Историја Срба пре Немањића

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српске кнежевине на Балкану и границе данашње Србије

Историја Срба пре Немањића обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима на Балкан у првој половини 7. века, до доласка на власт Стефана Немање током седме деценије 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство.[a] Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству[1]. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе[2]. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски[b] краљ[c], док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Садржај

Долазак Срба и на Балканско полуострво и њихове прве кнежевине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Долазак Словена на Балкан и Долазак Срба на Балкан

Долазак Срба на Балканско полуострво и његов ток се не може са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610640) 11. фебруара 641. године[3].

Једини запис о њиховој прапостојбини и сеоби на Балкан, оставио је византијски цар Константин Порфирогенит, средином X века[4]:

Викицитати „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени.“
(Константин Порфирогенит, „О управљању Царством“ (глава 32. „О Србима и земљи у којој сада станују“))

Тачан положај Беле Србије није са сигурношћу утврђен. У оптицају су два локалитета:

Порфирогенит такође наводи и да су после смрти кнеза Срба, власт наследила његова два сина. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други, са делом народа, кренуо у сеобу ка југу.

Пола века после Срба, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари, који се насељавају источно од њих, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје. Једино што ће од њих остати, то је име — Бугари. Варварска најезда је током првих векова средњег века уништила старе римске градове и административно уређење, тако да наредних пар векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о Србима и дешавањима у унутрашњости Балканског полуострва.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српске земље у раном средњем веку
Serb lands in the 9th century.png
Српске земље у средњем веку
У Приморју
У Залеђу

Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, Срби су на Балканском полуострву формирали неколико кнежевина[5]:

Мокро (Макарска)
Веруља (вероватно Вруље између Омиша и Макарске или Брела код Макарске)
Острок (Заострог код Неретве)
Славинец (Локалитет Градац на ушћу Неретве)
(два града) Бона и Хум (један од њих је Благај, а други није прецизно утврђен[d])
Стон
Мокрискик (положај није прецизније утврђен)
Јосли (данашње Ошље)
Галумаиник (несигурна локација[e])
Добрискик (Дабрско-Дабар југоисточно од Љубиња или Добрача код Стона)
Требиње
Врм (стари град између Требиња и Билеће)
Рисан
Лукавете (Лука код Требиња)
Зетливи (несигурна локација[f])
Градац (несигурна локација[g])
Новиград (несигурна локација[h])
Лонтодокла (несигурна локација[i])
Дестиник или Достиника (несигуран положај)
Чернавуск (несигурна локација[j])
Међуречје (несигурна локација[k])
Дреснеик (Дрежник код Ужица или Пљевља (од средњовековног назива Брезница).)
Лесник (несигурна локација[l])
Салинес (Соли тј. данашња Тузла)

и у Босни:

Котор (несигурна локација[m])
Десник (несигурна локација[n])

Прва српска држава — Србија Властимировића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Кнежевина Србија (средњи век) и Властимировићи

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао око 780. године[6]. После њега владао је његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Људевит Посавски
Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

Крајем друге деценије IX века, дошло је до побуна словенских народа који су се налазили под влашћу Бугара и Франака. Прво су Тимочани (назив су добили по реци Тимок) 818. године подигли устанак против Бугара, да би се наредне године побунили и Словени из Паноније предвођени Људевитом Посавским. Тимочани су у борби против Бугара желели да траже помоћ од суседних франачких кнезова, али их је Људевит убедио да ће их Франци угњетавати исто колико и Бугари и да је боље да удруже своје снаге и пруже заједнички отпор. Људевитове снаге су успеле да потуку Франачку војску 819. године, као и наредне године, када се на челу франачких снага налазио кнез Борна (око 810—око 821)[7]. Франачки цар Лудвиг Побожни (814840) је после тога одлучио да против Људевита пошаље истовремено три војске са три стране, али је Људевит два пута успео да одбије овакве нападе[7]. Трећи овакав напад је уследио 822. године и пред њиме је Људевит напустио Сисак и побегао код Срба[3], у Босну[7], чиме је његов устанак пропао. Он је био лепо примљен код једног локалног жупана, али га је врло брзо убио и преузео власт у његовој области. Људевит се после тога обратио цару Лудвигу и обећао да ће га признати за врховног владара, након чега је отишао у државу Борниног ујака Људемисла, у којој је већ 823. године убијен[7].

Римска провинција Далмација у склопу Римског царства

Људевитова побуна је описана у Ајнхардовим Аналима Франачког краљевства (Annales regni Francorum), насталим у првој половини IX века. У описима догађања око његове побуне се налази и најстарији помен Срба у историјским документима[3][5]. Писац Анала за Србе каже да држе велики део Далмације[3], при чему се термин Далмација односи на истоимену римску провинцију[3].

Током прве половине IX века, дошло је до првог, забележеног, напада Млечана на обале источног Јадрана. Њихове трговачке галије су биле на сталном удару Срба из Неретвљанске кнежевине и Хрвата из Приморске Хрватске, због чега су 839. године организовали поход против њих, на чијем се челу нашао дужд Петар Традоник (836864). Током овог похода, он је склопио мир са хрватским кнезом Мистиславом (835845) и неретљанским кнезом Дружоком. Већ наредне године, он је поново напао Неретвљанску кнежевину, али је поражен у борби са кнезом Људиславом, у којој је изгубио више од 100 људи. О снази тадашње Неретвљанске флоте, сведочи и податак да су они већ 846. године дошли до саме Венеције и опљачкали суседни град Каорле [8].

Српско-бугарски ратови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Властимир

Вишеславов унук и Просигојев син кнез[o] Властимир (око 830851) је први српски владар о коме постоји више података и данас се сматра утемељивачем српске државе у средњем веку. Током његове владавине, Србија се нашла на удару суседне Бугарске на чијем се челу налазио хан Пресијам (836852). Рат је трајао три године, а током њега је бугарски владар изгубио већи део своје војске и није успео да постигне било какав успех[4], што сведочи о снази тадашње Србије[3]. Други историјски извори не помињу овај сукоб, тако да су његов повод и датирање предмет расправе историчара, а једино што се са сигурношћу може рећи је да је вођен између 836. и 852. године[6][3]. Док једни повод за рат виде у деловању многобожачког дела српског народа који је подигао побуну и збацио врховну византијску власт, чиме је дошао у сукоб са суседним Бугарима око превласти над суседним Словенима[9]. Други сматрају да је управо српска сарадња са Византијом у борби против Бугара довела до рата[10], док трећи сматрају да повод за рат нема везе са византијском спољном политиком, већ искључиво са тадашњим српско-бугарским односима[6].

Стари град у Дубровнику

Поред тога Властимир је своју ћерку удао за Крајину, сина жупана Травуније Белоја[11]. Након тога му је доделио титулу кнеза и дао му већу самосталност[11], али је Травунија остала под врховном влашћу кнеза Србије[11][6][5]. Касније су Травунијом владали потомци Крајине и Властимирове ћерке, Хвалимир и Чучимир[11], који су познати само по именима[5].

Крајем прве половине IX века, појачава се гусарење Срба Неретљана на Јадрану, а 840. године, освајањем Барија, на Јадранско море стижу и Сарацени. На њему су они створили базу за даље нападе и већ наредне године, њихови бродови су опљачкали Будву и Котор. Нешто севернији Дубровник је 850. године погодило велико невреме које је разорило град и његове бедеме, због чега су његови становници, приликом обнове града, додатно ојачали градске зидине.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Мутимир

Средином IX века умире кнез Властимир, а власт, према српском наследном праву, прелази на тројицу његових синова Мутимира (851891), Стројимира и Гојника, који су делили власт. После Пресијамове смрти 852. године, на власт је дошао његов син Борис (Михајло) (852889). Он је поново напао Србију, да би осветио пораз свог оца[4], али су га Властимирови синови поразили. Током борби, заробљено је 12 бугарских бојара и Борисов син Владимир (889893)[4]. Бугарски хан је после овог пораза био приморан да склопи мир са Србима, а његов син је у пратњи Мутимирових синова Прибислава и Брана, који су тада још били деца[4], доведен до границе у Расу[4]. Ту је склопљено пријатељство између српског и бугарског владара, што је потврђено разменом поклона. Борисов поклон је остао непознат, док му је Мутимир поклонио[4]:

Прецизно датирање овог сукоба је и даље нерешено питање, тако да се креће у распону од 852. до 880, па чак и 887. године[6]. Део историчара сматра да се одиграо 853/854. године[10], други мисле да је вођен после 864. године[9], трећи га смештају око 880. године[5], док га Ферјанчић, у својим коментарима јединог извора о овим дешавањима, смешта између 852. (почетак Борисове владавине) и 867. године (почетак владавине Василија I Македонца)[6]. Спор постоји и око српског поклона бугарском владару, јер иако се већина историчара слаже са византијским хроничарем да је дошло до обостране размене поклона, има оних који његове речи, које се обично преводе као што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство[6] преводе речима што Бугари сматрају данком[10]и на основу тога закључују да су Мутимир и његова браћа признали Борисову врховну власт и постали његови вазали[10].

Василије I прима посланства Хрвата и Срба (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

На јадранској обали, гусарење Сарацена се појачавало и они 866. године опседају Дубровник. Захваљујући обнови града и ојачавању његових бедема, после великог невремена 850. године, Дубровник је успео да 15 месеци издржи њихову опсаду. Они су се повукли тек на вест да је, византијски цар и дубровачки суверен, Василије I (867886) послао у помоћ опсађеном граду флоту од 100 бродова. Против Сарацена су Византија и Франачка покренуле, 869. године, опсежну акцију у којој су учествовали и њихови балкански вазали (српске и хрватске кнежевине), али здружене снаге нису успеле да заузму Бари. Исте године, Неретљани су наставили своје гусарење и опљачкали су папско посланство које се враћало из Цариграда. Свега неколико година касније, Сарацени су 872. године упали у Неретвљанску област и тешко је опустошили, што је искористио Василије I, који је наредне године заузима. Међутим, након његовог одласка, Неретљани су наставили са гусарењем, тако да су Млечани 876. и 879. године слали експедиције против њих, али ни оне нису успеле да спрече њихово даље гусарење.

Василије I и његов син Лав VI (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

У тадашњој Србији је непосредно после склапања мира са Бугарском дошло до сукоба међу Властимировим синовима, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Он је млађу браћу, Стројимира и Гојника, заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете[10], а касније је побегао у Хрватску[4]. Током седме деценије IX века, Мутимир је највероватније признао врховну власт Византије, током боравка Василија I у том делу Балкана. Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница на истоку данашње Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима[10].

После низа неуспешних покушаја да се сузбије неретљанско гусарење по Јадрану, Млечани су 887. године покренули нови поход на чијем челу се нашао сам дужд Петар Кандијан I (887). Флота од 15 млетачких бродова се искрцала 18. септембра у близини једног пристаништа и успела да потисне Неретљане који су га чували, након чега су Млечани отпочели са уништавањем 5 бродова које су ту затекли. Међутим, ускоро су се нашли на удару већих неретљанских снага. Током битке која је уследила Млечани су тешко поражени, а у борбама је погинуо и сам Петар Кандијан, који је постао први дужд у историји Млетачке републике који је погинуо у борби.

Покрштавање Срба[уреди]

Модерна реконструкција Збручког стуба словенског бога Световида (Краков, Застава Пољске Пољска)
Vista-xmag.png За више информација видети Стара словенска вера и Српски врховни бог

Веровања старих Словена су и дан данас, услед малобројних материјалних остатака[12] и оскудних писаних извора[12], недовољно истражена и реконструисана, нарочито међу Јужним Словенима[12], а самим тим и Србима. Питање ко је био српски врховни бог и данас није решено, јер се сматра да би то могао бити Дабог, Триглав или Световид. Поред њих тројице, на српском културном подручју пронађени су трагови који указују и на поштовање других богова[p]. Сматра се да су Срби правили жртвенике и кумире (идоле) својих богова[13] (иако њихови трагови до данас нису пронађени[12]), а поједини аутори сматрају да су били представљени као људи раширених руку тј. у облику крста[14][15]. Део некадашње многобожачке вере, очуван је, са измењеним хришћанским тумачењем[14], у данашњој народној вери код Срба, а један од највећих очуваних многобожачких обичаја је крсна слава[14], некада празник у част митског претка и умрлих предака[14].

Vista-xmag.png За више информација видети Покрштавање Срба, Покрштавање Словена и Моравскопанонска мисија

Константин Порфирогенит наводи да су Срби примили хришћанство по доласку на Балкан од мисионара цара Ираклија, али се данас сматра да то није тачно[5], а и сам Порфирогенит на другом месту наводи да је део Срба примио хришћанство у доба његовог деде, Василија I. Први српски принчеви који носе хришћанска имена (Стефан (најмлађи Мутимиров син) и Петар (Гојников син)), рођени су између 870. и 874. године[5], због чега се сматра да су Срби и њихова владарска породица дефинитивно примили хришћанство између 867. и 874. године[6].

Споменик Ћирилу и Методију у Београду

У прилог овој претпоставци иде неколико битних чињеница:

  1. Моравскопанонска мисија Солунске браће Ћирила и Методија, отпочела је 863. године на иницијативу византијског цара Михајла III (са Теодором 842856, самостално 856867) који је прихватио захтев великоморавског кнеза Растислава (842870) да му пошаље мисионаре који ће ширити хришћанство на словенском језику. Они су 867. године добили у Риму подршку и благослов папе Хадријана II (867872) за ширење хришћанства и богослужење на словенском језику, а Методије је постављен за архиепископа Паноније са седиштем у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица). Касније је Методије (881) посетио Цариград и добио подршку новог византијског цара Василија I за свој рад.
  2. Василије I је почетком осме деценије IX века боравио у западном делу Балкана, а у његовој биографији је забележено да су током његовог боравка сви Срби, укључујући и Неретљане које су због великог отпора хришћанству називали Паганима, примили хришћанство.
  3. У једном писму, из 872. године, папа Јован VIII (872882), позвао је словенског кнеза Мутимира да своју државу, у верском смислу, потчини панонском архиепископу Методију.

Иако се сматра да су Срби прихватили хришћанство између 867. и 874. године, стара вера се међу њима одржала до краја XII века, односно до доба Стефана Немање и његовог сина светог Саве[5].

