Пређи на садржај

Институт за српски језик САНУ

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Институт за српски језик
Српске академије наука и уметности
Датум оснивања1947.
СедиштеБеоград
Веб-сајтwww.isj.sanu.ac.rs

Институт за српски језик САНУ научни је институт у саставу Српске академије наука и уметности, са седиштем у Београду. Основан је 15. јула 1947. године, ради унапређивања и даљег развоја научног рада у области проучавања српског језика. Након склапања Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику из 1954. године, установа је 1958. године преименована у Институт за српскохрватски језик. Недуго потом извршена је реорганизација мреже научних установа у Србији, тако да је Институт почевши од 1961. године наставио рад као самостална институција. Променом статуса није прекинута научна сарадња између Института и САНУ. Током 1991. године, покренут је поступак за повратак Института под окриље САНУ, што је и остварено, а потом је 1992. године извршена и промена назива, путем повратка на првобитно име, те од тада установа поново носи назив: Институт за српски језик.[1][2]

Делатност

[уреди | уреди извор]
Академик Александар Белић, први директор Института (1947-1960)
Табла Института за српски језик САНУ у Београду

Институт се бави организацијом и реализацијом научних истраживања у области проучавања српског језика, а рад се одвија у оквиру пет научноистраживачких пројеката:

  • 1. Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика један је од најважнијих и најобимнијих дугорочних пројеката српске науке и културе. Речник САНУ је монументално дело науке и културе српског народа и имаће, када буде завршен, преко 30 томова великог формата, са преко 450.000 речи из књижевног језика и народних говора. Године 2017. изашао је 20. том.
  • 2. Пројекат Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика подразумева обраду лексичког фонда српског књижевног и народног језика и ономастике по принципима модерне етимолошке лексикографије.
  • 3. На пројекту Обрада старих српских споменика и израда Речника црквенословенског језика српске редакције и Српског јеванђељског речника обрађује се и представља старо српско писано наслеђе и сакупља и обрађује лексика из српских средњовековних јеванђеља у старословенском контексту.
  • 4. Пројекат Дијалектолошка истраживања српског језичког простора обухвата израду Српског дијалектолошког атласа, наставак сарадње на међународним лингвистичким атласима, израду појединачних дијалекатских речника, као и израду целовитог Српског дијалектолошког речника и Српског ономастичког речника.
  • 5. На најновијем пројекту Опис и стандардизација савременог српског језика проучава се савремени српски језик у укупности његових структура и функција на свим језичким нивоима, као и у њиховој узајамној повезаности. Оваква истраживања допринела би томе да, слично другим модерним европским језицима, савремени српски језик буде што исцрпније описан и што боље стандардизован сагласно принципима савремене теорије и праксе језичке стандардизације.

Издања

[уреди | уреди извор]
Слободан Реметић, директор Института (1996-2004)
Срето Танасић, директор Института (2006-2017)

Институт се бави издавањем научних публикација (монографије, зборници, библиографије), а издаје и следеће часописе:

  • Српски дијалектолошки зборник (1905), у којем излазе резултати испитивања српских народних говора
  • Јужнословенски филолог (1913), у којем се објављују научни радови из филологије и лингвистике српског језика и других словенских језика
  • Наш језик (1932), који доноси радове из области савременог српског језика, његове књижевне норме и језичке културе
  • Лингвистичке актуелности (2000), часопис у електронској форми доноси приказе најновијих књига из области лингвистике, осврте, хронике са научних скупова и симпозијума, аутореферате о магистарским и докторским тезама.
  • Посебне едиције су Библиотека јужнословенског филолога и новопокренута едиција Монографије.

Однос према опсегу и називу језика

[уреди | уреди извор]
Институтско издање: Речник српскохрватског књижевног и народног језика

Од самог оснивања, под окриљем Института разматрана су комплексна питања о опсегу и називу језика. Однос према тим питањима прошао је кроз неколико развојних фаза. У време оснивања Института за српски језик (1947), кључна језичка питања нису била уставно нормирана на нивоу ФНРЈ, али у тадашњој НР Србији постојала је јасно дефинисана језичка норма, пошто је Устав НР Србије из 1947. године прописивао српски језик као службени (чланови 115. и 141.), правећи изричиту разлику између српског и хрватског језика (141. члан): "Поступак пред судовима води се на српском језику а у аутономним јединицама и на хрватском, као и на језицима народних мањина са подручја суда".[3] Тадашњи Устав НР Црне Горе из 1946. године такође је изричито нормирао српски језик као службени (113. члан): "Поступак пред судовима води се на српском језику. Грађани који не знају српски језик могу се служити својим језиком".[4]

Са таквом нормом нису се слагали носиоци раније политике језичког интегрализма, која је за време постојања Краљевине Југославије била оличена у ненаучним тезама о постојању "троименог" српско-хрватско-словеначког језика. Иако су такве заблуде временом напуштене, реликти интегралистичке политике наставили су да се залажу за нешто ужи концепт, заснован на тези о постојању српско-хрватске језичке заједнице. Главни заговорник таквих језичких схватања био је Александар Белић,[5][6][7] први директор Института (1947-1960), који је временом успео да обезбеди политичку подршку за афирмацију својих ставова, што се потом одразило и на рад установе. Под окриљем Института, који је још увек носио српско име, објављена је 1953. године огледна свеска Речника српскохрватског књижевног језика, а руководство Института је потом учествовало у склапању Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику (1954). У склопу спровођења нове језичке политике, установа је 1958. године добила нови назив: Институт за српскохрватски језик, а потом је 1959. године објављен и први том Речника српскохрватског књижевног и народног језика.[8]

