ИТЕР

С Википедије, слободне енциклопедије
Међународни термонуклеарни експериментални реактор
International Thermonuclear Experimental Reactor
Лого ИТЕР-а
Постројење ИТЕР-а у изградњи 2018.
СкраћеницаИТЕР (ITER)
Датум оснивања24. октобар 2007.
Типмеђународни истраживачки и инжењерски пројекат
СедиштеСен Пол ле Диранс
 Француска
Чланови7 чланова
Генерални директорФранцуска Бернар Биго
Веб-сајтwww.iter.org

Међународни термонуклеарни експериментални реактор (енгл. International Thermonuclear Experimental Reactor) или верз. скр. ИТЕР (енгл. ITER) је међународни истраживачки и инжењерски пројекат на пољу нуклеарне фузије, који тренутно гради највећи светски и најнапреднији експериментални токамак нуклеарни фузијски реактор у Сен Пол ле Дирансу (Прованса) на југу Француске.[1]

Циљ ИТЕР-а је направити прелаз од експерименталних студија из плазма физике, ка електричним електранама на фузијски погон са пуним производним капацитетом. Такође циљ је да се докаже научна и технолошка изводљивост мирнодопске употребе фузијске енергије.[2] Пројекат финансира и води седам чланица: Европска унија (ЕУ), Индија, Јапан, Кина, Русија, Јужна Кореја и Сједињене Америчке Државе. ЕУ, као домаћин ИТЕР комплекса, учествује са 45% у трошковима, док остале чланице доприносе свака по 9%.[3][4][5] ИТЕР је тренутно највећи међународни научни пројекат, трошкови пројекта су се са почетних 5 милијарди повећали на тренутних 20 милијарди долара.[6]

Изградња комплекса ИТЕР започела је 2013,[7] а очекује се да ће изградња бити завршена 2025, када се може очекивати и пуштање у рад реактора. Када ИТЕР проради, постаће највећи експеримент у физици магнетног заробљавања плазме, који је у употреби, са плазмом запремине од 850 m³, надмашујући ЏЕТ (100 m³). Биће највећи од преко 100 фузијских реактора изграђених од 1950-их.[2] ИТЕР-ов наследник, ДЕМО, очекује се да ће бити прва комерцијална демонстрациона фузијска електрана, тј. да донесе фузијску енергију на комерцијално тржиште.[8]

ИТЕР-ов реактор[уреди | уреди извор]

ИТЕР-ов фузијски реактор је дизајниран да производи 500 мегавата (MW) излазне снаге са само 50 мегавата улазне у периоду од око 10 минута, тако да би он требало да удесетостручи енергију коју потроши.[9] За овај реактор се очекује да покаже принцип добијања више термалне енергије из фузијског процеса, него што је утрошено за покретање процеса, нешто што још није постигнуто ни у једном фузијском реактору.[9] Процес ће се одвијати у прстенастом реактору, који се назива токамак, који је окружен џиновским магнетима који ограничавају и циркулишу прегрејану јонизовану плазму ван металних зидова. Како би се омогућила реакција фузије, плазма ће бити загревана до 150 милиона степени °C, температури која је 10 пута већа од температуре Сунчевог језгра.[9] Емитована топлота из фузијске реакције биће испуштана у ваздух.[10][11]

Пресек ИТЕР токамака и интегрисаног постројења.
Пресек ИТЕР токамака и интегрисаног постројења.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The ITER project. EFDA, European Fusion Development Agreement (2006).
  2. ^ а б Meade, Dale (2010). „50 years of fusion research”. Nuclear Fusion (на језику: енглески). 50 (1): 014004. Bibcode:2010NucFu..50a4004M. ISSN 0029-5515. doi:10.1088/0029-5515/50/1/014004. 
  3. ^ Amos, Jonathan (14. 10. 2010). „Key component contract for Iter fusion reactor”. BBC News. Приступљено 21. 5. 2013. 
  4. ^ ITER – Our Contribution Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2015). Europa (web portal). Retrieved 21 May 2013.
  5. ^ Lengthy ITER dispute concludes in favour of France. European Commission press release. Cordis.europa.eu (28 June 2005). Retrieved 21 May 2013.
  6. ^ Tirone, Jonathan. „World's Biggest Science Experiment Seeks More Time and Money”. Bloomberg.com. Приступљено 1. 7. 2016. 
  7. ^ ITER Organisation (2014). „ITER & Beyond”. ITER. Архивирано из оригинала 1. 6. 2010. г. 
  8. ^ „Broader Approach agreement”. Iter.org. Приступљено 23. 9. 2018. 
  9. ^ а б в „Facts & Figures”. ITER (на језику: енглески). Приступљено 25. 11. 2017. 
  10. ^ „Will ITER make more energy than it consumes?”. www.jt60sa.org. Архивирано из оригинала 02. 04. 2019. г. Приступљено 12. 9. 2018. 
  11. ^ „Workshop” (PDF). www.iaea.org. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]