Србија између Византије и Бугарске[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Прибислав Мутимировић

Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (Првослав) (891892), који је имао два млађа брата, Брана и Стефана.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Петар Гојниковић

Већ наредне године, Прибислава и његову браћу је потиснуо са власти Петар (892917), син њиховог стрица Гојника, који је дошао из Хрватске, после чега су Мутимирови синови побегли из Србије и дошли у Хрватску[4] (има аутора који сматрају да је у питању грешка преписивача и да су они заправо побегли у Бугарску[10]). Борба око власти је настављена три године касније (895), када је, средњи Мутимиров син, Бран напао Петра, али је у борбама поражен и заробљен, након чега је, по Петровом наређењу, ослепљен[4], чиме је, према средњовековном схватању, постао неспособан за владање државом и самим тим више није представљао опасност за њега. Две године касније (897), син другог Петровог стрица Стројимира, Клонимир је покушао да, из Бугарске, преузме власт у Србији. Он је успео да потисне Петра и заузме престоницу Достинику, али је у даљем наставку борби погинуо, тако да је Петар успео да се одржи на власти и владао је Србијом, наредних двадесет година[4].

Он је успео да обезбеди и међународну подршку својој владавини, тако што је изградио добре односе са својим најмоћнијим суседима, Византијом и Бугарском. Прво је признао врховну власт цара Лава VI (886912), да би након смиривања византијско-бугарског сукоба 897. године[6], склопио мир[4] и окумио се са бугарским владаром Симеоном Великим (кнез 893913, цар 913927). Петар се после тога посветио унутрашњим приликама у земљи, пошто током наредне две деценије нема података о његовом деловању на међународној сцени, чак ни после обнове византијско-бугарских сукоба 913. године.

Битка код Анхијала (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Велику промену на Балканском полуострву донела је битка код Анхијала 20. августа 917. године, у којој је Симеон, до ногу потукао Византинце, после чега је наредне године продро дубоко у данашњу Грчку, до Пелопонеза. Непосредно пре ње, негде у Неретљанској области, којом је тада владао[4], Петар се сусрео са Лавом, византијским стратегом из Драча. Тема њиховог разговора и евентуални договори нису познати и налазе се у домену теорија, али је бугарског цара Симеона о њему известио захумски кнез Михајло Вишевић. Он му је пренео да је византијски цар подмитио српског кнеза да заједно са Мађарима нападне Бугарску. Византијски хроничар наводи да је Михајло био љубоморан на Петра и да је због тога известио Симеона о његовом сусрету са драчким стратегом на такав начин. Сам Симеон је побеснео[4] због Петровог чина и упутио је 917. или 918. године на Србију војску предвођену Сигрицом Теодором и Марменом, са којима је послао и Павла, сина Петровог брата од стрица Брана (кога је он ослепео двадесетак година раније), да преузме власт у Србији.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Павле Брановић

Бугарске војсковође су уместо борбе, упутиле Петру позив за преговоре, као куму њиховог владара и уз обећање да му се ништа неће догодити. Српски кнез је прихватио овакав позив, али је по доласку у њихов табор био завезан и послат у Бугарску[4]. Павле (917/918921/924) је потом постављен за новог кнеза, а Петар је ускоро[5] умро у бугарском затвору[4]. У историјским изворима нема података о Павловом евентуалном учешћу у бугарско-византијском рату на Симеоновој страни, али је извесно да је водио доследну пробугарску политику. Такве околности су навеле византијског цара Романа Лакапина (919944) да три године после Павловог доласка на власт (920. или 921. године) пошаље против њега војску предвођену Захаријом, Павловим братом од стрица (сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава). У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник[4].

Симеон Велики и Константин VII Порфирогенит (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез је приморао Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[q] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузме власт, док даља Павлова судбина није позната.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Захарија Прибислављевић

Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија (921[6][5]/922[8]/923[10][16]924[3][16][5][9]/926[10]) је врло брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922[6]/924. године[10] послао против њега војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани према Симеону нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[4].

Нови бугарски поход уследио је 924. године[9][5][6][2] (926[10]), а уз војску је Симеон послао и Часлава, Захаријиног брата од стрица Клонимира (сина средњег Властимировог сина Стројимира). Захарија се није упустио у борбу са Бугарима и побегао је у Хрватску, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Жупане који су дошли у њихов табор, Бугари су похватали и заробили, после чега су упали у Србију и опустошили је[4]. Заробљене жупане и Часлава су одвели у Бугарску, док даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.

Обнова Србије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Часлав Клонимировић

Бугарски цар Симеон Велики је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану[2][5][9]. Нови бугарски цар Петар I (927969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.

Вероватне границе[17] Србије у доба Часлава

Након Симеонове смрти, Часлав се вратио у Србију и уз византијску подршку[4] почео да обнавља како државу, тако и врховну власт над српским кнежевинама[9]. Док већина историчара[9][5][6][2][3] прихвата вест византијског цара, хроничара и Чаславовог савременика, Константина VII Порфирогенита (913959), да је он са четворицом пратилаца побегао из Преслава у Србију[6], има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I Лакапином, да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније[10]. Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године[6][2], други да је у питању 931. година[9][8], а трећи сматрају да је у питању 933/934. година[10].

Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи, али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан[18]. Он наводи да су српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле да се враћају у земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград. Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио[4], након чега их је послао у Србију. Поред тога је византијски цар пружио Чаславу и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и снажење Србије.

Током овог времена, настављено је неретљанско гусарење по Јадрану, што је покренуло нове млетачке походе. Дужд Петар Кандијан III (942959), унук дужда који је погинуо у борбама са Неретвљанима, године 948. са флотом од 33 лађе кренуо је против Неретвљана, али је поражен у борби са њима. Он је после тога упутио још једну флоту од 33 лађе, али је и овог пута поражен, после чега је са Неретвљанима закључио мир на 50 година, према коме су се Млечани обавезали да им у том периоду плаћају данак за безбедан пролаз њиховим водама.

Смрт кнеза Часлава[уреди]

Оквирни приказ граница на Балкану (око 960. године), крајем Чаславове владавине

Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[5][10] и фантастично[3], поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године[10]), сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни[3], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.

Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[19] (вероватно низводно од данашње Фоче[10]). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља[r] војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва[3]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[19], који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Византијски цар, хроничар и Чаславов савременик, који је практично једини извор о дешавањима у Србији од досељавања до средине X века, не помиње крај његове владавине. Ово је већину историчара навело на закључак да је Часлав умро након завршетка списа (дело је настало у периоду од 948. до 952. године[6], док су поглавља о Јужним Словенима завршена 949. године[3]) око 950. године[5] или након цареве смрти 959. године тј. око 960. године[9][1][8][20], али има и других мишљења која његову смрт смештају у 943. годину[10].

Након смрти кнеза Часлава, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других. Током његове владавине срушена и опустошена Србија је обновљена из темеља и представљала је регионалну силу која је по снази могла да се мери са суседном Бугарском. Због тога се сматра једним од најзначајнијих владара из породице Властимировића, чија је владавина оставила дубок траг у народној свести и сећању[s].

Самуилово царство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Самуило и Самуилово царство
Победнички повратак Јована Цимискија у Цариград (Илустрација на свили, X век)

Долазак на власт у Византији, војсковође Нићифора II Фоке (963969), донео је промене у бугарско-византијским односима. Он је 965. године одбио да плати Бугарима уговорени данак, њихове представнике је наредио да избичују[2], након чега је упао са војском у Бугарску[2]. Због заузетости у борбама против Арабљана он је против Бугара употребио кијевског кнеза Свјатослава I (945972), који је 968. године покорио, на кратко, Бугарску. Напад Печенега на Кијев приморао га је да се повуче из Бугарске и брани своју престоницу, али се након победе над њима вратио на Балкан и заузео Бугарску. Исте године (969) дошло је до државног удара у Византији у коме је Фока збачен и убијен, а нови цар је постао, такође војсковођа, Јован I Цимискије (969976). Он је повео рат против Руса и одлучним победама 971. године је успео да их сузбије, а после опсаде Силистрије (у јулу исте године) и протера са Балкана. Међутим, он је 10. јануара 976. године, преминуо, вероватно од тифуса[2], а власт су преузели млади синови Романа II (959963), осамнаестогодишњи Василије II (9751025) и шеснаестогодишњи Константин VIII (10251028), што је довело до грађанског рата око власти у Византији[2].

Самуилово царство 996. године, према Д. Ризову (1917)[21]

Цимискијева смрт и слабљење централне власти, довело је до подизања великог словенског устанка у Македонији, на чијем челу су се нашли синови локалног господара Николе: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борбама су погинули Давид и Мојсије, док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је после тога дошло до неслагања и сукоба (разлог сукоба је било или Ароново залагање за постизање споразума са царем Василијем II или његова жеља да преузме власт[22]), који су се окончали Ароновим убиством, које је наредио Самуило. Подизање побуне, чији је циљ било стварање словенског царства на традицији првог бугарског царства привукла је устанку некадашње бугарске принчеве Бориса (969971) и Романа који су живели у Цариграду. Током пута Борис је убијен, јер су Бугари, због грчке одеће, помислили да је Византинац[22], док је Роман успео да дође до Видина и да се након тога повеже са устаницима. Самуило му није предао власт (Роман је био син бугарског цара Петра I (927969, али је био и кастриран, што га је, по средњовековним схватањима, чинило неспособним за владање), тако да се он, највероватније[t], морао задовољити положајем намесника у Скопљу (које је, између 1002. и 1004. године[23], предао Византинцима[22]).

Самуило је наставио да проширује своје земље користећи се унутрашњим сукобима у Византији и њеном заузетошћу на другим странама, првенствено побунама у Малој Азији (побуна Варде Склира). Већ 979. године продире у Тесалију и неуспешно опседа Ларису, коју успева да заузме 985. или 986. године[23], после чега је преселио тамошње Словене у Македонију[22][24]. Ширење словенског устанка приморало је младог цара Василија II да 986. године крене на Софију, која је тада била најисточнији Самуилов посед. Међутим, Византинци нису отпочели опсаду града, већ су задовољили блокадом коју су после три недеље морали да прекину због недостатка хране и повуку се ка Цариграду. Током повлачења, устаничка војска их је, предвођена самим Самуилом, сачекала у кланцима Тројанових врата (битка код Тројанових врата) и потукла их до ногу 17. августа 986. године[2]. Последица овог пораза било је избијање новог грађанског рата у Византији[2], који је паралисао сваки покушај да се устанак угуши[2].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Јован Владимир
Печат кнеза Дукље Петра (Цртеж Густава Шлумбержеа из 1884. године)

Извори о дешавањима у српским кнежевинама током друге половине X века практично и не постоје. На основу једног оловног печата, зна се да је један од кнезова Дукље у ово доба био извесни Петар, за кога неки процењују да је владао од 971. до 990. године[25]. Један од његових наследника био је свакако и Јован Владимир (око 9901016), који је завладао Дукљом почетком последње деценије X века. Његова држава је, као и суседне српске области које су тада биле византијски вазали, била непосредно угрожена ширењем Самуилове државе, због чега се сматра да је он могао да 992. године упути бродовима посланство цару Василију II[3]. У историјским изворима нема података о томе ко је ово посланство упутио, из које српске области и који му је био циљ, али се сматра је највероватније реч била о договарању заједничке акције против Самуила[3]. Српске посланике су, током пловидбе, пресрели и заробили арапски гусари, тако да су они тек 993. године успели да стигну у Цариград[3]. Детаљи преговора нису познати, али су се свега неколико година касније, око 998. године[3], Дукља и остале српске области нашли на удару Самуилових снага. Према наводима Владимировог житија, очуваног у склопу Летописа Попа Дукљанина, он се са војском и народом повукао испред Самуила на планину Облик изнад Скадра. Самуилове снаге су опколиле планину, а житије даље наводи да се Владимир потом предао да би спречио непотребне погибије својих и Самуилових људи. Извесно је да се после Драча и Дукља, крајем X века, нашла у саставу Самуилове државе. Он је после освајања Дукље, наставио свој поход ка северозападу, дуж јадранске обале. Током њега је неуспешно опсео Улцињ, после чега је, према дубровачким аналима, побеснео и искалио свој бес по Приморју. Његове снаге су спалиле Котор и Дубровник[3] и дошле до Задра[3], после чега се Самуило упутио у унутрашњост Балканског полуострва и на повратку, ка средишту своје државе, прикључио је Босну и Рашку свом царству.

Свадба Самуилове ћерке Мирославе и Византинца Ашота (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Иако се супротставио његовом освајању, Самуило је Јована Владимира вратио на чело Дукље. У историјским изворима се његови разлози не наводе, али се у Владимировом житију даје романсирани приказ дешавања[10]. Према њему, Самуилова ћерка Косара (Теодора) је носила воду заробљеницима у тамници и загледала се Јована Владимира. Она је сазнала да је реч о племићу и затражила је од оца да га ослободи и ожени га њом, што је Самуило и урадио[19]. Он је после тога вратио Јована Владимира на власт у Дукљу[19], док је његовог стрица Драгомира вратио на власт у Травунију[19]. Византијски извори наводе готово истоветну причу за, сина солунског дуке Григорија Таронита, Ашота, који се оженио Самуиловом ћерком Мирославом[22], због чега поједини историчари одбацују саму причу о Владимиру и Косари као измишљену[23], али се историчари слажу да је Владимир, као Самуилов зет, враћен на власт у Дукљи[3][10][23].

Битка на Беласици и смрт цара Самуила (Илустровани „Историјски преглед“ Константина Манасе, XIV век)

Почетак X века је донео низ византијских победа над Самуилом (Сперхија, Скопље, Солун) и слабљење његове власти. Коначни слом његове снаге су доживеле 29. јула 1014. године на планини Беласици, код данашње Струмице. Василије II је после битке на Беласици наредио да се заробљеници (савремени извори наводе цифре од 14.000[24] и 15.000[22] (каснији извори 8.000[26]), које се сматрају претераним[2]) поделе у групе по 100 људи, окују и ослепе, а да се сваком стотом остави по једно око да би могао да их води назад[22]. Он је због тога прозван Бугароубица (јер се Самуило прогласио за цара Бугарске, позивајући се на традиције Симеонове државе), док је сам Самуило доживео срчани удар када је видео своју ослепљену војску[22] и умро два дана касније, 6. октобра 1014. године[22].

Наследио га је син Гаврило Радомир (10141015), кога је у лову, у августу или септембру[23], 1015. године убио његов брат од стрица Арона (који је убијен по Самуиловом наређењу), Јован Владислав (10151018) и преузео власт. Поред Радомира, по Владислављевој наредби, убијена је његова тадашња (друга) супруга Ирина из Ларисе (његова прва супруга је била мађарска принцеза коју је трудну отерао), а његов најстарији син је ослепљен[23]. Владислав је потом позвао Јована Владимира у Преспу, под заклетвом да му неће бити учињено ништа нажао[19]. Према наводу његовог житија, Јован Владимир је дошао и на вратима цркве је убијен по Владислављевој наредби 22. маја 1016. године[19]. Историјски извори не доносе податке о његовој смрти, док се у житију наводи да је његова супруга пренела и сахранила његово тело у манастиру Богородице Крајинске на Скадарском језеру, у коме се потом замонашила[19]. Сам Владислав је првобитно склопио мир са Византијом, али су борбе врло брзо настављене. Он је почетком 1018. године погинуо при нападу на Драч, после чега се његова удовица предала Василију II, чиме је Самуилова држава и дефинитивно пропала, иако су поједине његове војсковође и поред тога, наставиле даљу борбу против Византије.

