Икавски изговор
| Јужнословенски језици, наречја и изговори |
|---|
| Стандардни језици |
| Наречја |
| Изговори |
| Источноштокавски дијалекти |
| Западноштокавски дијалекти |
| Локални говори, социолекти, жаргон и остало |
Икавски изговор, односно икавица или икавштина, један је од изговора у српском језику,[1][2] а такође и неким другим јужнословенским језицима (првенствено у хрватском). Jедини је изговор који није званично прихваћен у стандардном књижевном језику, за разлику од два преостала изговора: екавског и ијекавског. Такав статус имао је и у склопу ранијег српскохрватског језичког стандарда.
У икавском изговору, старословенски глас јат (ѣ) доследно се замењује словом и. Извесна одступања од тог основног правила присутна су у неким икавским говорима, у којима је приметан и утицај ијекавице или екавице (на пример, у крајевима од Ријеке мешају се икавски и екавски изговори у локалним чакавским говорима хрватског језика). У склопу чакавског наречја, икавски изговор представља једну од главних особености чакавице, мада су у појединим говорима тог наречја заступљена и преостала два изговора: ијекавски или екавски.
У склопу штокавског наречја, икавски изговор је заступљен у појединим дијалектима и субдијалектима (говорима) на подручјима Далмације, Истре, Славоније, Војводине и Босне и Херцеговине. Међу икавским дијалектима у склопу штокавског наречја, најраширенији су млађи икавски дијалекат, који се говори у средњој и северној Далмацији и појединим деловима Босне и Херцеговине и источнославонски дијалекат који се говори у деловима Славоније. У контексту тих дијалеката, икавица представља значајно обљлежје двају специфичних говора: буњевачког и шокачког.
Икавица има дугу писану традицију у књижевности, првенствено у старој дубровачкој и далматинској књижевности. Утицаји икавског изговора присутни су и у савременом књижевном језику, на пример у речима у којима се јат (ѣ) замењује са и (новИји, долИвати, нИсам), а тај утицај је посебно приметан у ијекавском изговору (бИљег, хтИо, смИо).
Питање о статусу икавице било је разматрано већ приликом склапања Бечког књижевног договора (1850), када је зарад будуће стандардизације књижевног језика предност дата ијекаици, наспрам екавице и икавице. У самом тексту договора, који је склопљен у време када лингвистичка терминологија још увек није била довољно изграђена, изговори су названи "наречјима" (термин наречје у савременој дијалектологији има другачије значење),[3] док су у склопу истог договора усвојена и Главна правила за јужно нарјечје, која је саставио Вук Стефановић Караџић, држећи се своје поделе на три изговора, односно (по Вуку) "наречја": јужно (ијекавица), источно (екавица) и западно (икавица).[4]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Даничићъ, Ђуро (1857). „Разлике између єзика србскога и хрватскогъ”. Гласникъ Друштва србске словесности. 9: 1—59.
- Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје (1. изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Okuka, Miloš (2008). Srpski dijalekti. Zagreb: Prosvjeta.
- Радић, Првослав Т. (2014). „Из икавске баштине српског језика: О говору тукуљских Раца” (PDF). Српски језик и његови ресурси: Теорија, опис и примене. Научни састанак слависта у Вукове дане. 43/3 (2013). Београд: Међународни славистички центар. стр. 181—213. Архивирано из оригинала 17. 05. 2025. г. Приступљено 25. 05. 2026.
- Рамић, Никола (2007). „О икавском говору Срба у југозападној Босни”. Српски језик: студије српске и словенске. 12 (1-2): 273—286.
- Стефановић-Караџић, Вук (1849). Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона. 1. Беч: Штампарија јерменскога манастира.
