник и потпредседник Фудбалског клупа Напредак из Крушевца) и мајке Симке (1927—2005), девојачко (Новаковић), учитељице у ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Крушевцу. Има млађег брата Звонка Рајковића, професора физичке културе и председника хуманитарног удружења „Добра нарав“ из Крушевца - популарних „Баксуза, угурсуза и намћора“.

Зоран је основно и средње школовање похађао у Крушевцу. По завршетку Гимназије 1968. године уписо се прво на вајарски, да би након две године прешао не сликарски одсек Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду, на коме је дипломирао 1974. године у класи професора Раденка Мишевића. Током студија наставу је похађао и код наша позната сликарке, проф. Цуце Сокић.

По повратку са студија у родни Крушевац, Зоран је радио као професор ликовне културе, више од двадесет година, у Машинско електротехничкој школи у Крушевцу, све до одласка у слободне уметнике 1998. године.

Зоран је до преране смрти супруге и сликарице Невенке, имао њену подршку, а данас ствара и заједнички излаже са сином Матијом признатим српским сликаром.[2]

Зоран Рајковић је већи део живота провео у складном браку, са прерано преминулом, Невенком Рајковић (1949—2005), признатом српском сликарком,[3] са којом је три деценије стварао и излаго слике на бројним групним и самосталним (породичним) изложбама. У том браку два сликара, родио се и трећи, син Матија Рајковић (1980),[4] који је са усађеним уметничким генима родитеља, постао признати српски сликар.[5]

Члан је УЛУС-а од 1978. године и председник Удружења ликовних уметника Крушевца, чији је један од оснивача, 2011. године.

Учесник је многобројних ликовних колонија у земљи и иностранству. Радови му се налазе у приватним колекцијама, радним организацијама и установама културе у Србији и иностранству. Рајковићев избор из библиографије, радио и телевизијских интервјуа и емисија садржи више од 200 јединица. Добитник је више награда и признања за вишедеценијски стваралачки рад.

Живи и ствара у Крушевцу у статусу слободни уметник, где поред самосталног излагања све више своје слике излаже заједно са цртежима, графикама и сликама сина Матије Рајковића, такође академског сликара.

Ликовно стваралаштво[уреди]

„Камена улица“, 1982. — настала је у првом периоду Зорановог сликарства (1977-1985) у коме је он исказао интересовање за урбане просторе

Као млад уметник, непосредно након дипломирања на Факултету ликовних уметнсоти, Зоран Рајковић, „препуштен сам себи“, са јаком жељом да успе као уметник, или нестане са ликовне сцене; две године је је трагао за самосвојственим изразом и коначно пронашао себе. Тако настаје уметниково опредељење за слику тј класичнно сликарство.

Занемарујући друге трендовске појаве, које је сматрао пролазним, настанак слике Зоран је све више сматрао неком врстом одабира, превођења или перцепције доживљаја који треба, попут мозаика пажљивим слагањем елемената, сложити у целину, и при томе форму уобличити јасним поетским ликовним говором, којим би изразио уметничко промишљање.

Сликарство Зорана Рајковића настало на основама реалистичко - интимистичке оријентације, заправо је била непрестана „уметникова борба“ у којој се непрестано борио са трендовским изазовима у сталној жељи да промовише хипотетичан свет слике, и искаже га језиком духа и осећајности.

„Дубоко уверен да слика настаје из целисходног јединства перцепције, доживљаја, одабирања и пажљивог слагања елемената језичке целине, (Зоран Рајковић) настоји да проникне у бескрајне разноликости „класичног сликарства“ и темељито упозна његове градивне јединице односно начин њиховог структуирања да би демонстрирао, суверено владање тајнама сликарског заната, надмоћ поетског ликовног говора у реализацији својих промишљања.[6]

У Зорановим ликовним претставама увек је присутан човек, било у виду идеје или осећања, кога он вешто годинама исказује ствараним сликарским рукописом чија култивисаност и разумљивост сублимишу биће сликара у оквирима призора и отварају хоризонте за достизање целовитости света, живота и дела.