Пропаст Неретвљанске кнежевине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Неретвљанска крајина
Неретвљанска крајина у X веку

Након Самуиловог продора на Јадран, Задар и још неки приморски градови (који су формално признавали врховну власт Византије), обуставили су плаћање царског трибута тј. пореза, који је званично припадао византијском цару, али је плаћан житељима Неретвљанске крајине, ради несметаног коришћења земљишта у залеђима градова. Као одговор на то, неретљански гусари су пресрели и заробили четрдесетак Задрана, што је покренуло млетачког дужда Петра II Орсеола (9911009), који се 9. маја 1000. године упутио на источни Јадран[8], да пошаље 10 лађа против њих. Они су успели да изненаде неретљанске бродове између Ластова и Каче и заробе део њихових првака, који су спроведени у Трогир. Током Орсеоловог боравка у Сплиту, пред њега је изашла неретљанска делегација која је тражила да се њихови сународници ослободе, а да ће њихов кнез са племством дати свечано обећање да више неће нападати млетачке лађе на Јадрану и да се одричу данка који су им до тада Млечани плаћали[8]. Дужд је прихватио њихов предлог и ослободио све, осим шесторице, који су задржани као таоци који гарантују исуњавање договора[8].

Он је после овога напао и заузео Корчулу, после чега се упутио ка Ластову. Његови становници су одбили дуждев захтев да поруше и напусте Ластовски град[8], због чега је дошло до борбе, у којој су, на крају, Млечани однели победу[8]. Оба утврђења (на Корчули и Ластову) су после овога порушена, чиме је вековни сукоб Неретвљана и Млетачке републике о превласти на Јадрану, решен у корист Млечана, који у мају 1000. године, постају суверени господари Јадрана.

Поред приморских кнежевина, развијала се и Дубровачка република на чијем челу се налазио изборни кнез. Најстарији познат по имену, који је пронађен у дубровачким архивама, јесте Лампридије, који се, око 1023. године, налазио на челу Републике светог Влаха.

Друга српска држава — Дукља Војислављевића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Дукља и Војислављевићи

Дешавања у Дукљи после смрти Јована Владимира нису позната из историјских извора, као ни његова веза са њеним наредним познатим владаром Стефаном Војиславом. Према „Летопису попа Дукљанина“, његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира Драгомир, док му је мајка била ћерка жупана Рашке Љутомира. Извесне потврде овога могле би се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином[24].

Смрт Романа Аргира (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Летопис такође наводи, да је, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (9761014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михајло, Саганек и Радослав). Словенски устаници који су се 1072. године побунили против Византије, тражили су од Војислављевог сина Михајла (око 10501081) да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника, што би могла бити потврда његовог брака са неком Самуиловом сродницом[10].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Војислав

Око 1019. године власт у Дукљи, као византијски вазал, преузео је Стефан Војислав (око 1019—око 1050). Након смрти Романа III Аргира (10281034) 11.04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (10341041) коју је водио његов брат, евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу, већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури, што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године[23] нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Словенске побуне у првој половини XI века[уреди]

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу, из које је потиснуо византијског намесника, Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми[10]), Војислав је задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)
Петар Дељан бива проглашен за цара у Београду (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Притисци на словенско становништво, изазвани унутрашњом кризом у Византијском царству,[2]довели су до подизања нове словенске побуне, која је у лето 1040. године, избила у Поморављу. На челу устанка се нашао извесни Петар Дељан, кога су устаници у Београду прогласили за цара, док је он за себе тврдио да је унук цара Самуила (син Гаврила Радомира)[3], за шта нема потврде у историјским изворима[23]. Устаници су ослободили Ниш и Скопље, после чега се устанак проширио и на Повардарје. Подизање устанка је подигло тензије на цариградском двору, тако да је као последица једне дворске сплетке смењен драчки стратег и на његово место постављен његов, у локалном народу омражени[3], заменик, што је довело до побуне и у драчкој теми, на чијем челу се нашао извесни Тихомир. Устаничке војске су се брзо спојиле, а вођство над њима је преузео Петар, пошто је Тихомир, по његовој наредби, убијен каменовањем[3].

Устаницима се током септембра прикључио некадашњи византијски чиновник и унук Самуиловог брата Арона, Алусијан, а ослобођена територија је обухватала Поморавље, целу данашњу Македонију, драчку тему, области око Витоше и Осогова, север данашње Грчке (Периферије Епир, Тесалију, Западну Македонију и Средишњу Македонију), а пред устаницима је поклекао и утврђени Драч[22]. Њихове снаге су се после тога упутиле ка Солуну, из кога је пред њима побегао цар Михајло IV[22]. Опсада града је поверена лично Алусијану, али је византијска војска, која је чувала градске бедеме, нанела тежак пораз устаницима[2][3].

Дељан и Тихомир са устаницима (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Овај неуспех је довео до сукоба између Петра и Алусијана, који је означен као главни кривац за пораз. Сам Петар је непосредно након тога ослепљен, по наредби самог Алусијана, који је после тога напустио устанике и побегао у Византију, тако да су устаници практично остали без вођства. Сам устанак је потом врло брзо угушен[2][3], падом Острова, Прилепа и на крају, Бојане (код данашње Софије)[8]. Даља судбина Петра Дељана није позната (византијски извори наводе да је заробљен у завршним борбама и одведен у Цариград[22]), док су самом Алусијану враћени поседи у Византији (који су му одузети раније, када је смењен са места стратега Јерменије) и додељена му је титула магистра[22].

Пропаст ове словенске побуне, средином 1041. године, омогућила је новом византијском цару Константину IX Мономаху (10421055), да у јесен 1042. године покрене нови напад на Стефана Војислава и Дукљу.

Битка код Бара и стицање независности[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Бара
Остаци Старог Бара и теснаци Румије у којима је вођена Барска битка

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима, рашком жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаким византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили кроз Дуљкљу. Они су током свог надирања ка зетским кланцима палили, пљачкали и робили области кроз које пролазили. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе 40.000[24], па и 60.000 војника[22], које се данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање[23][10]), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, византијски заповедник је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју[22].

Путања којом су се Византинци враћали ишла је кроз уске пролазе које је већ запосео Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу његових одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва јужнословенска држава која је успела да избори своју независност од Византије[2], као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали[2]. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе[27].

Кнежевина Дукља под Стефаном Војиславом, око 1050. године

Византијски извори наводе недатирани податак о Војислављевом сусрету са дубровачким стратегом Катаклоном, који је покушао да га зароби на превару. Када се Војиславу родио син, он се понудио да му буде кум на крштењу. Услед узајамног неповерења, они су се договорили да се нађу на ничијој земљи између Дубровника и Војислављевих земаља. Сам Катаклон је припремио дромоне на мору који је требало на његов знак да изненаде Војислава и заробе га. Међутим и сам Војислав је дошао на исту идеју и недалеко од места састанка је сакрио одред својих људи. На самом почетку састанка, Војислав је дао знак својим људима, који су изненадили Византинце и заробили стратега са сином и пратњом, након чега су их спровели у Стон[24]. Иако се не наводи када се одиграо овај догађај, узима се да се то десило након 1042. године[5], јер се пре те године Стон није налазио под Војислављевом влашћу[23], иако има оних који га смештају пре 1034. године због рођења Војислављевог сина (Летопис попа Дукљанина наводи да су му синови 1042. године већ били одрасли и учествовали у бици)[10].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Михајло Војислављевић

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века[u]. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло (око 10501081). Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године[23]), након чега му је додељена византијска титула протоспатра[22], а можда је добио и неку цареву сродницу за супругу. Извесно је такође, на основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње[10].

Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика у земљи, јер Поп Дукљанин наводи да је Травунија на почетку његове владавине покушала да се одвоји.

Словенски устанак у Поморављу и Михајлов рат са Византијом (1072—1075)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Словенски устанак у Поморављу 1072. и Ђорђе Војтех

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на западу (у априлу Нормани освајају Бари) и на истоку (26.08. Битка код Манцикерта), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара. Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михајлов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку Скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар III. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол[22].

Некадашња црква светих Срђа и Ваха у Цариграду, у којој је био заточен Константин Бодин

Паралелно са продорима устаника, Михајло је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да се од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михајло му је у помоћ послао свог некадашњег заробљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу[22], заробљен је, док је Лонгивардопул током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михајло[v], потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена[28], док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године[10], када Нићифор Вријеније сузбио Михајлове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године[29].

Ктиторски портрет краља Михајла из цркве светог Михајла у Стону, настао око 1080. године[5]

Проглашење краљевине[уреди]

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови[19]. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник[5], а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац[w], док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени тек 1089. године, након његове смрти.

Повезивање са Норманима и битка код Драча[уреди]

Поред повезивање са Папством, Михајло је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром (10591085). Он и његов син Бодин су током прве половине 1081. године пружили уточиште драчком стратегу Мономахату[30], који се повезивао са њима и Норманима. Он је побегао из Драча, када је на његово место упућен Георгије Палеолог, јер је наслутио да су његове везе откривене у Цариграду и да ће због ковања завере бити ухапшен. У априлу исте године, Михајло је свог сина и савладара Бодина оженио Јаквинтом, ћерком Архирица, Норманина из Барија. Сматра се да је умро непосредно после тога, а наследио га је његов син Бодин[x].

Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин, наводно, збацио са власти.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Константин Бодин

Током девете деценије XI века, кнез неретвљанских Срба био је Јакоб о чему сведоче и два записа са суђења. Први је из 1080. године, док се на другом, из 1089. године, уз њега као кнеза, спомиње и његов ризар Завида и још неки витезови. Почетком XII века власт у Неретљанској области прелази у руке породице Качића из Омиша, тако да средиште Неретљанске области полако постаје Омиш уместо Мокрог (Макарске).

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Опсада Драча (1081)

Инвазија на Балкан Нормана и њихових савезника, међу којима су, поред Дубровника, били и других приморски градови на источној обали Јадрана, а највероватније и Хрватска[2], отпочела је опсадом Драча, са копна и мора. Нови византијски цар, Алексије I Комнин (10811118), на све стране је покушао да пронађе себи савезнике против Роберта Гвискарда[y][2], али и да формира јаку војску којом би му се супротставио. Он је запленио црквене посуде и истопио их, да би од тог метала исковао новац којим је платио најамничку војску. Склопио је споразум са Млечанима о помоћи њихове флоте, који ће имати далекосежне последице[z]. Поред тога, он је покренуо локалне Албанце и Бодина, да сталним нападима ометају Нормане и снабдевање њихове опсаде.

Остаци тврђаве у Драчу

Млетачка флота је у поморској бици потукла Нормане и прекинула опсаду града са мора, после чега је, међу Византинцима, дошло до саветовања о даљим борбама. Искуснији заповедници су се залагали да византијска војска остане унутар зидина, а да Бодинове снаге и Албанци наставе са сталним узнемиравањем Нормана и да се на тај начин сломи опсада, али је на крају ипак донета одлука, за коју су се залагали млађи заповедници, да војска изађе из града и у отвореној бици потуче Гвискарда. До битке је дошло 18.10.[28], а на бојишту се појавила и поставила у борбени положај, у складу са византијским ратним планом, војска краљевине Зете, предвођена самим Константином Бодином. Међутим, Бодин није одмах ушао у битку, већ је остао са стране и, према наводима византијске хроничарке и Алексијеве ћерке Ане[30]:

Викицитати „Пажљиво је чекао, како изгледа, да ако сазна да је победа превагнула на аутократорову (Алексијеву) страну, нападне и сам Келте (Нормане), а ако не, да се уздржи од борбе и потом повуче.“
(Ана Комнина, Алексијада)

. Након што су се редови турских најамника у византијској војсци распали и када је постало јасно да ће Византија бити поражена, Бодин се са својим снагама повукао са бојишта. Алексију Комнину, који је током борби рањен[10], после његовог одласка постало је јасно да је битка изгубљена, тако да се он извукао из битке и повукао ка Охриду[30], због чега неки сматрају да је управо Бодин одиграо пресудну улогу у норманској победи[28], а самим тим и почетном успеху њихове инвазије. Сам Драч се затим предао Норманима, после чега је Гвискард наставио свој продор ка истоку. Његове снаге су током наредних година заузеле делове данашње Албаније, западне Македоније и северозападне Грчке, укључујући и утврђене градове Скопље, Охрид, Костур и Јањину. Међутим, после његове изненадне смрти, од куге, 1085. године, у његовој држави су избили немири, што је довело до потпуног слома Норманске инвазије.

Ширење Зете и стицање верске самосталности[уреди]

Вероватне границе[17] српске државе у доба краља Бодина

Током овог периода, Бодин је проширио своју власт на Рашку, у којој је за владаре поставио своје дворане Вукана и Марка, и Босну, у којој је за владара поставио кнеза Стефана. Највероватније после Гвискардове смрти[10], Бодин је започео офанзиву ка Драчу и запосео већи број градова (тј. трговишта[23]), на подручју између њега и своје престонице, Скадра, а са нападима на Византију је отпочео и рашки жупан Вукан.Летопис Попа Дукљанина чак наводи да је заузео и сам град Драч[19], али о томе нема потврда у осталим историјским изворима, мада се сматра да је вероватно овладао његовом околином[10]. Његову офанзиву сузбио је драчки стратег Јован Дука, који је повратио некадашње византијске поседе и на крају, успео да, око 1090. године[aa], зароби самог краља Бодина у великој бици[30]. У историјским изворима нема података о његовом заробљеништву и ослобађању, док се у „Летопису Попа Дукљанина“ наводи да је Драч и област око њега вратио цару Алексију, према условима закљученог мира, мада се битка и његово друго заробљавање не помињу. Извесно је да се већ 1091. године налазио на власти у Зети, јер се у византијским изворима, после победе над Печенезима у бици код Лебуниона 29. априла 1091. године, помиње страх „да Бодин и Далмати (тј. Срби[23]) намеравају да прекрше уговоре и крену против наше територије“[30].

