Зоран Славнић

Зоран Славнић
Зоран Славнић
Лични подаци
Надимак	Мока
Датум рођења	26. октобар 1949. (74 год.)
Место рођења	Београд, НР Србија, ФНР Југославија
Држављанство	СФРЈ
Деца	Звездан Славнић
Висина	1,80 m
Информације о каријери
Број	10, 15
НБА драфт	1971. / није изабран
Про каријера	1967—1983.
Позиција	плејмејкер
Тренерска; каријера	1980, 1983—2007.
Сениорска каријера
Године	Клуб
1967—1977.; 1977—1979.; 1979—1981.; 1981—1982.; 1982—1983.	Црвена звезда; Хувентуд; Шибенка; Партизан; Јувеказерта
Репрезентативна каријера
Године	Репрезентација
1970—1983.	СФР Југославија
Тренерска каријера
1983—1984.; 1984—1985.; 1985—1987.; 1987—1988.; 1988—1991.; 1991—1992.; 1994—1995.; 1995—1996.; 1996—1997.; 2004.; 2007.	Шибенка; Партизан; Југопластика; Малага; Црвена звезда; Дафни Атина; Црвена звезда; Хувентуд; Ираклис; Атлас; Србија
Награде
	Као играч: Првак Купа Рајмунда Сапорте (1974); Најбољи стрелац завршнице Купа Рајмунда Сапорте (1975); Члан Фибиног идеалног европског тима (1976); Првак Првенства Шпаније (1978); Првак Првенства Југославије (1969, 1972); Првак Купа Југославије (1971, 1973, 1975); Члан списка 50 најбољих играча у избору Фибе (1991);
	ФИБА кућа славних као играч
Медаље
Кошарка
Представљајући СФР Југославију
Олимпијске игре
Светско првенство
Европско првенство
Европско првенство до 18

Зоран Славнић (Београд, 26. октобар 1949), познат по надимку Мока, бивши је југословенски кошаркаш и српски кошаркашки тренер. Играо је на позицији плејмејкера. Током играчке каријере наступао је и за Црвену звезду и за Партизан. Уврштен је у Фибин списак од педесет најбољих играча 1991. и у Фибину Кућу славних 2013.

Са Звездом је освојио два наслова у Националном првенству Југославије, три титуле у Купу Југославије и један Куп Рајмунда Сапорте. Спада међу најбоље играче у историји Црвене звезде.^[1] Такође је био првак Шпанског првенства с Хувентудом. Играо је и за Шибенку и Јувеказерту. Радио је с тренирама Ранком Жеравицом, Здравком Кубатом и Мирком Новоселом.

Славнић је био врло успешан и у дресу репрезентације Југославије. Један је од ретких играча који је освојио све што је могао с репрезентацијом; Славнић је трипут био првак Европе (1973, 1975 и 1977), једном првак света (1978) и освајач златне медаље на Олимпијским играма (1980).

После завршетка играчке каријере Славнић се посветио тренерском послу. Тренирао је многе тимове, између осталих и Црвену звезду и Партизан. Куриозитет је да је и као играч и као тренер радио и у Звезди и у Партизану. Он је уз професора Александра Николића једини коме је то пошло за руком. Такође је био први селектор репрезентације Србије.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Клубови[уреди | уреди извор]

За Црвену звезду је почео да игра у млађим категоријама 1963, а члан првог тима постао је четири године касније. У Звездином дресу је до 1977. одиграо 301 утакмицу и постигао 4014 поена. Осми је на вечним листама клуба по броју мечева и поена. Један је од најбољих кошаркаша у историји Црвене звезде, са којом је освојио две шампионске титуле (1969. и 1972), три национална купа (1971, 1973. и 1975.) и Куп победника купова 1974. Славнић је иако најнижи у екипи са својих 180 центиметара, своје најбоље партије имао у најважнијим мечевима када се одлучивало о трофејима. Тако је бљеснуо у сезони 1971/72, када је просечно бележио 16 поена по утакмици, а Црвена звезда стигла до своје 12. титуле шампиона после мајсторице са сплитском Југопластиком у Љубљани (75:70). У финалу Купа победника купова 1974. против Збројовке из Брна (86:75), постигао је 20 поена, а у финалу Купа Југославије 1975. против сплитске Југопластике (81:79), убацио је 25 поена и проглашен је за најбољег играча утакмице. Укупно је те сезоне у купу бележио 21,8 поена по мечу и био први стрелац тима. Колико је Звезда тих сезона била јака у Европи говоре и још два финала Купа победника купова, које нису успели да добију 1972. и 1975, као и полуфинале Купа европских шампиона 1973.