„Ерупција“, 1998 — једна из серије тамних слика, које су истовремено изражавале психичко стање уметника и стање српског друштва 90-тих година

Разапет између видљивог и невидљивог, спољашњег и унутрашњег, Зоран праксом проверава стечено ликовно искуство у којем се акцент све више помера са опсервације мотива на решавање проблема сликовне површине.

„Желећи да остане као личност и стваралац у фаталитичком вакууму с краја века остаје веран свом сликарском концепту рођеном између стварности света и стварности бића. Стварност утиче на уметнике, даје материју за његове субјективне представе али од света Зоран Рајковић открива скривену лепоту а од уметности узима оно што његовој личности највише одговара.[6]

Ма колико самосвојан Зоран Рајковић је подлегао и скушењима савременог, што се у његовом стваралаштву карактерише повремено изазиваним имагинацијама које су га покретала од реалног и конкретног ка редукованом и асоцијативном.

Међутим на том путу денатурализације слике сликар не прекида бесконачни низ релација са реалношћ. Он у том свету увек нешто тумачи, открива, изражава и саопштава јер за њега уметност постоји у свету представљања.

О сликарству Зорана Рајковића у коме је предметност релативизирана али не и замењена чистим апстрактним пројектом отвореним и ослобођеним сваке намере, најбоље говори цитат мр Лазара Стојновића историчара уметности:

„Постављен између реалне стварности предметности и потребе за сликањем (Зоран Рајковић) не окреће главу од реалности концепција његове ликовне замисли живела у симбиози конкретног и апстрактног, илузивног и асоцијативног. И када се враћа предмету и кад апстрактно промишља реалне облике полази од основног услова да је слика обојена површина на којој језиком класичног сликарства, али савременом морфологијом и синтаксом исписује богатство света и човека, задржавајући постојано супстанцијални однос са светом окружења.[6]

Преласком у слободне уметнике, Зоран се једним делом приклонио изазовима поручиоца а другим делом и асоцијативном сликарству које се уклапало у његово стваралаштво и жељу за опстанак у несигурном друштву.[7]

Ликовне колоније[уреди]

Зоран Рајковић учесник је многобројних ликовних колонија у земљи и иностранству: Ечка, Зобнатица, Студеница, Моја Вода Вршац, Аранђеловац, „Мина Караџић“ Савинац, Пале (БиХ), Москва (Русија) - Дом уметника, Рогашка Слатина (Словенија), Буљарице (Црна Гора), Гружанска Јесен Кнић, Витошевац, Цртеж - Зрењанин, Овчар бања - Чачак, Кладово, Руски Крстур, Панонија - Бачка Топола, Вишевац - Рача, Суботица, Палета - Београд, Мефест - Власинско језеро, Рача, Совљак - Богатић, 12. међународна ликовна колонија Опово, колоније ЕПС-а, Жупе на Копаонику, Југобанке и многих других.[8]

Самосталне изложбе[уреди]

Година Место одржавања и назив изложбе
1977.
  • Крушевац, Уметничка галерија
1981.
  • Крушевац, Технички школски центар
1984.
  • Крушевац, Уметничка галерија
1987.
  • Вараждин (Хрватска), Изложбени ликовни салон
1989.
  • Трогир (Хрватска), Атриј музеја
1990.
  • Чачак , Ликовни салон Дома културе
1993.
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја
  • Крушевац, Салон уметности "Слово љубве"
  • Златибор, Конгресни центар – Хотел Чигота
1994.
  • Златибор, Конгресни центар – Хотел Чигота
1995.
  • Крушевац, Галерија “Артем”
1998.
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја
  • Крагујевац, Уметничка галерија Народног музеја
  • Горњи Милановац, Музеј Рудничко Таковског краја
2006.
  • Крагујевац, Модерна галерија Народног музеја
2012.
  • Жалец (Словенија), Савинов ликовни салон – ЗКШТ
  • Крушевац, Народни музеј, изложба портрета „Савременици“
2013.
  • Опово, Галерија „Јован Поповић“
2014.
  • Пирот, Галерија “Чедомир Крстић”
  • Вршац, Велика галерија Културног центра
  • Београд, Галерија Народног универзитета „Божидар Аџија“
2015.
  • Крушевац, Галерија „Дар“, Слике
  • Чачак, Ликовни салон Дома културе, Ретроспективна изложба
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја, Ретроспектива
  • Трстеник, Ликовни салон Дома културе
  • Београд, Галерија '73, Породица Рајковић, слике.[9][10]
2016.