Поред војне офанзиве, Бодин је наставио очев рад на стварању независне цркве у својој држави, чиме би она остварила и верску самосталност тј. добила „све елементе државности потребне једној држави у средњем веку“[10]. Он је од антипапе Климента III (10801100) добио 08. јануара 1089. године повељу којом се обнавља античка архиепископија Доклеја, уздизањем Барске епископије на ниво архиепископије. Дотадашњи барски епископ Петар је постао њен први архиепископ, а подређене су јој епископије[10]: Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Србија, Босна и Травунија. Према наведеним називима епископија, јасно је да су границе новостворене архиепископије одговарале тадашњим границама краљевине Зете[10].

Вуканова офанзива[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Жупан Вукан

Од 1091. године и уништења Печенега, пажња Алексија I се окреће ка деловима северозападне границе, коју су, током претходних година, угрожавали Срби својим упадима. Поред страха од Бодина, помиње се и рашки жупан Вукан, пошто је византијски цар добио податке да се он спрема на нове нападе, због чега је сматрао да границу према њему треба додатно ојачати. Током наредне године је, под његовим надзором[30], на граници према Србима, на тлу данашњег Косова и Метохије, подигнут већи број дрвених и камених кула, шанаца и осматрачница[30]. Међутим, Вукан је већ 1093. године упао у Византију, опљачкао делове Косова, док је Липљан заузео и спалио. Византијски цар је, на вести о његовом упаду, покренуо војску да би га сузбио и повратио град. Сам Вукан се повукао са Косова у Звечан, а цару је, у Скопље, послао гласнике са писмом. Он је навео да су локални византијски намесници кривци за његов напад, јер су „вршили разне упаде и нанели не малу штету Србији“[30]. Алексије је прихватио његов предлог да се закључи мир, којим се потврђују пређашње границе, а који би он, додатно, гарантовао давањем талаца, тако да се вратио у Цариград, док је локалним намесницима наредио да поправе порушене објекте на граници и преузму српске таоце. Вукан је током наредних месеци стално одлагао слање талаца, што му је Алексије, у више наврата, изнова захтевао у писмима.

Рушевине Звечана

Пошто српски таоци нису стигли, Алексије је послао против Вукана војску, предвођену његовим братанцем Јованом Комнином. Византијске снаге су код Липљана прешле Ситницу и подигле логор утврђен палисадом, наспрам српског утврђеног Звечана. Српски жупан је Јовану послао гласнике, преко којих му је поручио да жели мир са Византијом и да ће послати таоце, али је истовремено окупљао своје снаге за борбу. Јована је о његовим припремама известио један монах, али је он одбио да у то поверује и оптужио је монаха да је лажов и варалица. Непосредно након тога, Вукан је у изненадном ноћном нападу уништио византијски логор. Само је мали део византијске војске успео да се спасе и повуче, са Јованом, назад у Липљан[30], док је већи део побијен на спавању, погинуо у борби или се удавио у Ситници. Остаци византијске војске су се из Липљана повукли ка Цариграду, а српске снаге су потом, преко Косова и Метохије, упале на север данашње Македоније, опљачкале околину Скопља, Горњи и Доњи Полог, после чега су опустошиле област око Врања и вратиле се у Рашку[30]. Вуканов упад у Византију је приморао Алексија да се, по трећи пут за само три године, са војском упути на границу према Србима. Он је без отпора ушао у порушени Липљан, у коме је примио Вуканове гласнике преко којих је рашки жупан понудио склапање мира и раније обећане таоце. Вукан је, са својом пратњом, потом дошао у град и закључио, током 1094. године, мировни уговор са царем Алексијем, коме је предао 20 талаца[30], међу којима су били његови братанци, синови жупана Марка[3], Урош и Стефан Вукан[30]. Овај уговор је донео мир на тај део српско-византијске границе, јер током наредних десетак година нема помена о Вукану и српским упадима у историјским изворима. Истовремено, преговори које је, у два наврата, водио са Алексијем сведоче о Вукановој снази, јер је он први српски владар који равноправно преговара са византијским царем[5].

Током ових дешавања, историјски извори ћуте о краљу Бодину, што историчари тумаче тиме да је његова моћ опала након заробљавања[3] и да због тога нападе на Византију, у последњој деценији XI века, предводи искључиво Вукан, иако су током претходне заједнички вршили нападе. У прилог овоме иду и византијски извори који у вези са Вукановим спаљивањем Липљана 1093. године дају и оцену да је он „човек који је држао сву власт у Далмацији“[30] тј. у тадашњој српској држави. Са друге стране, у „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Бодин, после заузећа и враћања Драча Византији, започео са нападом и опсадом Дубровника, који је тада признавао византијску врховну власт. Остали историјски извори не доносе потврде о овом нападу, осим пар хроника из позног средњег века[3], због чега му историчари прилазе са великом резервом, јер „нема могућности да се провери колико је реална основа ових легендарних казивања“[3]. Ипак, поједини историчари сматрају да је до ње вероватно могло доћи[28][10], а њено трајање смештају у период од 1092. до 1094. године[10]. Повод за напад на Дубровник су, према Летопису, биле унутрашње борбе међу Војислављевићима око власти односно уточиште, које је град пружио делу његових противника. Бодин је на крају успео да заузме град[19], али су његови сродници пре тога отишли из њега и преко Сплита и Апулије, стигли у Цариград. Извесна потврда Бодинове опсаде Дубровника могла би бити и карта града из XII века, сачувана у познијим преписима, на којој је, насупрот Дубровника, приказано утврђење под називом Rocca di Bodino тј. Бодинова тврђава[10], чија се изградња приписује Стефану, кнезу Босне, што би могла заправо бити кула краља Бодина, коју је, према Летопису, подигао Бодин после заузећа града.

Први крсташки рат и смрт краља Бодина[уреди]

Карта Европе и Медитерана, са приказом верских прилика у току крсташких ратова и путања крсташа

Последњу деценију XI века, у средњовековној Европи, обележио је почетак крсташких ратова. Под утицајем проповедника Петра Пустињака и са благословом папе Урбана II (10881099), велике масе ситног племства, витезова, ратника, али и обичног народа, кренуле су у Свету земљу да ослободе Христов гроб од неверника. Већ са сабора у Клермону (новембар 1095), на коме је донета одлука о походу, велики број људи је са Петром кренуо ка Јерусалиму. Целим својим путем преко Европе, учесници овог тзв. Сељачког крсташког похода пљачкали су локално становништво да би дошли до хране и других потрепштина, због чега су, готово константно, били изложени нападима. Током свог похода, они су напали мађарски Земун, спалили и опљачкали византијски Београд, да би код Ниша у сукобу са византијском војском страдала четвртина крсташке војске (око 10.000 људи), док су се њени остаци сакупили тек код Беле Паланке, након чега су се упутили ка Софији, од које су под војном пратњом спроведени до Цариграда. Средином 1096. године, ка Светој земљи су кренуле и организоване војне јединице, крећући се како копном, тако и морем, а њихово прво одредиште био је Цариград. Један део крсташа кретао се, крајем године, источном обалом Јадрана. На њиховом челу се налазио гроф Рајмунд Тулушки (10941098, 10991105), један од вођа I крсташког похода. Целим својим путем крсташи су отимали храну од локалног становништва, што је често доводило до отворених сукоба. Поред тога, поједини крсташки одреди, који би се одвојили од главнине војске, постајали су мета пљачкашких банди. Ову групу крсташа је, у зиму 1096/1097. године, краљ Бодин примио и угостио у својој престоници, Скадру[3]. Том приликом се побратимио са њиховим вођом, Рајмундом Тулушким, који му је поклонио богате дарове, док је Бодин обећао да ће обезбедити крсташима безбедан пролаз кроз његове земље[3]. Међутим, њихови сукоби са локалним становништвом су настављени и поред Бодиновог обећања.

Краљ Константин Бодин умире 1101. године[5] (можда већ у фебруару/марту 1099. године[10]) и сахрањен је, према наводима Летописа, у цркви светих Срђа и Ваха. Његовом смрћу, престаје низ јаких зетских владара о којима пишу страни извори. Његове наследнике помиње само полулегендарни „Летопис Попа Дукљанина“, према коме су Војислављевићи током XII века били у сталном међусобном сукобу око власти. Сукобљеним странама подршку су давале Рашка односно Византија, због чега ова борба представља и борбу два непосредна суседа Зете око утицаја у њој, као последицу сталних сукоба ове две државе и тежње рашких великих жупана да се осамостале и прошире на рачун Византије. Крај владавине Војислављевића Зетом донеће њихов сродник и рашки велики жупан, Стефан Немања, освајањем остатака њихове државе током девете деценије XII века.

Трећа српска држава — држава Рашка Вукановића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Рашка (држава) и Вукановићи
Крунисање мађарског краља Коломана (Мађарска илустрована хроника, XIV век)

Почетак XII века донео је велике промене Балканском полуострву. Византијско царство, после готово осам деценија својеврсног грађанског рата и слабљења државе под налетима Турака и Нормана, стабилизује се под вођством Алексија Комнина и почиње обнову своје власти[2]. Краљевина Зета са Бодиновом смрћу 1101. године губи свог последњег снажног краља, а његови наследници на престолу зависе искључиво од подршке коју им пружају Рашка или Византија. Истовремено, Мађарска држава, предвођена краљем Коломаном (10961116), заузима Хрватску 1102. године, под њен утицај долазе и приморски градови у Далмацији, а најкасније у трећој деценији XII века, припаја себи Босну[3]. После ових проширења, она се окреће ка југоистоку и Моравској долини, чиме долази у директан сукоб са Византијом. Управо та борба представљала је главно обележје прве половине XII века, а рашки жупани, иако византијски вазали, готово редовно су у њој учествовали, као мађарски савезници, покушавајући да се на тај начим ослободе од Византије.

Унутрашње борбе у Зети и долазак Уроша I на власт у Рашкој[уреди]

После Бодинове смрти, на власти се учврстио његов полубрат Доброслав, који је према Летопису, био син краља Михајла Војислављевића, из његовог другог брака са византијском принцезом. Против њега су, из Цариграда, упућени синови и унуци Михајловог брата, Радослава, који су се искрцали у Драчу. Један од њих, Кочапар, из Драча је отишао у Рашку, одакле је са Вуканом упао у Зету. Њихове снаге су у борби потукле Доброслава, који је заробљен и послат у Рашку, а Кочапар је постао нови краљ. Међутим, ни он се није дуго задржао на власти, пошто је Вукан планирао да за краља доведе Владимира Војислављевића, за кога се у Летопису наводи да је био унук краља Михајла и син његовог најстаријег сина Владимира. Кочопар се повукао у Босну и оженио се ћерком босанског бана[19] (у вези дешавања са почетка девете деценије XI века, писац Летописа јасно наводи да је Босном владао кнез[19]), а касније је погинуо у борбама, у Захумљу. Нови краљ је, годину или две дана после Бодинове смрти (1102/1103. или већ 1100/1101[31]), постао његов братанац Владимир, уз подршку рашког жупана Вукана, чијом се ћерком оженио. Он се помирио са својом браћом и донео мир у државу, а његов стриц и некадашњи краљ Доброслав, из рашке је пребачен у зетску тамницу[19].

Поред ширења свог утицаја у Зети, Вукан је у пролеће 1106. године[23] поново упао у Византију. Он је вероватно покушао да искористи нови нормански поход који се спремао[ab] и успео је да у једној бици поново потуче византијску војску предвођену Јованом Комнином[30]. Без обзира на то, рат је окончан у новембру исте године[23], тако што је Вукан поново предао таоце цару Алексију[30]. После овога, о њему више нема података у изворима, а данашњи историчари сматрају да је умро између 1112. и 1115. године[5] или можда већ 1112. године[10]. Дешавања која су уследила непосредно након његове смрти, нису позната, али је извесно да је међу Вукановићима дошло до борбе око власти у којој је један од поражених био и Завида, који се склонио у Зету, где му се, око 1113. године, родио најмлађи син, Стефан Немања. Питање његовог порекла и данас је отворено, због чега једни сматрају да је био Вуканов син, други да је он био Вуканов братанац Стефан Вукан, док трећи сматрају да је био син Уроша I.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак жупан Урош I
Јован II и царица Ирина са Христом (Мозаик из Аја Софије, настао око 1118. године)

Извесно је да власт у Рашкој, врло брзо после Вуканове смрти долази у руке његовог братанца Уроша I, који се готово две деценије раније, нашао међу српским таоцима, предатим византијском цару. Начин на који је он дошао на власт, било као директан наследник жупана Вукана, било као победник у борбама које су уследиле, остаје непознат.

У исто време, долази и до промене власти у Зети. Према писцу Летописа, Бодинова удовица Јаквинта је после дванаестогодишње владавине краља Владимира (1114/1115. или већ 1112/1113[31]) организовала заверу у којој је прво отрован краљ Владимир, а потом је у тамници Доброслав ослепљен и кастриран, после чега је затворен у самостан светих Срђа и Ваха на Бојани. Нови краљ постао је Бодинов и Јаквинтин син Ђорђе, кога је, током друге године владавине (1115/1116. или већ 1113/1114[31]), збацила византијска војска предвођена Калојованом Куманом (поједини историчари сматрају да је реч о сину тадашњег византијског цара Алексија и будућем цару, Јовану II[10]). Ђорђе је побегао у Рашку, а Византинци су за новог владара поставили Грубешу, унука Михајловог брата Радослава. Током седме године његове владавине (1121/1122. или већ 1119/1120[31]), уз помоћ рашке војске, највероватније Уроша I, Ђорђе упада у Зету и у бици код Бара побеђује војску краља Грубеше, који је погинуо у борби.

Први рат Мађара и Срба против Византије[уреди]

Нови византијски цар, после смрти цара Алексија 1118. године, постаје његов син Јован II Комнин (11181143), који је, по оценама савременика био највећи владар међу Комнинима[2]. Његове снаге су 1122. године уништиле Печенеге и раселиле их широм Византије, чиме је окончана њихова последња велика офанзива и они више нису представљали претњу по Византију. У то време кнез Дубровачке републике је био Савин (11231126), док се као наредни кнез, чије име је остало сачувано у дубровачким аналима, спомиње Петар, који је био кнез од 1151. до 1153. године.

Коломан наређује да се Алмош и Бела ослепе (Мађарска илустрована хроника, XIV век)

Готово је непознато шта се дешавало у Рашкој, током већег дела треће деценије XII века. „Летопис Попа Дукљанина“ наводи да је Ђорђев рођак и противник Градихна, нашао уточиште у Рашкој и оженио се ћерком рашког великог жупана. Он потом помиње његовог брата, који је као властелин краља Ђорђа, упао у Рашку, заузео Оногошт и многе друге жупаније[19]. Касније је, по његовом савету, и сам Ђорђе упао у Рашку, заузео је и опљачкао, а из тамнице је ослободио жупана Уроша, кога су затворили његови рођаци, после чега га је вратио на власт. О променама власти у Рашкој, говоре и мађарски извори, према којима је 1126. године, краљ Иштван II (11161131) упао у Рашку и заробио тамошњег великог жупана[10].