По повратку из војске, одиграо је на високом нивоу, своју последњу сезону у клубу. Те 1976/77. сезоне у првенству је имао просек од 23,1 поен по утакмици и био најбољи стрелац екипе, али то је већ био последњи плес те ослабљене црвено-беле генерације. Каријеру је наставио у шпанском Хувентуду, где је 1978. освојио шампионску титулу. Играо је и за Шибенку од 1979. до 1981, Партизан 1981/82. и италијанску Казерту где је завршио каријеру са просеком од 17,2 поена по мечу у националном шампионату 1982/83.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Један је од ретких играча који има златне медаље са олимпијских игара, светског и континенталних такмичења. Европским златом се и окитио три пута: 1973. у Барселони, 1975. у Београду и 1977. у Лијежу. Светско првенство је освојио у Манили 1978. а олимпијско злато у Москви 1980.

Славнић је дебитовао за јуниорску репрезентацију Југославије 1967. у квалификацијама за ЕП јуниора у Вигу. Наступио је касније на том Шампионату на коме је Југославија у финалу била поражена од СССР са 82:73.^[2]

Званични деби у сениорској репрезентацији је имао 1970. на неким егзибиционим утакмицама, али селектор Ранко Жеравица није веровао у њега тако да га није водио ни на Европско првенство 1971, нити на Олимпијске игре 1972. у Минхену.^[2]

Деби на великим такмичењима у националном дресу је имао на Европском првенству 1973. у Барселони, где је Југославија освојила своју прву европску златну медаљу. Славнић је одиграо турнир са просеком 8,1 поена по утакмици. Сличан просек је задржао све време док је играо у националном тиму, а то је било до Европског првенства 1983. у Нанту.^[2]

Просек његове репрезентативне каријере је 8,3 поена, а врхунац је имао на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу са 12,5 поена. Тамо је постигао један од најважнијих погодака у својој каријери, на утакмици против Италије која је одлучивала другог полуфиналисту. На полувремену Италијани су водили 57:41, али мало по мало Југославија је смањивала заостатак. У последњем нападу лопту су имали “плави”, а после неколико додавања Славнић је остао сам на седам метара од коша. Са сиреном је погодио кош Италијана и Југославија се пласирала у полуфинале, касније је играла и у финалу.^[2]

Током пуних десет година Зоран Славнић је био стартни плеј југословенског националног тима. Укупно је одиграо 179 утакмица (150 победа, 29 пораза) и постигао 1.465 поена.^[2]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

По завршетку кошаркашке каријере, наставио је са радом у кошарци као тренер. Водио је Шибенку, Партизан, Југопластику, Малагу, Звезду, Дафни, Хувентуд, Ираклис, Бамберг, Атлас.

Водио је Црвену звезду у два мандата. У првом периоду од 1988. до 1991. имао је и успона и падова. Најбоља сезона му је била 1989/90. када је са Звездом играо и финале купа Југославије и финале плеј-офа али је оба изгубио од Југопластике која је у том периоду харала и Југославијом и Европом. У сезони 1990/91. са Звездом се у плеј ауту борио за опстанак. Остаће упамћено и да је наговорио легенду Партизана Дражена Далипагића, да опроштајну сезону одигра у дресу Звезде. Славнић је касније водио „црвено-беле” и у сезони 1994/95.

Дана 29. маја 2007. једногласном одлуком свих чланова управног одбора КСС Зоран Славнић је изабран за првог селектора Србије.^[3] Пред Европско првенство у кошарци 2007. суочио се са бројним отказима репрезентативаца, тако да је поред Гуровића, Јарића и Миличића, на првенство повео чак девет дебитаната, који ће касније постати носиоци игре у репрезентацији. Србија је поражена од каснијег шампиона – Русије, браниоца титуле – Грчке (након продужетака) и Израела, тако да је такмичење завршила у првој фази. Одлуком стручног савета и управног одбора, Славнић је 26. септембра смењен са места селектора.

Остало[уреди | уреди извор]

Због оригиналног приступа игри од Шпанаца је добио назив ексцентрични геније. Славнићев мото је: „Све је то само игра“.

1991. ФИБА га је уврстила међу педесет најбољих светских играча свих времена.
2007. постао је носилац националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.
2013. постао је члан ФИБА куће славних.^[4] Приликом доделе признања наглашено је да је осим играчког дао и немерљив допринос кошарци и као тренер. Под његовим вођством стасали су касније најзначајнији плејмекери: Дражен Петровић,^[5]^[6] Александар Ђорђевић, Саша Обрадовић и НБА звезде Тони Кукоч и Дино Рађа.
Отац је Звездана Славнића, учесника ријалити-шоуа Задруга.