Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.

С Википедије, слободне енциклопедије
Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.

24. септембар 2000.
Регистровано6.871.595
Излазност4.916.920 (71,55%)
 
Кандидат Војислав Коштуница Слободан Милошевић
Странка ДСС СПС
Коалиција ДОС СПСЈУЛСНП
Бр. гласова 2.470.304 1.826.799
Проценат 50,24 37,15

 
Кандидат Томислав Николић Војислав Михаиловић
Странка СРС СПО
Коалиција - -
Бр. гласова 289.013 145.019
Проценат 5,88 2,95

председник пре избора

Слободан Милошевић
СПС

Изабрани председник

Војислав Коштуница
ДСС

Непосредни избор председника Савезне Републике Југославије одржао се само једном и то на изборима 24. септембра 2000. године заједно са редовним изборима за Скупштину СРЈ и изборима за локалну самоуправу Србије. Претходно су донети амандмани на Устав СРЈ, којима је то омогућено.

Право гласа на овим изборима имало је 6.871.595 грађана СР Југославије уписаних у бирачки списак. Изборе је бојкотовала тада највећа и владајућа коалиција у Црној Гори, предвођена ДПС-ом.[1]

Војислав Коштуница, кандидат Демократске опозиција Србије је са 50,24% гласова однео победу у првом кругу, што је представљало прву победу опозиције на изборима од увођења вишестраначја. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста који су уследили и попуштања институција као што су Савезни уставни суд и Савезна уставна комисија.[2]

Предизборна дешавања[уреди | уреди извор]

На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД-а је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводећи да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а. Водећи медији у Србији су константно сатанизовали опозиционе актере.[3][4][5]

Коалиција Демократска опозиција Србије је формирана у јануару 2000. године. Уочи савезних председничких избора, у медијима се помињало да би Иван Стамболић могао да иступи као један од вођа уједињене опозиције као против-кандидат Милошевићу за председника СРЈ.[6] У августу 2000. године отели су га и убили припадници ЈСО-а.[6] Током поступка за убиство Ивана Стамболића, тужилац је 2007. године да је нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.[7]

Кандидати[уреди | уреди извор]

У току августа, владајућа коалиција СПС-ЈУЛ-СНП кандидовала је тадашњег југословенског председника и председника СПС-а, Слободана Милошевића.

Демократска опозиција Србије (ДОС) је кандидовала Војислава Коштуницу председника ДСС-а, једне од чланица коалиције.

Српски покрет обнове, који је пре избора напустио ДОС, истакао је за кандидата потпредседника странке Војислава Михаиловића, у то време председника скупштине града Београда.

Српска радикална странка, једна од чланица владајуће коалиције, није подржала Милошевића, већ је за истакла свог кандидата потпредседника странке Томислава Николића.

Афирмативна странка је предложила Миодрага Видојковића, адвоката и некадашњег председника београдске општине Раковица.[8]

Постизборна дешавања[уреди | уреди извор]

Пар сати по затварању бирачких места, Центар за слободне изборе и демократију је саопштио да Коштуница убедљиво води испред Милошевића. Тај резултат потврдио је ДОС, као и изборни штабови СРС-а и СПО-а.

Званично државно тело задужено за изборе, Савезна изборна комисија, објавила је тек 26. септембра привремене, прелиминарне, резултате. Према њима, Коштуница је имао највише гласова, али није добио и 50% потребних гласова за победу у првом кругу, па је СИК закључила да ће се одржати други круг председничких избора.

Опозиција није прихватила ове резултате и оптужила је власт за изборну крађу. Истовремено, почели су протести по целој Србији, а два дана касније, 28. септембра, СИК објављује коначне резултате избора. Према њима, Коштуница је освојио 49% гласова, а Милошевић 40%, а други круг избора је требало да буде две недеље након првог круга, у недељу 8. октобра.[9]

ДОС наставља са све жешћим протестима и позива на грађанску непослушност. Рудари у колубарском басену угља ступају у штрајк захтевајући да се победа призна опозицији.