Трећа деценија XII века, донела је велико заоштравање у мађарско-византијским односима. Тадашњег краља Иштвана II, покушао је да свргне са власти, његов стриц, Алмош, који се после овог неуспеха склонио у Византију. Супруга тадашњег цара, Јована II, Ирина, била је мађарска принцеза из династије Арпада, сестра од стрица Алмоша и Иштвановог оца, краља Коломана[32]. Сам Алмош, као и његов син Бела (II), ослепљени су по наређењу краља Коломана[32], неколико година пре његове смрти, 1116. године. Он је после одласка у Византију прешао у православље и променио име у Константин[10], а о поверењу које је Јован имао у њега, говори податак да га је поставио за управника једне области у Македонији[10]. Сам Иштван је његов боравак у Византији сматрао претњом по његову власт и тражио је од Јована да му преда Алмоша, што је овај одбио[33]. Сукобљени интереси (Мађарска је тежила ширењу низ Моравску долину, док је Византија желела да поврати Срем, који је изгубила пола века раније) и боравак мађарског претендента и његових присталица у Византији, били су довољан разлог за рат две државе који је букнуо 1127. године. Није искључено и да су смене власти у Рашкој биле заправо сукоб утицаја два моћна суседа, који су настојали да обезбеде себи савезнике у предстојећем рату, као што су сугерисали неки историчари[10].

Јелена Вукановић (Детаљ Мађарске илустроване хронике, XIV век)

Велики рат је отпочео мађарским нападом на византијски Београд. Град је заузет и разорен, а камење из Београдске тврђаве је пребачено преко Саве и од њега је подигнуто Земунско утврђење[33]. Мађари су потом продрли низ Моравску долину, заузели Ниш, после чега су кренули на исток, освојили Сердику и на крају стигли до Филипоља. Истовремено, рашки велики жупан Урош I, подигао је устанак и напао византијски гарнизон у утврђеном Расу. Византијске снаге су побеђене, а сам Рас је спаљен, због чега је његов заповедник Критопал, по наређењу цара Јована, обучен у женску одећу и на магарцу спроведен градским тргом[33]. Међутим, Византинци су успели да потисну Мађаре, тако да су борбе настављене на Дунаву, око Београда, Браничева и Харама. Мир је на крају склопљен 1129. године и према њему је потврђено стање које је постојало пре почетка рата. Склапање мира са Мађарима, омогућило је Јовану II да се окрене Рашкој, која се побунила против Византије. Надмоћнија византијска војска упала је и опљачкала Рашку[34], а Урошев покушај да јој се супротстави, завршио се потпуним поразом. Византија је обновила свој суверенитет, а велики број српских заробљеника, Јован II је преселио у Малу Азију, у област око Никомедије[34]. Њихова насеља у том крају, постојала су и почетком XIII века[3][5], што сведочи о броју Срба који су пресељени. Неки историчари претпостављају да се приликом склапања мира 1129. године, једна од одредби тицала и слања помоћних одреда односно обавезе рашких жупана да свом суверену, византијском цару, шаљу 2000 војника за рат у Европи и 300 војника за рат у Азији[10].

После овог пораза, српско-мађарско савезништво је утврђено и везом између две владајуће династије, Вукановића и Арпада. Током 1129. или 1130. године[3], договорен је брак између Урошеве ћерке Јелене и наследника Иштвана II, слепог Беле (II) (11311141). Већ 1131. године, Иштван је преминуо и Бела је постао нови краљ, а Јелена нова краљица. Заједно са њом, на мађарски двор је дошао и њен брат Белош и њих двоје ће, у наредним деценијама, бити веома утицајне особе у Мађарској[3]. Државни сабор краљевине Мађарске, одржан је 1132. године у Араду и на њему се, уз Белу, појавила и Јелена, са њиховим новорођеним сином и престолонаследником Гезом (II). Током сабора, похватани су и побијени Белини противници међу властелом (њих 68[35]), а значајну улогу у овоме одиграла је и сама краљица Јелена. Овај догађај је оставио велики траг међу Мађарима, о чему сведочи и његово представљање у тзв. Мађарској илустрованој хроници, насталој око 1360. године.

У Зети се Бодинов син Ђорђе, после враћања Уроша на власт у Рашкој, окренуо разрачунавању са својим рођацима, што је на крају довело до византијске војне интервенције из Драча. Прво под вођством извесног Пиригордија, а потом под господином Алексијем Кондостефаном[19], византијске снаге су, после дужих борби, успеле да победе и заробе Ђорђа у Облуну, на Скадарском језеру. Нови краљ постао је Градихна, зет једног рашког жупана, син кнеза Бранислава, који је, према Летопису, био син рођеног брата краља Михајла, Радослава. Сам Ђорђе је одведен у Цариград и затворен у тамницу, у којој је и умро. Према наводима Јакова Лукаревића, дубровачког писца из XVI века који је своје дело засновао на „Летопису Попа Дукљанина“, Ђорђе је свој живот окончао у тамници која се налазила у склопу царског двора Комнина у кварту Влахерни, која се налазила у северозападном делу византијског Цариграда. Реч је вероватно о тзв. Анемовој кули, смештеној у склопу Влахернског бедема.

Марија Вукановић Пшемисл (Детаљ фреске, XII век)

Рашки велики жупан Урош I, поред Јелене и Белоша, имао је бар још троје деце, синове Уроша (II) и Десу, као и ћерку Марију. Име његове супруге није познато, иако се у неким српским родословима помиње да је у питању била француска принцеза Ана или Катарина[10], западни извори не помињу овакав брак[10]. Са друге стране, у једном запису чешког војводе Собјеслава I (11251140) из 1134. године, помиње се могућност склапања брака између Конрада II Пшемисла од Знојма и Урошеве ћерке Марије[5], који је касније закључен[10]. Њен портрет је очуван у ротонди свете Катарине у Знојму, а њен син Конрад (II) је био чешки војвода (11891191).

Прве године '40-их година XII века, довеле су нове владаре на власт у балканским земљама. Краљ Мађарске, слепи Бела II, преминуо је 1141. године, а нови краљ је постао његов малолетни син (рођен око 1130) Геза II (11411162), кога је васпитавао његов ујак Белош. У ово доба, преминуо је и последњи зетски краљ, Градихна, после целих једанаест година владавине и сахрањен је у самостану светих Срђа и Ваха, на Бојани. Наследио га је син Радослав, са браћом Јованом и Владимиром. Византијски цар Јован II Комнин, преминуо је 08.04.1143. године. Савремени извори наводе да је умро од ране задобијене у лову, али модерни историчари не искључују могућност да је он убијен[1]. Нови цар је постао његов најмлађи син Манојло (11431180), пошто су старији синови Алексије и Андроник преминули током епидемије 1142. године, док је сам Јован на самрти дао предност Манојлу у односу на његовог старијег брата Исака. Рашки велики жупан Урош I, умро је 1144. или 1145. године[10], јер се већ 1146. године, као византијски вазал, помиње његов најстарији син Урош II[5].

После очеве смрти, кнез Радослав (писац Летописа га помиње са титулом кнеза, за разлику од његовог оца кога помиње са титулом краља[19], што су историчари протумачили тиме да се Радослав одрекао краљевске титуле у корист Византије[36]) је отпутовао у Цариград код цара Манојла, који му је дао целу земљу да њоме господари како је раније држао његов отац[19]. Током владавине Радослава и његове браће, дошло је до побуне у деловима Зете и Травунији, у којима је на власт доведен, син жупана Уроша I, Деса. Војислављевићи су под својом контролом задржали приморски појас од Котора до Скадра и из тог подручја су започели офанзиву, током које су успели да поврате изгубљене области.

Други рат Мађара и Срба против Византије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Урош II Вукановић
Рожер II (Детаљ мозаика из Марторане у Палерму, XII век)

На међународном плану, дошло је до новог заоштравања односа између Нормана и Византије, али и стварања ширих савеза око њиховог сукоба. Манојло се повезао са немачким краљем Конрадом III (11381152), док је у савез са Норманима касније ушао француски краљ Луј VII (11371180). Други крсташки поход, 1147. године, у коме су Конрад и Луј узели учешће, везао је руке византијском цару, кроз чије земље су крсташи пролазили и правили штету[2], а међу њима су се чак јавиле и идеје о нападу на сам Цариград[2]. Овај поход се завршио потпуним неуспехом, а његови главни добитници били су Селџуци (против којих је и био уперен), али и нормански краљ Рожер II (11301154)[2]. Он је у јесен исте године заузео Крф, а потом Коринт и Тебу. Ово је представљало велики ударац византијској економији, јер су ова два града били средишта производње свиле (Рожер је чак византијске мајсторе пребацио на Апенинско полуострво) и најбогатији градови у Грчкој[2]. У наредним годинама, византијско-немачком савезу прикључила се Млетачка република, која је помогла Манојлу да поново заузме Крф 1149. године, док су се савезу око Рожера II, прикључиле Мађарска и Рашка. Током овог периода, Белош Вукановић је био једна од главних личности тадашње Мађарске. Он је 1142. године постао бан, 1145. године и палатин тј. управник двора, а 1146. године је успешно сузбио немачке нападе на Мађарску[5].

Манојло Комнин се током 1149. године припремао да отпочне инвазију на норманску Сицилију. Током ових припрема, он је добио обавештења о савезима који су у Европи (савез Нормана са Србима и Мађарима) и Азији (савез Јакуба Арслана са иконијским султаном Масудом I (11161156)) склопљени против Византије[33], као и о томе да су Срби из Рашке, иако номинално византијски вазали, отпочели са нападима на друге, „њима суседне земље које су биле под Ромејима (Византинцима)“[34]. Византијски извори не дају прецизније податке о којим земљама је реч, али се сматра да је реч о суседним српским областима, које су, као и Рашка, признавале врховну власт византијског цара. Највероватније се радило о Травунији, Горњој Зети и Захумљу[10]. Византијски цар је одустао од инвазије на Сицилију и покренуо своје снаге ка Рашкој. Прво је заузео Рас, у коме је оставио војну посаду са својим сродником севастоипертатом Константином Анђелом на челу. Потом је заузео област Никаву (вероватно Горњи Ибар) са свим утврђењима[33], после чега је дошао до Галича, на западним обронцима Копаоника, код села Сочанице. Његова посада је одбила да се преда Манојлу, због чега су Византинци отпочели са опсадом и после три дана су на јуриш заузели утврђење[33]. Током овог времена, Урош II се није упуштао у отворену борбу, али су његове снаге стално нападале византијске одреде. Византијски цар је покушао да увуче главнину Урошевих снага у отворену битку и зароби га, али до тога није дошло и он је, на крају, морао да се задовољи спаљивањем Урошевог двора. Византијске снаге су се после тога повукле из Рашке, а српски заробљеници су расељени широм Византије[33].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка на Тари

Манојло је, крајем лета идуће године (1150), започео нови поход против Рашке. Он је био обавештен да ће Срби добити појачање из Мађарске, због чега је покушао да га пресретне и уништи пре спајања две војске. Тачан правац византијског кретања није прецизно утврђен, а Јован Кинам наводи да се војска окупила у Нишу и упутила преко Лонгомира (Лугомира) и у близини Саве окренула ка Дрини, за коју каже да извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије[33]. Он такође додаје и да Босна није потчињена архижупану Срба[33], а из других извора је познато да њом, у то доба, влада, мађарски вазал, бан Борић.

Византинци нису успели да спрече спајање две војске, иако су имали мањих окршаја са мађарским одредима. До велике битке, дошло је крајем јесени, по великом снегу који је отежавао борбу[ac], на реци Тари (мишљења су подељена око тога да ли је реч о Тари у Србији, код Ваљева[5][3] или о Тари у Црној Гори[10]). Манојло Комнин је покушао да ратним лукавством стекне предност на бојишту, јер се сусрео са безбројним мноштвом добро наоружаних Далмата[33], који су се налазили са друге стране реке. Битка је отпочела ујутру, а на њеном почетку, страшно пребледели[33] византијски извиђачи су испрекиданим гласом[33] јавили цару да је на другој обали реке веома бројна војска постројена у фаланге и да у њој, поред Срба, има мађарске коњице, Халисија (који су живели у Срему) и Печенега.

Натпис са гробне плоче жупана Грда (Грдеше) из Полица код Требиња, која представља најстарији нађени стећак[37] (крај XII века)

Прва фаза битке припала је Византинцима, који су потиснули здружену српско-мађарску војску у повлачење и успели су да заробе жупане Грдешу (кога помињу и други извори[ad]) и Вучину. Међутим, у другој фази битке поједини делови византијске војске, предвођени између осталих Гифардом и Михајлом Враном, су запали у очевидну опасност[33] у покушају да сустигну и униште српско-мађарске снаге. Тек је улазак самог Манојла Комнина у борбу, донео победу Византинцима. Према речима византијских писаца, он је у двобоју савладао и заробио архижупана Вакхина[33], за кога се сматра да је био заповедник мађарских помоћних одреда[32]. Битка је овиме окончана, јер је Манојло, на наговор својих заповедника, али и самог Вакхина, одустао од даље борбе и допустио Србима и Мађарима да се повуку са бојишта.

У византијски логор су после битке дошли Урошеви изасланици који су затражили мир од византијског цара. Према његовом захтеву, у логор је касније дошао и сам Урош II. Он је са Манојлом склопио мир по коме се Рашка поново потчинила Византији, а његове вазалне обавезе су се повећале са 300 на 500 војника за византијске ратове у Азији, док је на снази остала стара обавеза о слању контигента од 2.000 војника за ратове по Европи[33].

Рушевине Земунске тврђаве са Кулом Сибињанин Јанка у позадини

Већ наредне године (1151), Манојло Комнин је покушао да искористи заузетост краља Гезе II борбама међу Русима и нападне краљевину Мађарску, у знак одмазде за помоћ коју је пружена Рашкој претходне године. Византијске снаге су опустошиле Срем и заузеле Земун, након чега су се повукле назад преко Саве. Мађарске снаге предвођене Белошем, нису се упустиле у борбу са Византинцима, већ су покретом ка Браничеву, направиле варку византијској војсци, која се повукла од саме границе код Београда, ка граду, да би га заштитила од мађарског напада, до кога није дошло. Изгледа да су у овом византијском походу учествовали и српски помоћни одреди из Рашке. О овоме сведочи Манојлов савременик Михајло Солунски који наводи да је срећан исход овог похода за њих био несрећан јер деснице своје и то копљима наоружане, дигоше на пријатеље и савезнике[38]. Из његовог говора у част цара Манојла Комнина, може се закључити да Урош није послао цару помоћне одреде када је то од њега 1151. године затражено, већ је то учинио тек када се византијска војска уместо према Мађарској, упутила према Рашкој[32].