Нову језичку политику наставио је да афирмише Михаило Стевановић, Белићев ученик и наследник на директорском положају у Институту (1960-1974), а уједно и један од најпознатијих и најутицајнијих заговорника српскохрватског језичког конструкта.[9] Таква језичка политика озваничена је Уставом СР Србије из 1963. године који је прописивао српскохрватски језик као службени,[10] а иста одредба задржана је и у потоњем Уставу СР Србије из 1974. године.[11] У том периоду, под окриљем Института за српскохрватски језик доследно су развијане концепције о заједничком језику, што је дошло до посебног изражаја након покретања каснијих иницијатива за доношење уставних амандмана. Том приликом, у време када је Институтом као директор управљао Драго Ћупић (1979-1996), руководство установе је 1988. године поводом питања о нормирању језика формулисало следећи став:

"Иако је разумљива тежња и склоност људи у појединим срединама да свој језик називају простим једночланим именом како је вековима називан (српски, хрватски), ти називи су у нашим друштвеним приликама врло непогодни и за службену, и за просветну, и за научно-стручну употребу".[12]

Заузимањем таквог става, којим је изворни назив српског језика проглашен "непогодним" за службену, просветну и научну употребу, означена је најнижа тачка у целокупној историји установе.[13] Под утицајем таквих схватања, иза којих су стајали и други чиниоци у САНУ,[14][15] у новим уставним решењима из 1989. (амандмани) и 1990. (нови Устав Србије) задржано је српскохрватско одређење језика, што је потом довело до покретања нових расправа и спорова у стручној и широј српској јавности.

У тим расправама, водећи представници Института покушали су да одбране своје српскохрватске концепције,[16] које су се након распада Југославије (1991-1992) показале као превазиђене. Стога је 1992. године на захтев шире стручне и остале јавности донета одлука о враћању изворног назива (Институт за српски језик), али чак и након тога српскохрватска терминологија није у потпуности напуштена, пошто су кључни чиниоци у Институту и надлежним телима САНУ у неколико наврата одбијали предлоге о редефинисању опсега и назива Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Наставак рада на објављивању нових томова Речника под спорним називом (1996) био је праћен и одлуком да се приреде и поновљена (фототипска) издања свих претходно објављених томова, што је током наредних година доводило до све чешћих расправа и спорова како унутар Института, тако и у широј стручној јавности. Стога су 1998. године надлежна тела САНУ одустала од даљег форсирања српскохрватских концепција у пројекту израде специјалног етимолошког речника, који је од стране Института потом објављен под називом: Етимолошки речник српског језика (2003),[17] али у исто време је настављено и са издавањем општег "српскохрватског" речника, чиме је створено несвакидашње стање у којем су исте установе у својим капиталним публикацијама различито именовале језик сопственог народа.

Иако је у стручним круговима унутар Института временом преовладао став о неопходности промене назива општег речника,[18] надлежна тела САНУ су у неколико наврата (2016, 2021) одбијала предлоге за решавање тог питања,[19][20] које је наставило да привлачи посебну пажњу стручне и шире српске јавности (видети: Речник српскохрватског књижевног и народног језика).

Директори

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Институт за српски језик САНУ
  2. ^ Милорадовић 2023, стр. 71-78.
  3. ^ Устав Народне Републике Србије (Службени гласник НР Србије, бр. 3/1947)
  4. ^ Службени лист Народне Републике Црне Горе, год. 3, бр. 2, од 15. јануара 1947. године.
  5. ^ Јошић 2016, стр. 63-72.
  6. ^ Драгићевић 2021, стр. 583-592.
  7. ^ Радић 2022, стр. 83-101.
  8. ^ Белић 1959.
  9. ^ Стевановић 1953, стр. 316-322.
  10. ^ Устав Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СР Србије, бр. 17/1963)
  11. ^ Устав Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СР Србије, бр. 8/1974)
  12. ^ Пешикан 1988, стр. 5.
  13. ^ Наведени суд о "непогодности" изворних лингвонима (српски, хрватски), који је 1988. године формулисан као званични став установе, још увек није формално и јавно поништен и одбачен од стране Института, на чијем се званичном сајту та тамна страница из српскохрватског периода институтске историје не помиње.
  14. ^ Пешикан 1989, стр. 191-193.
  15. ^ Пешикан 1990, стр. 197-199.
  16. ^ Фекете 1993, стр. 21-49.
  17. ^ Бјелетић et al. 2003, стр. 5-10.
  18. ^ Јошић 2022, стр. 623-629.
  19. ^ Билтен Фонда САНУ за истраживања у науци и уметности, бр. 42 (2016, шт. 2017), стр. 155.
  20. ^ „Билтен Фонда САНУ за истраживања у науци и уметности, бр. 47 (2021, шт. 2022), стр. 170-171.” (PDF). 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Институт за српски језик САНУ на Викимедијиној остави.
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_за_српски_језик_САНУ&oldid=31032750”