Кајлаш Сатијарти

С Википедије, слободне енциклопедије
Фотографија Сатијартија, 2015.

Кајлаш Сатјарти (Видиша, 11. јануар 1954) индијски је социјални реформатор и активиста. Он је водио кампању против дечјег рада у Индији и заговарао универзално право на образовање . Године 2014. био је копрималац Нобелове награде за мир, заједно са Малалом Јусафзаи, „за њихову борбу против потискивања деце и младих и за право све деце на образовање“. Оснивач је више организација друштвених активиста, укључујући Bachpan Bachao Andolan, Global March Against Child Labour, Global Campaign for Education, Kailash Satyarthi Children's Foundation, and Bal Ashram Trust.

Калјаш Сатјарти и његов тим су ослободили више од 86.000[1] деце у Индији од дечијег рада, ропства и трговине људима. Сатјарти је 1998. осмислио и водио Глобални марш против дечијег рада,[2] 80.000 km (око 49.710 ми)-дуг марш кроз 103 земље како би се изнео глобални захтев против најгорих облика дечијег рада. Ово је постао један од највећих друштвених покрета икада у име експлоатисане деце. Захтеви учесника марша, међу којима су деца и омладина (посебно преживели жртве трговине људима у сврху принудног рада, експлоатације, сексуалног злостављања, илегалне трансплантације органа, оружаног сукоба, итд.) одражени су у нацрту Конвенције МОР 182 о најгорим облицима дечијег рада. Следеће године Конвенција је једногласно усвојена на Конференцији МОР-а у Женеви.

Био је у одбору и комитету неколико међународних организација, укључујући Центар за жртве тортуре (САД), Међународни фонд за радна права (САД) и Иницијативу за какао. Сатијарти је био међу „највећим светским лидерима“ часописа Форчјун 2015.[3] и представљен на LinkedIn-овој листи Power Profiles 2017. и 2018.[4] Сатјарти је предводио национални марш, Бхарат Иатра,[5] у Индији који је обухватио 19,000 km (11,806 mi) за 35 дана, да захтева законе против силовања деце и сексуалног злостављања деце.

Историја[уреди | уреди извор]

Сатјарти је рођен у браманској[6] породици средње класе у Видиши, малом граду у држави Мадја Прадеш у Индији. Он је најмлађи међу четири брата и сестром у породици. Његов отац је био начелник полиције у пензији, а мајка необразована домаћица високог морала. Према Сатијартију, изузетно идеалистичка и услужна природа његове мајке имала је велики утицај на њега. Одрастао је на локалитету (мохалла) где су хиндуси и муслимани живели једни са другима. Као четворогодишње дете, научио је да чита урду од Маулвија у суседној џамији и учио хинди и енглески у својој школи.[7]

Сатијарти је био значајно погођен недостатком приступа школи за сву децу и његовим искуством са сиромаштвом у младости.[8] Улагао је напоре у младости да покуша да промени ове неједнакости[9][10] због околности њиховог рођења.

Сатјарти је завршио своје образовање у Видиши. Похађао је Државну средњу средњу школу за дечаке у Видиши и завршио основне студије електротехнике[11] на Технолошком институту Самрат Ашок у Видиши, који је тада био повезан са Универзитетом у Бопалу, (сада Универзитет Баркатуллах)][12] и постдипломски студиј високонапонског инжењерства. Сатијарти се придружио свом колеџу као предавач неколико година.[13]

Рад[уреди | уреди извор]

Кајлаш Сатијарти

Сатијарти је 1980. одустао од своје каријере електроинжењера и тада је основао Бацхпан Бацхао Андолан (Покрет за спасење детињства).[14][15] Осмислио је и водио Глобални марш против дечијег рада[16] и његово међународно тело за заговарање, Међународни центар за дечији рад и образовање (ICCLE),[17] који су светске коалиције невладиних организација, наставника и синдикалаца.[18][19] Био је председник Глобалне кампање за образовање од њеног почетка 1999. до 2011. године. Сатијарти је један од четири оснивача поред ActionAid-а, Окфам -а и Education International-а.[20]

Сатјарти је 1998. осмислио и водио Глобални марш против дечијег рада[2] који је путовао кроз 103 земље и покривао 80.000 km да захтева међународни закон о најгорим облицима дечијег рада. Марш је на крају довео до усвајања Конвенције МОР-а бр. 182 о најгорим облицима дечијег рада.

Основао је GoodWeave International (раније познат као Ругмарк) као први добровољни систем обележавања, праћења и сертификације тепиха произведених без употребе дечијег рада у Јужној Азији.[21][22][23]

Касних 1980-их и раних 1990-их фокусирао је своје кампање на подизање свести потрошача о питањима која се односе на одговорност глобалних корпорација у вези са друштвено одговорним конзумеризмом, трговином и ланцима снабдевања.[24] Сатијарти је истакао рад деце као питање људских права, као и питање благостања и добротворне сврхе. Тврдио је да одржава сиромаштво, незапосленост, неписменост, раст становништва и друге друштвене проблеме,[25] његове тврдње су поткријепљене неколико студија.[26][27] Имао је улогу у повезивању покрета против дечијег рада са напорима за постизање "Образовања за све".[28] Сатијарти је био члан тела УНЕСЦКО-а и био је у одбору Fast Track Initiative (сада познате као Глобално партнерство за образовање).[29] Сатијарти је био члан одбора и одбора неколико међународних организација укључујући Центар за жртве тортуре (САД), Међународни фонд за радна права (САД) и Међународну фондацију за какао. Увео је дечији рад и ропство у развојну агенду након 2015. за циљеве одрживог развоја Уједињених нација.[30]

Сатијарти је 2014. године добио Нобелову награду за мир „за борбу против потискивања деце и младих и права све деце на образовање“.[31] Сатијарти је први рођени индијски добитник Нобелове награде за мир.