Сукоб две државе овиме није био окончан, тако да је идуће године дошло до концентрисања снага у пограничној зони, али није дошло до борби. Манојло се и 1153. године спремио за рат против Мађара, али су га, на путу ка граници, у Сердици пресрели Гезини изасланици који су од њега затражили мир. Он је прихватио њихов захтев, после чега је своје снаге окренуо против Рашке. Није познат разлог његовог новог похода на Рашку, али је вероватно дошло до обнове сарадње Срба и Мађара против Византије. Рашки велики жупан Урош II[3][5][32] (по некима, радило се о Деси[10]) се није упустио у борбу са Византинцима, већ је поново прихватио вазалне обавезе.

Исте године, погранична област према Мађарској, додељена је на управу царевом старијем брату Андронику (I) (11831185). Он се врло брзо повезао са мађарским краљем коме је обећао ту пограничну област, ако му помогне да свргне Манојла и дође на власт. Геза II је за 1154. годину спремао велику офанзиву против Византије и окупио је велику војску, у којој су се поред његових, налазиле и снаге његових савезника (Чеха, Саксонаца и других[33]) и вазала (међу којима се нашао и бан Босне Борић). Андроникова завера је откривена у Византији и он је ухапшен, док је Геза II отпочео напад на Византију опсадом Браничева. Сама вест да се цар Манојло приближава граду, била је довољна да Мађари прекину опсаду и крену да се повлаче. Једно одељење византијске војске, за које се наводи да је најхрабрији део (Манојлове) војске[33], под командом Василија Цинцилука, послато је да пресече пут Борићу,егзарху далматске (српске[32]) земље Босне[33], али је грешком напало главнину мађарске војске и потучено је до ногу. Прилике на граници је додатно искомпликовала завера у самом Београду да се град преда Мађарима. Међутим, византијске снаге су успеле да спрече предају града и одбране своју северну границу. Почетком исте године преминуо је Рожер II, а већ 1155. године закључен је мир између Мађарске и Византије којим је потврђена дотадашња граница, Византија је добила ратну одштету[32] и њиме су, за неколико наредних година, окончани сукоби.

Рашка под утицајем Манојла Комнина[уреди]

Манојло I Комнин (Детаљ минијатуре, XII век)

Током 1155. године[3][5][32] (по некима већ 1153[10]), дошло је до смене власти у Рашкој. Уз подршку Мађарске[38][10], нови жупан постао је Урошев најмлађи брат Деса. Ова промена је довела до сукоба у самој држави, јер су и Урош и Деса уживали подршку једног дела племства. Њихов сукоб је окончао сам Манојло, пред кога су, као свог суверена, изашли српски жупани. Он је на власт вратио Уроша II, а Деси је на управу доделио област Дендру[ae]. У склопу својих вазалних обавеза, српски помоћни одреди су учествовали 1160. године, у византијском походу против Иконијског султаната под вођством Килиџ Арслана II (11561192). Овај поход и они који су уследили, приморали су Арслана да дође у Цариград 1162. године и прихвати обавезу слања помоћних одреда Манојлу[2].

Мађарски краљ Геза II, умире 31.03.1162. године, а у држави почиње грађански рат међу његовим сродницима око власти. Наследио га је син Иштван III (11621172), али су и Гезина браћа, Владислав и Иштван, који су се налазили у Византији, полагала право на престо. Већ у лето исте године, Владислав II (11621163) је постао краљ, али он умире почетком 1163. године, тако да се сукоби настављају. Његовог брата Иштвана IV (11631165) подржавали су Белош и Борић[10], али и сам Манојло Комнин, пошто је био ожењен његовом братаницом Маријом.

У овом периоду, Манојло се окренуо сређивању прилика у Рашкој. Он је 1162. године свргнуо са власти великог жупана Примислава (Првослава)[33], за кога се сматра да је заправо Урош II[10]. Његово име помиње само византијски хроничар Јован Кинам[32], који додаје да је он раније дизао устанак и поступао по сопственом нахођењу и због тога замало није доспео дотле да од цара буде свргнут са власти, али поново задобивши његову наколоност, остаде на истом положају[33]. Свргнутом жупану је Манојло доделио на управу плодну и богату област, а за новог владара Рашке је поставио његовог брата Белоша[33]. Он се после краће владавине повукао са власти и отишао у Мађарску[33], у којој је касније умро[33]. На његово место, Манојло је поставио његовог брата Десу (1162. или 1163), који се обавезао да ће поштовати своје вазалне обавезе и вратити цару Дендру[33].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Деса Вукановић

Његова владавина није дуго потрајала, јер га је већ 1163. или 1165. године[af] Манојло збацио са власти. Разлози за његово свргавање биле су његове везе са Мађарима и покушаји да се повеже са Немцима женидбом, али и то што није вратио цару Дендру и одуговлачио са слањем помоћних одреда на окупљање византијске војске у Ниш[33]. Његова даља судбина није прецизније утврђена. Јован Кинам наводи да је спроведен у Цариград и затворен у тамницу, у склопу двора (вероватно Анемов затвор у Влахерни). Мавро Орбини наводи да се он вратио у Требиње у коме је умро, након чега је сахрањен у цркви светог Петра у Пољу. Каснија археолошка истраживања су у цркви открила постојање ктиторског гроба у њој, који би могао да буде и Десин[3][5]. Са друге стране, неки историчари сумњају у ову вест и сматрају да се он повукао у Мађарску[10], јер се у каснијим изворима (из XIV века) помиње да је мађарски краљ Иштван III, 1168. или 1169. године, удао његову ћерку за Леонарда, кнеза Осора и сина млетачког дужда Витала II Микелија (11561172)[10].

Vista-xmag.png За више информација видети Белош Вукановић и Бан Борић

У ово доба са политичке сцене нестају и Белош и Борић, који су подржавали пораженог Иштвана IV у борбама око мађарског престола. Белош се у изворима последњи пут јавља 1163, а умро је пре 1198. године, када се у једном писму помиње као покојни[5]. Он је подигао велики бенедиктински самостан посвећен светом Стефану у месту које се називало Кеве, у данашњем Срему. Сам самостан је током векова нестао, али се само место по њему и данас назива Банов манастир односно Баноштор. Са друге стране, већ 1163. или 1164. године Борић је преминуо[10]. Не зна се да ли је у то доба још био бан Босне, али су већ 1165. године Босна, некадашња Хрватска и далматинско приморје са градовима Трогиром, Шибеником, Сплитом, Доклејом, Скрадином и Островицом[33], постали део Византије. Његово порекло није прецизније утврђено[ag], али се зна да су његови потомци, до средине XIV века, имали поседе у Славонији, око данашње Пожеге[10].

Стефан Немања (Детаљ фреске из Краљеве цркве у Студеници, XIV век)

После Десиног свргавања, нема прецизних информација о збивањима у самој Рашкој. Зна се, на основу византијских извора, да су српски помоћни одреди учествовали у византијској војсци, у походима против Мађара 1165. (код Земуна) и 1167. године (у Срему)[3][5]. Такође се помиње и да је византијска војска у свом походу ка Јадрану 1165. године, прошла кроз земљу Срба[33] тј. Рашку, али је још исте године дошло до приближавања међу Србима и Мађарима против Византије. Међутим, није дошло до отворене побуне, услед брзог покрета византијских снага ка граници[33]. Идуће године (1166) је уследио велики мађарски напад на Срем који је држала Византија, а у борбама које су уследиле, нема помена о учешћу српских помоћних одреда. Византијски интелектуалац и каснији патријарх, Михајло Анхијалски (11701178) у свом говору о дешавањима 1166. године говори о покушају стварања српско-мађарског савеза, који је Манојло осујетио сменом рашког великог жупана. Савремени историчари, смештају ову промену власти у време између 08.04. и 31.08. те године[32].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Тихомир Завидовић

Током ових дешавања, на власт у Рашкој дошао је Тихомир, најстарији син Завиде, непознатог[ah] племића из династије Вукановића, који је сроднички био повезан са последњим Војислављевићима, који су владали Зетом. Њега је 1168. или још 1166. године[ai], збацио са власти његов најмлађи брат Стефан Немања, чијим доласком на власт почиње нова епоха у историји Срба.

Српска култура у преднемањићком добу[уреди]

Српску културу, током првих пет векова боравка на Балканском полуострву, карактерише релативно оскудно културно наслеђе, у поређењу са познијим епохама, како средњег века, тако и других доба. Без обзира на то, током овог периода дошло је до развоја језика и стварања засебне српске редакције старословенског језика, а поред преписивачке књижевности, јављају се и прва дела ауторске и хагиографске књижевности. Поред тога, на пољу архитектуре, подижу се сакралне грађевине под утицајем како Византије (Македонска ренесанса), тако и тековина из западне Европе (Каролиншка ренесанса), у њима се развија фрескосликарство, а српски владари почињу да подижу задужбине, од којих су неке опстале до данас.

Језик[уреди]

Страница Маријинског јеванђеља
Темнићки натпис

После доласка на Балкан, говор Срба и других Јужних Словена је наставио да се развија независно од осталих словенских заједница. Фонд речи који су они прихватили од староседелаца је поприлично ограничен[3], а углавном се односи на термине везане за сточарство у планинским пределима[3], док су у суседним несловенским говорима (албански и румунски[3]) јасно приметне словенске речи, како оне везане за земљорадњу, тако и оне везане за многе друге људске делатности[3]. На пољу топонимије, приметно је да већина река, које спадају у групу већих и средњих по величини, данас носи словенизиране облике њихових античких (римских) имена[3] (нпр. Дунав (Danuvius), Сава (Savus), Дрина (Drinus), Тимок (Timacus), Уна (Oineus), Босут (Basuntius) и друге), која врло вероватно потичу још из предримског времена[3]. Када су у питању називи градова, ситуације је сасвим другачија[3]. Уз изузетак приморских градова, у којима се романско становништво одржало и који су већином задржали своја стара имена (нпр. Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Risinum), Стон (Stamnes) и други), у унутрашњости Балкана готово да се нису одржали стари називи, осим у ретким случајевима (нпр. Ниш (Naissus), Липљан (Ulpiana), Рас (Arsa), Сисак (Siscia) и други).

Vista-xmag.png За више информација видети Старословенски језик и Српска редакција старословенског језика

Стварање старословенског језика у седмој деценији IX века и његово ширење међу Јужним Словенима, крајем истог века, после пропасти Моравскопанонске мисије, донели су Србима први књижевни језик. Током наредних векова, тај језик је наставио да се развија, под утицајем људи који су га писали и уносили у њега неке црте свог говора. У сачуваним споменицима са краја X и почетка XI века, јављају се прве језичке црте, за које би се могло рећи да су карактеристика српског језика. Најстарији нађени споменици тог типа писани глагољицом су[39]:

док су најстарији сачувани споменици на ћирилици[39]:

Ове промене у старословенском језику, довешће до стварања засебних јужнословенских редакција старословенског језика.

Сматра се да је процес стварања српске редакције, текао током XI и XII века, да би био окончан у другој половини XII века, тако да су најстарији сачувани споменици писани српском редакцијом старословенског језика Мирослављево (око 1185) и Вуканово јеванђеље (11971199).

Књижевност[уреди]

Главна црта књижевности, међу Јужним Словенима после примања хришћанства, била је преводилачка књижевност, али је до данас остао очуван врло мали број јужнословенских рукописа старијих од XIII века. Сматра се да је велики број ових рукописа нестао у последњим годинама XII века, током обнове византијске власти над већим делом Балканског полуострва, што је било праћено уништавањем словенских рукописа[3] и настојањима да се спроведе хеленизација тих предела[3]. На основу сачуваних списа из тог доба, али и језичких црта у словенским текстовима из XIII и XIV века који су сачувани, може се закључити да је од доласка ученика Ћирила и Методија на Балкан, крајем IX века, па до стварања јаких словенских националних држава крајем XII века, постојао континуитет словенске писмености и њеног развоја на Балканском полуострву[3]. Дела Немањиних синова Стефана и Растка (Саве) указују да им је на располагању био читав низ преведених византијских текстова, не само строго библијског карактера, већ и друга теолошка дела, попут „Лествице“ Јована Синајског (Лествичника). Током овог периода, јављају се и апокрифни текстови са темама из Старог или Новог завета и они нису посебан жанр већ само варијанта канонске библијске литературе са више елемената фантастике[3]. За овај тип текстова се често везује погрешна оцена да је реч о текстовима богумилског карактера[3], јер у њима има сразмерно мало богумилских идеја[3]. Према речима Димитрија Богдановића:„У многима од њих нема ничег јеретичког, поготову не дуалистичког и богумилског[3], а нису заступљенији чак ни тамо, где би се то, на основу нетачне хипотезе о њиховом богумилском карактеру, могло очекивати, као на пример у средњовековној Босни[3].

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Летопис Попа Дукљанина

Најзначајније књижевно дело преднемаћиког доба је свакако „Летопис Попа Дукљанина“ (у оригиналу Regnum Slavorum тј. Краљевство Словена, познат и као Барски родослов)[40], који се заправо састоји из три различита дела[3]:

  1. Libellus Gothorum односно готско-словенска хроника владара до X века (сматра се да је могла настати већ крајем X века)
  2. Легенда о светом Јовану Владимиру, која је заправо скраћена верзија његовог, данас изгубљеног, житија (сматра се да је могла настати већ у трећој деценији XI века)
  3. Летопис владара Дукље током XI и XII века

који су уклопљени у једну целину, крајем XII века[3]. Дело је изворно написано на словенском језику, са кога је потом преведено на латински језик, а данас је сачувано у две верзије[3]:

  • латинском преводу, из XVII века
  • хрватском преводу латинске верзије дела, из XVI века

Његов аутор је анонимни латински свештеник из Бара, а само дело је настало према узорима из латинске (западноевропске) књижевности.

Први и трећи део Летописа су засновани на локалним предањима и представљају легендарни приказ јужнословенских владара. Аутор дела покушава да прикаже како сви они заправо припадају једној словенској династији, која вековима влада деловима Јужних Словена на западном делу Балканског полуострва. Сам Летопис је писан са јасним политичким циљем[3], да се прикаже исправност уједињења јужнословенских кнежевина под династијом Војислављевића и заштитом византијског цара Манојла Комнина[3], а предања која доноси и очигледне историјске противуречности, чине га, као историјски извор, практично неупотребљивим[3].