Колективне изложбе[уреди]

Година Место одржавања и назив изложбе
1974.
  • Београд, Ауторска агенција, Галерија УЛУС
1977. до 2012.
  • Октобарска изложба у Крушевцу
1978.
  • Београд, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Нови чланови УЛУС–а
  • Београд, Културни центар,Београд инспирација сликара
  • Београд, Крагујевац, Пролећна изложба УЛУС-а
1979.
  • Београд, Културни центар, Београд инспирација сликара
1980.
  • Београд, Зајечар, Чачак, Краљево, Београд - Инспирација сликара
1981.
  • Београд, НОБ у делима уметника Југославије, Београд
  • Чачак,Краљево,Крушевац,Вараждин, Изложба друштва Западног Поморавља
1982.
  • Београд, Ниш, Краљево, Нови Сад, Пролећна изложба УЛУС-а
  • Сомбор, Суботица, Зрењанин, Кикинда, Уметници Крушевца
  • Београд, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, 23. Октобарски салон
1983.
1985.
  • Београд, Јубиларна изложба УЛУС-а
  • Београд, Ниш, Крагујевац, 26. Октобарски салон
1989.
  • Крушевац, Уметничка галерија, Бој на Косову шест векова
1991.
  • Београд, Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић”, 32. Октобарски салон
1994.
  • Врњачка Бања, Замак културе, изложба ЛК “Пејзаж Врњачке Бање”
1995.
  • Горњи Милановац, Модерна галерија, 1. сазив ЛК „Мина Караџић“
1996.
  • Чачак, Мало анале, Пејзаж као повод уметничком делу (по позиву)
  • Горњи Милановац, Светско бијенале минијатуре (по позиву)
1997.
  • Ваљево, Ликовна сцена Крушевца `97
  • Алексинац, Београд – Руски дом, Пролећна изложба УЛУА
1998.
  • Горњи Милановац, Светско бијенале минијатуре (по позиву)
  • Москва (Русија), Графички колектив Чељускинска
2003.
  • Крушевац, Дом синдиката, Галерија „У пролазу“, уметници Крушевца
2004.
  • Горњи Милановац, Модерна галерија, 10. сазив ЛК „Мина Караџић“
  • Крушевац, Галерија Крушевачког позоришта, Ротари клуб
2007.
  • Београд, Галерија Руског дома, Колекција ЛК “Кнић 1996–2006“
  • Горњи Милановац, Модерна галерија - Пролећна изложба (по позиву)
2010.
  • Београд, Галерија Кућа Ђуре Јакшића, Фонд „Св. Никола“
2011.
  • Различитост заједништва, Арт-Србија, Ковин (11 градова Србије)
  • Чачак, Ликовни салон Дома културе, Фонд „Св. Никола“
  • Крушевац, Изложба Удружења ликовних уметника Крушевца (УЛУК)
2012.
  • Чачак, Ликовни салон, Удружење ликовних уметника Крушевца (УЛУК)
  • Крушевац, Народни музеј, Друга годишња изложба УЛУК-а
2013.
  • Горњи Милановац, Модерна галерија, Изложба удружења УЛУК
  • Крушевац, Галерија позоришта, Трећа годишња изложба Удружења УЛУК
2014.
  • Брус, Центар за културу, Изложба Удружења УЛУК
  • Опленац (Топола), Виноградарева кућа, Уметност и вино
  • Београд, Галерија УК Палилула–НУБС, Удружење УЛУК Крушевац
  • Крушевац, Галерија Крушевачког позоришта, 4. изложба Удружења –УЛУК
2015.
  • Крушевац, Галерија Културног центра, Пета годишња изложба Удружења УЛУК Крушевац
  • Параћин, Галерија Културног центра, Изложба Удружења – УЛУК Крушевац
  • Торонто (Канада), Галерија Српске националне академије - Људи говоре
  • Опленац (Топола), Виноградарева кућа, Уметност и вино
  • Горњи Милановац, Модерна галерија Културног центра, Уметност и вино
  • Андрићград, Галерија „Петар Лубарда“ - Уметност и вино
2016.
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја, 56. октобарска изложба
  • Крушевац, Галерија Легата „Милића од Мачве”, 6. Годишња изложба Удружења УЛУК Крушевац
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја, Природа - урбано, Из уметничке збирке галерије
  • Београд, Кућа Ђуре Јакшића, Избор из колекције ЛК „Мина Вукомановић Караџић” - Савинац, 1994-2015.
  • Отава (Канада), Црква Св. архиђакона Стефана, Светосавска изложба српских и канадских уметника.
2017.
  • Београд, Галерија 73, Изложба чланова Удружења ликовних уметника Крушевца - УЛУК.[12][13]
  • Ниш, Галерија НКЦ, Изложба чланова удружења ликовних уметника Крушевца.[14]

