Катарина Богдановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Катарина Богдановић
Лични подаци
Датум рођења1885.
Место рођењаТрпиња, Аустроугарска
Датум смрти1969.
Место смртиКрагујевац, СФРЈ

Катарина Богдановић (10. новембар 1885 — 3. март 1969) била је српска филозофкиња, педагошкиња, књижевница, књижевна критичарка,[1] ауторка уџбеника, директорка гимназија.

Биографија[уреди | уреди извор]

Катарина Богдановић се родила у селу Трпињи, у близини Вуковара, 1885. године. Школовала се у родном месту, у Карловцу, где је завршила учитељску школу и у Београду. Радила је као наставница, а затим као директорка гимназије прво у Нишу, а затим у Крагујевцу. Сматрала је да ју је чиновнички директорски позив коштао књижевне каријере, што због обавеза, што због удаљености од Београда, као културног центра.[2]

Прво запослење Катарине Богдановић било је у основној школи у Тузли, где је радила током 1905. и 1906. године, а које је, на изненађење своје породице, након две године рада напустила ради одласка у Београд на студије. Дати отказ и отићи у Београд почетком 20. века зарад студија филозофије био је веома необичан и изузетно храбар потез младе девојке, али и одлука која је погоршала односе између Катарине и њене породице, поготово оца. Катарина Богдановић је самостално финансирала студије, како у Београду, тако и у Паризу, што је било изузетно тешко. Пишући о том периоду у "Девојачком дневнику и Париском дневнику, Катарина Богдановић луцидно анализира своје сазревање и школовање, као и идеје и склоности које ће се развијати и допуњавати, као што су атеизам, склоност ка филозофији, уживање у читању, меланхолија.[3] Током студирања у Паризу (1913)учланила се у студентску организацију Удружења комуниста и анархиста или Анархокомунистичку федерацију (La Federation communiste anarchiste - FCA) и усмерила се ка анархистичком интелектуланом и активистичком ангажману.[4]

Као ванредна студенткиња студирала је филозофске науке и српску књижевност и 1910. године положила је дипломске испите код професора Бране Петронијевића и Јована Скерлића. Сматра се првом женом која је завршила филозофију на Универзитету у Београду. Након дипломирања добила је посао у приватној гимназији у Смедереву, где је радила две године, а потом одлази у Француску, у Гренобл, па у Париз, где слуша предавања на Сорбони. Прекинула је студије због позиваМинистарства просвете из Београда и 1913. године се враћа у Србију где почиње да ради у Вишој женској школи, која ће касније прерасти у Другу женску гимназију.[5]

У овој школи наредних 15 година предавала је филозофију и српску књижевност, све до 1928. када је постала директорка Женске гимназије у Нишу, а 1932. премештена је у Крагујевац, такође на директорско место тамошње гимназије. Сматрала је да ју је премештај у Ниш пресудно одвојио од књижевних дешавања и да је због тога престала да сарађује са београдским књижевним и другим листовима. У својим успоменама пише о великој посвећености директорском послу, али и о недостацима образовног система којем су биле неопходне озбиљне реформе, али због недостатка иницијативе у Министарству током предратног периода, ових промена није било. Са места директорке крагујевачке гимназије смењена је због политичке неподобности и привремено пензионисана 1940. године са образложењем да је исувише левичарски настројена и наклоњена комунистима, а тиме морално-политички неподобна за васпитање женске омладине.[6]

Током Другог светског рата Катарина Богдановић је била ухапшена под оптужбом да је комунисткиња. У Ратном дневнику, који је водила за време Другог светског рата, оставила је обимом мало, али веома упечатљиво и проницљиво сведочанство о немачком освајању Југославије, о неспремности и неопремљености југословенске војске у првим недељама рата, о тешким условима за живот, немаштини и глади, о стрељању ђака, о свом хапшењу, али и о колаборацији са немачким властима Димитрија Љотића и њему оданих, о потказивањима и издаји, савезничком бомбардовању Крагујевца 1944. [6]

У послератном периоду Катарина Богдановић постаје прва председница крагујевачког одбора Антифашистичког фронта жена и уређује новопокренути крагујевачки часопис „Наша стварност“. Иако већ у поодмаклим годинама, била је активна, али пак у мањој мери него у међуратном периоду: писала је чланке на актуелне теме, држала јавна предавања о великим светским писцима, о Светозару Марковићу, о образовању, као и о земљама и градовима које је посетила. Неколико пута је награђивана за свој рад: у међуратном периоду је одликована Орденом Светог Саве, а касније Почасном дипломом града Крагујевца (1955), као и Орденом рада (1958).[7]

Ипак, у својим дневницима изражавала је жаљење, сматрајући да није искористила своје потенцијале, да би више урадила да је била у већим центрима културе, макар у Београду, да је читавог живота писала и провела га међу књигама, али да је ипак остала без дела. На завршним страницама дневника који је водила у већ одмаклом животном добу (последње странице дневника су из 1958, када Катарина Богдановић има 73 године) доминира осећање ускраћености, недовољне професионалне остварености, као и убеђење да ју је српска култура заборавила, те да ће се њеном смрћу окончати свако сећање на њу. Умрла је 1969. године у дому за стара лица у Крагујевцу, сахрањена је у овом граду, у коме данас постоји књижевни круг који носи њено име. Није се удавала и није имала децу, издржавала је и школовала сина и ћерку своје умрле сестре.[7]