Други део Летописа односно скраћено „Житије светог Јована Владимира“, доноси причу о његовој борби са Самуилом, каснијој љубави са његовом ћерком Косаром и Владимировој мученичкој смрти, а одликује се елементима латинских хагиографија[3]. Сам део о његовој љубави са Косаром представља прави мали љубавни роман[40], који је уједно најлепши и најпоетичнији сегмент Летописа[40].

Архитектура[уреди]

Катедрала светог Трифуна

Архитектонски споменици из првих пет векова српског боравка на Балкану, своде се на примерке сакралне архитектуре, пошто остаци дворова и утврђења из тог доба готово и да нису очувани. Саме цркве се, по својој основи, могу груписати у две категорије:

Најстарија позната црква са овог подручја је катедрала светог Трифуна у Котору, подигнута 809. године, да би се у њој сместиле мошти светог Трифуна. Данашња грађевина потиче из 1166. године, док је првобитна, према историјским изворима, била ротонда[3] (вероватно попут цркве светог Доната (Тројице) у Задру, из истог доба[3]), мада археолошка истраживања са краја XX века указују да је можда реч о грађевини другачије основе.

Најзначајнији архитектонски споменик централне основе је црква светих апостола Петра и Павла у Старом Расу (Петрова црква), код данашњег Новог Пазара[40]. Подигнута је у IX или X веку, као седиште епископа рашких, који су при њој столовали до оснивања аутокефалне српске архиепископије[40], 1219. године. Сама црква има основу ротонде у коју је уписан четворолист, што је случај који се често среће међу црквама насталим у Грузији и Јерменији, између VII и XI века[40]. Према легенди забележеној у „Летопису Попа Дукљанина“, црква је западног порекла[3][41], у прилог чему иде и њена посвећеност (црква је посвећена апостолима Петру и Павлу, док се међу источним црквама обично посвећује светим (дванаест) Апостолима)[41], док се у једном каснијем родослову, из XVII века, као оснивач помиње ученик светог Павла, Тит[41].

Петрова црква код Новог Пазара.

У ову групу цркава, спадају и грађевине са основама[3]:

  • тролиста,
испод старог Дриваста код Бара
у Затону на реци Лиму, црква светог Јована
  • шестолиста
у Рогачићима код Сарајева
  • осмолиста
у Ошљу (у граду који се помиње као један од шест у Захумљу) код Стона, једини пример цркве такве основе на источном Јадрану[3]

Другу групу цркава, чине оне са продуженом основом, међу којима се по значају истиче црква светог Михајла код Стона[40]. Подигнута је око 1080. године[5][40], на месту веће цркве, која је могла бити седиште захумског епископа у IX и X веку[42]. Спада у ред цркава са продуженом основом и то њихову сложенију варијанту тј. у ред једнобродних цркава са куполом. Сматра се да је реч о задужбини, коју је подигао први краљ Зете, Михајло Војислављевић у Старом Стону.

У склопу ове групе, јавља се читав низ грађевина са основама:

Остаци и вероватна основа цркве светог Теодора у Старом Бару
  • једнобродне цркве са куполом
на Пријеку код Дубровника (посвећена светом Николи, а према предању је подигнута на месту тзв. куле краља Бодина)[3]
црква светог Теодора у Старом Бару
црква светог Петра на Шурању у Котору
црква у Мартинићима код Даниловграда
(бенедиктинска) црква светог Михајла на Превлаци у Боки

и разним другим решењима, каква се могу наћи:

црква свете Марије у старој Дукљи (Доклеји), вероватно из IX века, за коју се наводи да је била крунидбена црква тадашње Зете[3]
црква светог Петра у Пољу код Требиња, из друге половине XI века, која је служила као гробна црква за неке од зетских краљева и рашких жупана[3]

У „Летопису Попа Дукљанина“, помињу се још две црква које су играле значајну улогу у тадашњој Зети, а које помињу и каснији извори и чији су остаци данас утврђени.

Старија од њих је свакако Пречиста Крајинска, манастир посвећен Успењу Богородице, који се налазио у Крајини, престоници Јована Владимира. Његова супруга Косара га је сахранила у манастирској цркви, а у каснијем периоду је манастир био седиште зетске епископије, све до 1485. године, када се седиште преноси у Цетињски манастир. У близини југозападне обале Скадарског језера, код села Мали и Велики Острос, данас се налазе рушевине једнобродне цркве некадашњег манастира. Црква је на бочним странама имала певнице, које су као и апсида биле полукружне[43]. Испред ње се пружа припрата (данас у темељима), на чијој западној страни је подигнута камена кула звонара, која је делимично очувана, а на спрату је имала и малу капелу[43].
Самостан свете Марије на Мљету
Црква светих Срђа и Ваха, у склопу бенедиктинског самостана, била је гробна црква неколико владара из династије Војислављевића (Михајло, Константин Бодин). Крајем XIII века (1288/1290), обновила ју је краљица Јелена Анжујска са синовима Драгутином и Милутином, током њене управе Зетом (12761314)[43], о чему сведочи натпис на западној страни цркве, на којој се налази и плоча са, каснијим, Милутиновим натписом[43]. На самој десној обали реке Бојане, у данашњој Албанији, постоје остаци велике тробродне базилике[43], зидане на западни начин[43]. Већи део цркве са (источним) олтарским делом је однела бујица реке Бојане[43], тако да је данас опстао само југозападни део са улазом[43].

Из времена жупана Десе, потиче бенедиктинска опатија свете Марије[43], на истоименом острвцету, које се налази на Великом језеру острва Мљет. Сама црква је једнобродна грађевина са куполом[43] и веома је слична једној од првих задужбина Стефана Немање, цркви светог Николе код данашње Куршумлије[43]. Њена спољашњост је обрађена у романичком стилу и представља један од првих веза романичке и рашке архитектуре[43], а данас је очувана са преправкама из каснијих времена.

Црква светог Прокопија у данашњем Прокупљу

Већина цркава у унутрашњости Балканског полуострва, потиче из каснијих периода, док су оне из овог доба, махом очуване само у темељима.

У данашњем Прокупљу се и данас се користи црква светог Прокопија, по којој је и сам град добио име. Сама грађевина потиче из X века када је подигнута као тробродна базилика[43], да би услед преправки током векова данас постала петобродна грађевина са три олтарске апсиде. Из прве половине XI века, потиче тзв. Латинска црква у Горњем Матејевцу код Ниша, која је данас очувана у свом изворном облику, са основом сажетог уписаног крста са куполом[44]. Недалеко од данашње Рашке, на стени изнад железничке пруге, смештени су остаци Старе Павлице. Једнобродна базилика са тремом и припратом потиче из преднемањићког доба[43], а данас је од ње очувана купола са олтарском апсидом. Од цркава које су опстале у темељима, треба споменути данашњу Пећку Патријаршију. На њеном месту је већ крајем IV века постојала црква, а данашња манастирска црква је подигнута на темељима и остацима највеће, до сада откривене, цркве, која је, између VII и X века, подигнута на тлу данашње Србије[42]. Западни део централног храма, посвећеног светим Апостолим, одговара централном броду некадашње цркве, а њено подизање се датира у VII или најкасније у VIII век[42]. Из IX века потиче тробродна базилика на месту данашње Богородице Љевишке у Призрену, подигнута вероватно у доба бугарске владавине тим простором[42], а није искључено да је и на месту Дечана постојала црква или манастир у ово доба[42].

Неколико манастира који се појављују у Студеничком типику, писаном између 1207. и 1215. године (за који неки сматрају да је настао кад и манастир Студеница[41] тј. између 1183. и 1191. године) и нешто каснијим изворима, не помињу се међу задужбинама које је подигао Стефан Немања или неко од чланова његове породице, тако да се сматра да потичу из преднемањићког доба. Такав је манастирски комплекс (од кога су данас опстали само темељи) Студенице Хвостанске код данашње Пећи, у коме је најстарија црква подигнута још у VI веку[45]. Данашња црква светог Ахилија у Ариљу потиче са краја XIII века, али је већ почетком тог века на том месту постојао значајан манастир, који је могао бити подигнут још у X веку, у време цара Самуила[aj] тј. када и црква у Прокупљу. Овој групи припада и Ибарски Градац, чија данашња црква са краја XIII века (задужбина Јелене Анжујске) чини јединстевну појаву готике у рашком стилу. На основу поштовања које му указују први Немањићи, неки аутори су претпоставили да је манастир, као своју задужбину, подигао неки значајан владар пре Немање[41].

Декоративна пластика[уреди]

Парапетна плоча из цркве светог Томе у Кутима

Камена декоративна пластика је једно од обележја цркава предроманичког доба. Коришћена је за украшавање камених иконостаса, греда око прозора и портала, транзена, капитела, циборијума, часних трпеза, као и других црквених предмета и намештаја израђених од камена, попут саркофага, крстионица, престола, посуда за освећену водицу и других. Најчешће коришћени мотив, свакако је био преплет са три једнаке траке, док се врло ретко јављају преплети са две или више од три трака[3]. Поред њега, јављају се, као мотив, биљке и животиње, затим теме из античког доба, док су људске фигуре доста ређе и јављају се тек крајем овог доба, најчешће као прикази светаца или анђела[3].

До данас, практично није очувана нити једна црква из овог периода са комплетним каменим украсом. Поред цркава, делови некадашњих украса се данас могу видети у музејима и уметничким збиркама, од којих се, по броју експоната, међу приморским местима, истичу оне у Стону, Лопуду, Колочепу, Дубровнику, Херцег Новом, Котору, Тивту, Бару и Улцињу, док се богате збирке у залеђу могу видети у Требињу, Даниловграду и Сарајеву[3].

Камени иконостаси у црквама украшавани су разним мотивима. У споменицима из Стона и Котора приказане су биљке и орнаменти, док су животиње присутне у Завали (птице), на Превлаци (лав) и у Сушћепану (грифон). Остаци иконостаса у Доњем Челу на Колочепу и у Кутима, су „дела која одликује велико мајсторство и изузетна лепота“[3]. У Доњем Челу се налази једно од најистакнутијих дела епохе[3], забат на коме је у рељефу приказано попрсје једног архангела. Поред тога, треба поменути и парапетну плочу на којој су приказани, грифон, пас који гони звер и два нага дечака који трубе. Развијенија форма пластичности, може се уочити на остацима иконостаса из Кута[3]. На парапетној плочи, приказано је Обожавање крста. У средишту сцене се налази крст украшен троструким преплетом, око њега су два анђела која су у молитвеном положају окренута ка крсту, док се испод сваког од његових кракова налази по један једноглави орао, који гледа ка крсту. На горњем делу плоче, изнад ове сцене, налази се изувијана лоза са три гране, унутар које се налазе змајеви и птице.

Вероватни ктиторски натпис краља Михајла, из цркве светог Михајла у Стону (око 1080. године)

Међу остацима из овог доба, налазе се и четири циборијума. Старији међу њима, су они из Котора (данас у цркви светог Трифуна) и Улциња (данас у збирци Народног музеја у Београду), од којих су сачуване по једна аркада. Стилски су међусобно слични, а датирају се у IX век[3]. Млађи од њих је циборијум који потиче из Мартинића, док је онај из Рогачића најмлађи и по византијском стилу украса на остацима три аркаде, смешта се на почетак XII века.

Сликарство[уреди]

Део лика, из рушевина цркве светог Томе у Кутима

У овом периоду, једина два вида сликарства која постоје су фрескопис и иконопис. Од икона, које су свакако постојале, није сачувана нити једна[3][40], док су фреске сачуване у врлој малој мери[3]. Њихови остаци могу се видети у Петровој цркви у Старом Расу, Светом Михајлу у старом Стону (око 1080. године), Светом Јовану Претечи на острву Шипану (крај XI века), Светом Илији на Лопуду код Дубровника (око 1100. године), Светом Николи на Пријеком у Дубровнику (око 1100. године), рушевинама у Панику код Требиња и Светом Томи у Кутима код Херцег Новог (почетак XII века). У првој фази, настају споменици у којима су заступљени било византијски (Петрова црква, Свети Јован), било романички утицаји (Свети Михајло), да би касније, на прелазу из XI у XII век[3], дошло до преклапања ова два стила и настанка новог, по угледу на сликарство јужне Италије, који свој својеврстан врхунац достиже сликарством, чији су фрагменти пронађени у рушевинама Светог Томе[3]. Поређењем пронађених фресака са онима из непосредног окружења, насталим у истом периоду, истраживачи су закључили да су постојале домаће сликарске радионице, највероватније у Дубровнику и Котору[3].

Петрова црква садржи најстарије остатке живописа, настале када и сама црква (IX или X век). Припадају византијском провинцијском сликарству, а налазе се у тамбуру и поткуполном простору. Пет сцена из живота Исуса Христа (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете, Рођење Христово, Поклоњење мудраца и Сретење) је насликано у тамбуру, иако је тај простор, према византијским погледима, био предвиђен за приказивање пророка, мада је тај слој живописа настао пре учвршћивања тог схватања, у XI веку[3]. У простору испод куполе, сачувани су делови фигура и сцена, од којих је могуће идентификовати само Крштење Христово и Издајство Јудино. Академик Војислав Ј. Ђурић најранији слој живописа у цркви карактерише следећим речима:

„Сликар (Петрове цркве) је распоред сцена прилагодио веома рашчлањеним зидовима и сводовима цркве, пажљиво уоквиравајући композиције црвеним тракама и жутим линијама. На двопојасној позадини — белој и жутој — уравнотежено је разместио фигуре, које су класичних размера и вешто нацртане танким линијама. Топлим бојама је попуњавао површине, не наглашавајући светло и тамно, тако да фигуре немају волумена.“

Војислав Ј. Ђурић

Фреске Петрове цркве, сличне су, по неким елементима (позадина, површинска обрада, употреба боја), фрескама насталим у X веку, из цркава у Костуру (Свети Стефан) и Коропи (Преображење), у данашњој Грчкој[3].