Награде и признања[уреди]

„Студеница“, слика, уље на платну, 2004.
  • 1979. Крушевац, Награда на Октобарској изложби
  • 1979. Београд, Награда на изложби “Београд инспирација сликара”
  • 1981. Крушевац, Откупна заједнице културе СР Србије на Октобарској изложби
  • 1981. Краљево, Награда на изложби друштва УЛУС-а Западног Поморавља
  • 1982. Крушевац, Откупна награда на Октобарској изложби
  • 1983. Крушевац, Награда на Октобарској изложби
  • 1984. Крушевац, Награда на Октобарској изложби
  • 1985. Крушевац, Годишња награда СИЗ-а културе града Крушевца.[15]
  • 1985. Крушевац, Награда на изложби “Човек слобода”
  • 1989. Крушевац, Награда на Октобарској изложби
  • 2015. Награда публике на Петој годишњој изложби Удружења УЛУК Крушевац

Библиографија[уреди]

  1. Б.Џ., Изложба у Културном центру Београда, Београд – инспирација сликара, Политика експрес, Београд, 16. октобар 1979.
  2. Репродукција слике Са Лекиног брда, Политика, Београд, 20. октобар 1979.
  3. Јован Путник, Успех Октобарске изложбе, Победа, Крушевац 23. октобар 1981.
  4. Љ.М. Награде града Крушевца, Политика, Београд 20. фебруар 1985. год.
  5. М.А., Зоран Рајковић на изложби УЛУС-а, Победа, Крушевац 10. мај 1985.
  6. А.Д. Почела рад ликовна колонија “Власина '89”, Ликовни уметници на језеру, Политика, Београд, 17. август 1989.
  7. Милош Петровић, Мудрост зидова Зорана Рајковића, Багдала бр. 394, јануар-фебруар 1992.
  8. Лазар Стојновић, Крушевачки ликовни тренутак, Победа, Крушевац 30. октобар 1992.
  9. Марија Манојловић, Модеран ликовни израз, Победа, Крушевац 28. мај 1993.
  10. Зорица Јовановић, Сликар Зоран Рајковић “Важно је да се нешто мења”, Победа, Крушевац, 10. март 1995.
  11. Крушевачки сликари у Москви, Мостови културе, Политика, Београд 15. март 1998.
  12. Лазар Стојновић, Предговор у каталогу самосталне изложбе у Уметничкој галерији, Крушевац, мај-јун 1998.
  13. М. Манојловић, Изложба Невенке и Зорана Рајковића у Крагујевцу, Победа, Крушевац, 30. октобар 1998.
  14. Радмила Мишић, Разнели нас ветрови ко маслачке - Крушевачки гимназијалци, Зоран Рајковић, Врсни портретисти. стр. 319-321, Крушевац 2005.
  15. Слободан Симоновић, Мала енциклопедија Крушевачког краја, pp. 269, Крушевац 2006.
  16. Др Александар Миленковић, Панонски ликовни паноптикум (књига теоријских огледа и критичких приказа посвећена ликовном стваралаштву Војводине). стр. 1в-1г, КОВ, Вршац 2009.