Дана 2. октобра нису радиле многе школе, фабрике, предузећа и друге установе. Тог дана, ДОС је упутио позив грађанима да се кроз три дана окупе у Београду на централном митингу испред савезног парламента.

Дана 4. октобра, савезни уставни суд је поништио први круг избора, чиме је одлучено да се цело гласање понавља.[10]

Дана 5. октобра је неколико стотина хиљада грађана дошло у Београд. ДОС је организовао да грађани са опозиционим лидерима дођу из пет праваца у центар Београда испред савезног парламента. ДОС је ултимативно захтевао да се до 15 часова тог дана призна победа Коштунице на председничким изборима.

Пошто СИК то није урадио, окупљена маса је кренула на Савезну скупштину. Демонстранти су око 16 часова ушли у зграду, након чега је у њој избио пожар. Након тога, маса је кренула ка згради државне телевизије РТС. Око 17 сати, ушли су и у ту зграду.

У 19 часова, Војислав Коштуница обратио се окупљеним грађанима са балкона Скупштине града Београда. Исте вечери је новоизабрани председник дао је интервју Радио телевизији Србије.

Дана 6. октобра, Слободан Милошевић се путем националне телевизије обратио нацији, признао победу опозиције. Упркос уставним роковима, договорено је да Коштуница буде инаугурисан већ дан касније, за када је заказана конститутивна седница оба дома савезног парламента.

Дана 7. октобра, на седници оба већа савезне Скупштине у центру Сава, Војислав Коштуница инаугурисан на функцији председника СРЈ.

Резултати[уреди | уреди извор]

Према СИК-у[уреди | уреди извор]

Савезна изборна комисија (СИК) је два дана после прелиминарних резултата, а 4 дана након избора, изашла са својим званичним резултатима:[9]

Кандидати Листа Гласова %
  Војислав Коштуница Демократска опозиција Србије 2.474.392 48,96
  Слободан Милошевић Социјалистичка партија Србије 1.951.761 38,62
  Томислав Николић Српска радикална странка 292.759 5,79
  Војислав Михаиловић Српски покрет обнове 146.585 2,90
  Миодраг Видојковић Афирмативна странка Србије 46.421 0,93
  Неважећих листића 2,68
  Изашли, а нису гласали
Укупно - изашло на изборе 5.053.428 69,7

Према ЦеСИД-у[уреди | уреди извор]

Кандидати Листа Гласова %
  Војислав Коштуница Демократска опозиција Србије 2.470.304 50,24
  Слободан Милошевић Социјалистичка партија Србије 1.826.799 37,15
  Томислав Николић Српска радикална странка 289.013 5,88
  Војислав Михаиловић Српски покрет обнове 145.019 2,95
  Миодраг Видојковић Афирмативна странка Србије 45.964 0,93
  Неважећих листића 137.991 2,81
  Изашли, а нису гласали 1.830 0,04
Укупно - изашло на изборе 4.916.920 71,55

Извор:Избори у СРЈ од 1990 до 2000

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Ово су први и једини директни избори за председника СР Југославије. Пре ових избора се он бирао из скупштине.
  • Ови избори су одржани за време летњих олимпијских игара 2000. у Сиднеју.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Report on the local elections in Montenegro (15 May 2002)”. Савет Европе. 2002. 
  2. ^ Oko izbora 4. CeSID. 2000. стр. 157. 
  3. ^ Oko izbora 1. CeSID. 1997. стр. 109. 
  4. ^ Oko izbora 2. CeSID. 1997. стр. 109. 
  5. ^ Oko izbora 34. CeSID. 2000. 
  6. ^ а б „Pre 15 godina pronađeno telo Ivana Stambolića / VIDEO”. Б92. Приступљено 15. 1. 2019. 
  7. ^ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Приступљено 26. 3. 2019. 
  8. ^ (Б92) Видојковић пети кандидат.
  9. ^ а б СИК коначни резултати.
  10. ^ „Hronologija: Od kraja bombardovanja do 5. oktobra - Događaji - Peti Oktobar - B92 Info Specijal[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 26. 8. 2012. г. Приступљено 27. 1. 2014.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]

Званична саопштења[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Новине и портали са вестима[уреди | уреди извор]