Црква светог Михајла садржи највише очуваних фресака из преднемањићког доба и сматра се да је живописана око 1080. године[3][46][40]. Сам живопис показује елементе ране романике, са латинским натписима крај фресака, док се на пољу тематике, може уочити блискост са Летописом Попа Дукљанина, поготово са делом о Јовану Владимиру[40], који је, као самостално житије, сигурно постојао у то доба. Сцена Страшног суда са Исусом и светим архангелом Михајлом, красила је раније западни зид. Ктиторски портрет краља Михајла, насликан је у западној ниши на северном зиду, а у четири бочне нише тј. њиховим полукалотама су приказани Јеванђелисти. У вишим деловима цркве, очувани су ликови неколико светица, док се нижим деловима налазе стојеће фигуре три свеца (Јован Претеча, Ђорђе и архиђакон Стефан). У олтарском делу, смештен је приказ Првог грехаапсиди) и Исуса у слави (на своду). Основна идеја живописа у цркви је Грех и Искупљење, што је симболично представљено на супротним (источној односно западној) странама цркве[3]. Према наводима Војислава Ј. Ђурића:

„Сликар ју је (основну идеју) саопштио језиком ранороманичког стила: јаким цртежом уоквирио је фигуре и извео појединости на лицима или наборе на драперијама. Риђокоси светитељи жутог лица имају велике, изражајне очи подвучене зеленим дубоким сенкама и по две зелене кружне површине на образима уместо руменила. Осветљена места наглашена су белим тачкама или низом упоредних цртица. Издужен, танак врат налик је на опругу: на жутој основи, зелене упоредне линије сенки иду с једне стране врата и прожимају се с белим линијама које полазе с друге, осветљене стране.“

Војислав Ј. Ђурић

За аутора фресака се може рећи да је био упознат са делима која имају много већу уметничку вредност од његових, која практично представљају упрошћена дела ранороманичких сликара, који су, у то доба или непосредно пре њега, стварали у Риму и његовој околини[3]. Сличности се могу повући и са фрескама бенедиктинских самостана са тла Италије, али и са француским фрескама из XII и XIII века[40].

Ктиторски портрет краља Михајла у Стону[уреди]

Лик краља Михајла
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ктиторски портрет краља Михајла у Стону

Ктиторски портрет краља Михајла налази се у цркви светог Михајла и представља једини сачувани портрет српских владара из пред-немањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. године. Према свом стилу, он, према Људевиту Карману, представља нашу, далматинску, рустичну интерпретацију ранороманске италске уметности[46].

Михајлово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов, јасно наглашени[46], нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Сам нос је приказан из профила, за разлику од главе, чије су три четвртине окренуте ка посматрачу. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа[5], који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску[46]. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког уха.

Напомене[уреди]

  1. ^ Сматра се да су Властимировићи примили хришћанство између 870. и 874. године, пошто се рачуна да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима: најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар. У исто време византијски цар Василије I Македонац (867886) активно ради на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу балканским Словенима.
  2. ^ Савременици не помињу уз самог Михајла етничке одреднице, као уз његовог оца. Његове поданике, осим општом одредницом Словени (папа Гргур VII), називају Србима (Скилица и Скиличин настављач, који их назива и Хрватима уз опаску:„... народ Срба, који и Хрватима називају“), као и, за то доба карактеристичним, архаизмима (Скилица Трибали, Ана Комнин Далмати), а посредно Хрватима и Дукљанима (сматра се да се Вријенијев коментар о Хрватима и Дукљанима који злостављају Илирик односи на Михајлов рат са Византијом (10721075), као и да писац под тим термином заправо подразумева Србе (Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7.)).
    Са друге стране у модерној историографији постоји спор око етничке припадности становника Дукље/Зете. У делу црногорске и делу хрватске историографије Дукља/Зета се сматра засебним етничким и геополитичким ентитетом, док у српској историографији доминирају схватања по којима је Дукља/Зета део српског етничког корпуса.
  3. ^ У писму упућеном Михајлу 08.01.1078. године, папа Гргур VII му се обраћа као словенском краљу (Sclavorum regi), због чега се данас сматра да се он током 1077. године прогласио краљем, а да је касније од Папе добио потврду те титуле.
  4. ^ Можда други назив за Благај или негде на реци Буни код Благаја или негде на брду Хум изнад Мостара или над речицом Буницом (притоком Буне).
  5. ^ Глумине код Ошља или Комање код Стоца или Глумине на Неретви или Гурмлане у Поповом Пољу
  6. ^ Нецвијеће код Требиња или око речице Чепељнице (притока Требишњице) или Жљеби северно од Херцегновог.
  7. ^ Градић изнад Скадра или Градац у Црној Гори или на тлу племена Грађана у Ријечкој нахији или можда Будва
  8. ^ Градац у Љешанској нахији или у Бјелопавлићима или град Превлака у Боки.
  9. ^ Можда је реч о два града (Лунта/Линта североисточно од Скадра и Доклеја или Ловћен и Доклеја) или можда о Љутој у Боки или о Градини у Мартинићима.
  10. ^ Бучје у Србији или Бјелабуча у Босни или око Милешеве (од имена жупе око ње (Црна Стена тј. Црни Врх).
  11. ^ У истоименој области код Јагодине или код Ужица око Мораве или Ђетиње или Маглич на Ибру или на саставу Пиве и Таре (настанак Дрине) испод тврђаве Сокол или крај Дрине код Горажда испод Самобора
  12. ^ Љешница на Јадру или Љештник код Призрена или код Љешнице испод Видојевице.
  13. ^ Которско на реци Босни или Котор код Сарајева или Котор на реци Врбањи или рушевине (из праисторијског, римског и (вероватно) словенског доба) на југоисточном ободу Сарајевског поља или Которац код Илиџе, крај Сарајева.
  14. ^ Дешањ-Тесан близу реке Босне или Тешањ или једно од три места у средишту некадашње Босне (Бобовац, Сутјеска или Трстивица).
  15. ^ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза ((Божидар Ферјанчић), Византијски извори за историју народа Југославије II (фототипско издање оригинала из 1959), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-08-0 ). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља, али историчари одбацују тај податак као погрешан.
  16. ^ Детаљан приказ топонима који имају везе са словенским божанствима на јужнословенском простору дао је Сретен Петровић у књизи„Српска митологија — митолошке мапе“
  17. ^ Историчари различито тумаче значење речи Констанитна Порфирогенита, пошто на два места помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти или два различита периода.
  18. ^ Мађарским племенима су тада владали тзв. велики везири, а у Чаславово доба владали су Золта, Фајс и Такшоњ.
  19. ^ Историчари (Станојевић, Живковић) на основу тога да му је у „Летопису Попа Дукљанина“ посвећено највише простора од свих раних владара, сматрају да је Часлављева владавина оставила дубоког трага у српском народу, пошто се успомена на њу очувала до XII века када је Летопис писан, као и то да су тек успеси Немањића успели да потисну у заборав доба његове власти.
  20. ^ Део историчара одбацује вест византијског хроничара о његовој предаји Скопља, као нетачну.
  21. ^ Крај његове владавине није поуздано утврђен, тако да се претпоставке крећу између 1043. и 1050. године.
  22. ^ У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да га је спасао стриц Радослав, али се овај податак одбацује као нетачан, пошто византијски извори не знају ништа о Радославу и наводе самог Михајла, као организатора Бодиновог ослобађања (Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7.).
  23. ^ Потврду овога представља ктиторски портрет краља Михајла у његовој задужбини цркви светог Михајла код Стона, на којој је представљен са великим венцем западног типа.
  24. ^ У делу Ане Комнин Алексијада, Михајло се помиње међу живима у вези с дешавањима из прве половине 1081. године, док се при опису опсаде Драча (из јесени исте године) и каснијих дешавања, помиње искључиво Бодин.
  25. ^ Алексије је преговарао са папом Гргуром VII (10731085) и немачким краљем Хенриком IV (10561105).
  26. ^ Према наводима византолога Георгија Острогорског, овај споразум представља „темељ економској моћи Млетака на Истоку, на велику и трајну штету византијске трговине.“
  27. ^ Питање прецизне хронологије Бодинових напада и заробљавања није са сигурношћу утврђена.
  28. ^ Поход је отпочео је у октобру 1107. године искрцавањем код Валоне, али је окончан врло брзо, потпуном победом Византије.
  29. ^ Према Јовану Кинаму, неколико византијских заповедника се правдало природом земљишта и дебљином снежног наноса због лошег развоја борбе, у другој фази битке.
  30. ^ Сматра се да је жупан Грдеша иста личност као и iupanus Gerdessa, који се, уз Десу, помиње на једној повељи, сумњиве аутентичности, везаној за острво Мљет, из 1151. године. Такође се сматра да је он и требињски жупан Грд, чија је надгробна плоча, са краја XII века, пронађена у селу Полицама код Требиња. Приписује му се и једна мамуза (тзв. Мамуза требињског жупана Грда) која се данас налази у збирци Земаљског музеја у Сарајеву.
  31. ^ Данашња историјска наука није дошла до коначног решења о томе коју област византијски писац назива Дендром.
  32. ^ У делима Јована Кинама и Никите Хонијата различито се описује Десино свргавање, а сам догађај се, на основу других дешавања у њиховим делима, различито датира у 1163. односно 1165. годину.
  33. ^ Живковић у својој књизи „Портрети српских владара (IX-XII)“ о његовом пореклу каже следеће:„Најчешће су заступљена два мишљења — да је био пореклом из Славоније или из Захумља. У сваком случају може се сматрати да није био родом из уже Босне.“
  34. ^ Његово име помињу само два извора (Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће и запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина).
  35. ^ Византијски извори 1168. године помињу на власти Стефана Немању, а део историчара сматра да је он већ 1166. године преузео власт у Рашкој.
  36. ^ Василије Марковић у својој књизи „Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији“ сугерише ову могућност указујући на чињеницу да је Самуило био везан за култ овог свеца, пошто је после заузећа Ларисе пренео његове мошти у Преспу и подигао му велику цркву, у којој је касније сахрањен.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Alexander Kazhdan (editor), The Oxford Dictionary of Byzantium , Oxford, 1991. ((en))
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц Георгије Острогорски, Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959), Београд 1993.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац ач аџ аш ба бб бв бг бд бђ бе бж бз би бј бк бл бљ бм бн бњ бо бп бр бс бт бћ бу бф бх бц бч Група аутора, Историја српског народа I , Београд 1981.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с Константин VII Порфирогенит, De administrando imperio , (глава 32.)
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг Андрија Веселиновић Радош Љушић, Српске династије , Нови Сад 2001. ISBN 86-83639-01-0
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с (Божидар Ферјанчић), Византијски извори за историју народа Југославије II (фототипско издање оригинала из 1959), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-08-0
  7. ^ а б в г Станоје Станојевић, „Сви српски владари “, Београд 1927. (Људевит)
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и Владимир Ћоровић, Историја српског народа (рукопис из 1941) Београд 1989. ISBN 86-13-00389-8 (Прва српска држава, Срби између Византије, Хрватске и Бугарске, Зетска држава)
  9. ^ а б в г д ђ е ж з Станоје Станојевић, Историја српскога народа (треће издање, репринт издања из 1926), Београд 1989. ISBN 86-83639-01-0 (III Прве српске државе)
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац Тибор Живковић, Портрети српских владара (IX-XII) , Београд 2006. ISBN 86-17-13754-1
  11. ^ а б в г Константин VII Порфирогенит, De administrando imperio , (глава 34.)
  12. ^ а б в г Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Религија и митологија Старих Словена (одломци из „Лексикона религија и митова древне Европе“)
  13. ^ Веселин Чајкановић, „О врховном богу у старој српској религији“, Београд 1994. ISBN 86-379-0282-0
  14. ^ а б в г Веселин Чајкановић, „Стара српска религија и митологија“, Београд 1994. ISBN 86-379-0284-7
  15. ^ Група аутора, „Српски митолошки речник“, Београд 1970.
  16. ^ а б Станоје Станојевић, „Сви српски владари “, Београд 1927. (Захарија)
  17. ^ а б Према Василију Марковићу, из Станојевићеве Историје српског народа.
  18. ^ Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века , Београд 1981.
  19. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Анонимни свештеник, Летопис Попа Дукљанина , (текст Летописа)
  20. ^ Група аутора, „Историја Мађара“, Београд 2002. ISBN 86-7102-035-5
  21. ^ „Die Bulgaren in ihren historischen, etnographishen und politischen Grenzen“, Berlin 1917.
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Јован Скилица и Скиличин Настављач (са допунама Михајла Деволског),„Хроника“
  23. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Византолошки институт САНУ, Византијски извори за историју народа Југославије III (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7
  24. ^ а б в г д Кекавмен, „Стратегикон“
  25. ^ Charles Cawley (11. јануар 2007.). „Montenegro“. Medieval Lands. The Foundation for Medieval Genealogy Приступљено 12. априла 2008. 
  26. ^ Константин Манаса, „Историјски преглед“
  27. ^ Говор начелника генералштаба војске Црне Горе генерал-потпуковника Јована Лакчевића (07.10.2006.)
  28. ^ а б в г Станоје Станојевић, Историја српскога народа (треће издање, репринт издања из 1926), Београд 1989. ISBN 86-83639-01-0 (IV Зета као политички центар српскога народа)
  29. ^ Нићифор Вријеније, „Грађа за историју“
  30. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Ана Комнин, Алексијада
  31. ^ а б в г Као полазни основ за оквирну хронологију владара Зете, током XII века, узета је Бодинова смрт, коју већина историчара смешта у 1101. или око 1101. године, док Живковић предлаже фебруар/март 1099. године. Трајања владавина Бодинових наследника преузета су из „Летописа Попа Дукљанина“ или су наведена према претпоставкама о њиховом трајању, које Живковић износи у својој књизи „Портрети српских владара (IX-XII)“.
  32. ^ а б в г д ђ е ж з и Византолошки институт САНУ, Византијски извори за историју народа Југославије IV (фототипско издање оригинала из 1971), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-10-3
  33. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч Јован Кинам, „Кратка историја“
  34. ^ а б в Никита Хонијат, „Хроника“
  35. ^ Лопандић, Душко (7. 11. 2008.). „Јелена од Србије“. Политикин Забавник Приступљено 12. 1. 2010. 
  36. ^ Станоје Станојевић, Историја српскога народа (треће издање, репринт издања из 1926), Београд 1989. ISBN 86-83639-01-0 (V Борба Зете и Рашке за превласт)
  37. ^ „Комисија за очување националних споменика: Некропола са стећцима Градић у Оџацима, хисторијско подручје Приступљено 6. 1. 2010. 
  38. ^ а б Беседе Михајла Солунског
  39. ^ а б Јован Деретић, Историја српске књижевности (четврто издање), Београд 2007. ISBN 978-86-86003-45-4
  40. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Јован Деретић, Културна историја Срба , Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X
  41. ^ а б в г д Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (прво издање), Сремски Карловци 1920.
  42. ^ а б в г д Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007. ISBN 978-86-904455-5-4.
  43. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Александар Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање), Београд 1985.
  44. ^ Споменици културе у Србији: Латинска црква (сајт САНУ) ((sr)) ((en))
  45. ^ Споменици културе у Србији: Манастир Богородица Хвостанска (сајт САНУ) ((sr)) ((en))
  46. ^ а б в г Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама), Београд 1996. ISBN 86-80879-07-X

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Сјајни чланак Чланак Историја Срба пре Немањића је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.