  17. Рајко Каришић, Сликари моји пријатељи, фотомонографија (текст Душан Миловановић). стр. 134 Београд, 2010..
  18. С.Ц., Добар почетак – прва изложба УЛУК-а, Град, Крушевац 25. новембар 2011.
  19. Т.Т., Тројност воблики ин барви, Утрип Савинсјке долине, Жалец (Словенија) 25. април 2012.
  20. Т.С., Отворена изложба Зорана и Матије Рајковића, Вршачка кула, Вршац, 10. октобар 2014.
  21. Весна Тодоровић, Истрајност креативног гена, часопис Путеви културе, бр. 24, Културни центар Крушевац, 2015.

Извори[уреди]

  1. мр Лазар Стојновић, Предговора у каталогу самосталне изложбе Зорана Рајковића у Уметничкој галерији у Крушевцу, 1998. год.
  2. М.Рајковић, Породично и судбински везани за уметност, Град, Крушевац, 25.11.2014.
  3. Лазар Стојановић, Невенка Рајковић: поетика сликарства поростора, светлости и усамљености, Крушевац, Скупштина општине, 2006.
  4. Лазар Стојановић, Матија Рајковић – слике и цртежи , Ликовни живот. стр. 41, бр. 109/110, Земун, октобар 2004.
  5. Слободан Ценц, Плодови сликарског дрвета Рајковића, Град. стр. 15, бр. 409, 12. март 2010. Крушевац
  6. 6,0 6,1 6,2 мр Лазар Стојновић, Илузивност и асоцијативност у сликарству Зорана Рајковића, Из предговора у каталогу самосталне изложбе у Уметничкој галерији у Крушевцу, 1998.
  7. Зоран Рајковић, Ретроспективна изложба поводом 40 година стваралаштва, Уметничка галерија Крушевац. стр. 42.
  8. Профил, Важне ликовне колоније Зорана Рајковића, у: Опште информације о Зорану Рајковићу, на:Артинфу, Нови Београд
  9. Изложба слика и цртежа породице Рајковић, (08.10 – 20.10.2015), Београд, Галерија '73.
  10. Дејан Ђорић Свет чисте ликовности, Печат број 393, 30.10.2015
  11. C., J. Izložba radova oca i sina u niškom Paviljonu. Južne vesti 31.3.2016. Приступљено 1. 4. 2016. 
  12. М. Рајковић, Предговор у каталогу изложбе чланова удружења УЛУК Крушевац у Галерији 73 у Београду, јун 2017.
  13. М. Величковић, Изложба УЛУК-а, "Синоћ у Београду", Политика, бр. 37196, 2. јун 2017.
  14. Матија Рајковић, Каталог за изложбу чланова Удружења ликовних уметника Крушевца у Галерији НКЦ, Издавач: Удружење ликовних уметника Крушевца, Сиграф, Крушевац 2017.
  15. Љ.М. Награда града Крушевца, „Политика“, Београд 20.2.1985.

Спољашње везе[уреди]

Српска сликарска породица Рајковић
Зоран Рајковић—отац
(1949)
Невенка Рајковић—мајка
(1949—2005)
Матија Рајковић—син
(1980)