Дело[уреди | уреди извор]

Прве радове Катарина Богдановић објавила је у часописима „Дело“ и „Српски књижевни гласник“. У „Гласнику“ је дебитовала 1910. године чланком о Димитрију Давидовићу, а у међуратном периоду у новој серији овог листа објављивала је приказе, есеје и преводе, као и извештаје са међународних конференција. У међуратном периоду била је ангажована у женском покрету где је непосредно сарађивала са Зором Каснар, Паулином Лебл Албала и другима. Оне су заједно 1919. године у Београду основале Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права. У том периоду интензивирају се акције женског покрета, организовано се шири мрежа женских организација, активније је женско деловање и оснивају се слична друштва и у другим градовима. Тако је током 1919. године исто друштво основано и у Сарајеву, а њихов циљ је био да се баве еманципацијом жена и да се ангажују на остварењу грађанских и политичких права жена. Као гласило овог друштва, основан је први феминистички часопис „Женски покрет“, чија је прва уредница била Катарина Богдановић (1920—1921).[1] У овом листу, који је излазио без прекида, наредних 18 година, све до 1938. године, објављивани су чланци у којима се расправљало о женској еманципацији, исцрпно се пратио рад међународних и домаћих женских организација и доносили извештаји са конгреса широм Европе. У том периоду Катарина Бодгановић прати рад женских организација, одлази као делегат у Рим на међународни конгрес на коме се расправљало о женском праву гласа. Такође је путовала у Лондон на конференцију Лиге народа, а током двадесетих и тридесетих година 20. века учествује на неколико интернационалних конгреса у Атини, Бриселу, Кракову и другим градовима. Путује у Берлин 1936. на Олимпијаду и том приликом посећује и друге немачке градове, у Париз 1937. на [[Светска изложба у Паризу из 1937. Интернационалну изложбу, али и у Америку, у Њујорк и Вашингтон, где је провела месец дана 1939. године, непосредно пред Други светски рат. Посета Америци је на њу оставила изузетан утисак, а у њеној заоставштини остао је путописни текст Њујоршки дневник, где је поред својих утисака о граду и америчкој култури оставила сведочанство о свом дружењу са Аделом Милчиновић, познатом хрватском феминисткињом и књижевницом, која је у међуратном периоду интензивно објављивала у српској периодици, а у Њујорку је водила женски клуб. На својим путовањима Катарина Богдановић настојала је да посећује, поред музеја и библиотека, школе и факултете, како би се упознала и са другим образовним системима, па је тако у Њујорку посетила неколико факултета, али и Универзитет Колумбија на коме је слушала предавања.[8]

Интересовања за права жена полазила су из дубоких социјалистичких убеђења којима се она руководила, те се постепено већ од 1923. године удаљавала од женског покрета и феминизма, а све више се окретала педагошкој и социјалној тематици, односно просветном и радничком питању. Своју дугогодишњу наставничку праксу, у сарадњи са колегиницом и пријатељицом Паулином Лебл Албала, крунисала је писањем и објављивањем уџбеника Теорија књижевности 1923. године. Поред осетљивости за феминистичке и социјалне теме, била је заинтересована за психоанализу и учење Алфреда Адлера, које је захваљујући Димитрију Митриновићу упознала у Бечу, а била је наклоњена и Шопенхауеровој и Ничеовој филозофији, као и делу Достојевског. Написала је студију о Жану Коктоу објављену у „Гласнику“ 1933. године, која је публикована и као самостално издање.[9]

Страх од заборава исказан у њеним дневницима готово да се обистинио. Њени радови, есеји и критике, остали су расути по часописима, а једина њена књига, поред уџбеника за наставу књижевности, објављена је постхумно 1986. године захваљујући Милану Николићу, коме је завештала рукописну заоставштину, и Књижевном клубу „Катарина Богдановић“ из Крагујевца. У овој књизи са насловом Изабрани живот прикупљени су њени дневници и белешке из кључних животних периода, као и најзначајнији чланци. Нажалост књига је готово недоступна, тако да је рад Катарине Богдановић, једне од изузетно значајних жена српске културе и књижевне историје, остао на маргинама савремених тумачења и контекстуализација.[10]

Цитат[уреди | уреди извор]

Овако је писала деветнаестогодишња Катарина Богдановић у свом девојачком дневнику незадовољна учитељским позивом који је обављала у Тузли, тежећи већим животним циљевима и вишем образовању. И заиста, већ наредне 1906. године, даће отказ и на чуђење читаве околине отићи у Београд на студије филозофије и књижевности. Међутим, ово није једини тренутак у животу Катарине Богдановић у коме је осећала стагнацију у сопственом духовном развоју и када је била далеко од центара културе и науке.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 65. 
  2. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 13–14.
  3. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 14.
  4. ^ Вујошевић, Лела (2017). „Катарина Богдановић: поетика анархизма”. Кораци : часопис за књижевност, уметност и културу. бр.10-12: 96—104. 
  5. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 14–15.
  6. ^ а б Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 15.
  7. ^ а б Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 16.
  8. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 16–18.
  9. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 18.
  10. ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 18–19.
  11. ^ а б Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 13.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Богдановић, Катарина (1986). Изабрани живот. Крагујевац: Књижевни клуг Катарина Богдановић
  • Божиновић, Неда (1996). Женско питање у Србији у XIX и XX веку. Београд: Деведесетчетврта, Жене у црном
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Катарина_Богдановић&oldid=26896880”