Малала Јусафзај и Кајлаш Сатјарти. Слика је снимљена на конференцији за новинаре дан пре него што су добили Нобелову награду за мир 2014

Лични живот[уреди | уреди извор]

Сатиартхи живи у Њу Делхију, Индија. Његову породицу чине супруга, син, снаја, унук, ћерка и зет.[32][33]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Сатијарти је био тема документарних филмова, телевизијских серија, ток емисија, заговарачких филмова и филмова за подизање свести.[34] У септембру 2017, India Times је навео Сатјартија као једног од 11 активиста за људска права чија је животна мисија да другима пруже достојанствен живот[35] Сатијарти је награђен следећим признањима:

  • 1993: изабран за члана Ашоке (САД)[36]
  • 1994: Међународна награда за мир Ахенер (Немачка)[37][38]
  • 1995: Награда Trumpeter (САД)[39]
  • 1995: Награда Роберт Ф. Кннеди за људска права (САД)[40]
  • 1998: Златна застава (Холандија)[41]
  • 1999: Награда фондације Фридрих Еберт (Немачка)[42]
  • 2002: Валенбергова медаља, коју додељује Универзитет у Мичигену[43]
  • 2006: Награда слободе (САД)[44]
  • 2007: Стејт департмент САД признао на листи „Хероја који делују да окончају модерно ропство“[45]
  • 2007: Златна медаља италијанског Сената (2007)[46]
  • 2008: Међународна награда Алфонсо Комин (Шпанија)[47]
  • 2009: Награда Дефендерс оф Демоцраци Авард (САД)[48]
  • 2014: Нобелова награда за мир[49]
  • 2014: Почасни доктор филозофије на Универзитету Алијанса[50]
  • 2015: Почасни докторат Универзитета Амити, Гургаон[51]
  • 2015: Универзитетска награда Харварда „Хуманитарац године“[52]
  • 2016. Члан-сарадник, Аустралијски институт за менаџмент
  • 2016 Доктор књижевности, Линчбург колеџ (САД)
  • 2016 Доктор права (ЛЛД), Универзитет правних наука Западног Бенгала (Индија)
  • 2017: P.C Chandra Puraskaa[53]
  • 2017: Гинисов светски рекорд за највећу лекцију чувања деце
  • 2017: Доцтор Хонорис Цауса, ЕЛ Ректор Магнифицо де ла Универсидад Пабло де Олавиде
  • 2018: Почасна диплома у области науке, Универзитет Амити (Индија)
  • 2018: Хуманитарна награда Сантокхба 2018
  • 2019: Вукхарт фондација, награда за животно дело Индијска ТВ[54]
  • 2019: Меморијална награда Мајке Терезе за социјалну правду <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/AsiaNews" rel="mw:ExtLink" title="AsiaNews" class="cx-link" data-linkid="228"><i>AsiaNews</i></a>[55]

Књиге[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Home – Bachpan Bachao Andolan”. Bba.org.in. Приступљено 2022-06-11. 
  2. ^ а б „How we started | Global March Against Child Labour”. www.globalmarch.org. Архивирано из оригинала 07. 11. 2017. г. Приступљено 6. 11. 2017. 
  3. ^ Singh, Yoshita (27. 3. 2015). „Modi, Kailash Satyarthi among Fortune's list of world's greatest leaders”. livemint.com. Приступљено 6. 11. 2017. 
  4. ^ „Modi, Priyanka Feature in LinkedIn Power Profiles List of 2017”. News18. Приступљено 6. 11. 2017. 
  5. ^ „19,000 km in 35 days: Kailash Satyarthi's Bharat Yatra culminates at Rashtrapati Bhavan”. The Statesman (на језику: енглески). 16. 10. 2017. Приступљено 6. 11. 2017. 
  6. ^ „Peace Prize recipient Kailash Satyarthi has long campaigned against child labor”. The Washington Post. 2014-10-10. Приступљено 2022-06-11. 
  7. ^ Regunathan, Sudhamahi (30. 4. 2015). „How he got his name”. The Hindu (на језику: енглески). ISSN 0971-751X. Приступљено 6. 11. 2017. 
  8. ^ Codrops. „Kailash Satyarthi... the seeker of truth”. www.kailashsatyarthi.net. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 6. 11. 2017. 
  9. ^ S, Sameena (2. 10. 2015). „Shakhsiyat – an interview with Kailash Satyarthi”. Rajyasabha TV. Архивирано из оригинала 06. 10. 2022. г. Приступљено 12. 10. 2018. 
  10. ^ „Nobel laureate Kailash Satyarthi: "168M children are full-time child laborers…"”. cnnpressroom.blogs.cnn.com (на језику: енглески). Приступљено 6. 11. 2017. 
  11. ^ „Kailash Satyarthi: A profile”. Business Standard India. 10. 10. 2014. Приступљено 10. 10. 2014. 
  12. ^ Trivedi, Vivek (11. 10. 2014). „Kailash Satyarthi's hometown Vidisha celebrates Nobel win”. News18.com. Noida, Uttar Pradesh: Network18. Приступљено 14. 10. 2014. „He was born and brought up in Chhoti Haweli in Andar Quila area of the town. […] locals were seen drawing affiliation to institutions linked to Satyarhti including his schools – Toppura Primary School, Pedi school and Government Boys Higher Secondary School and Samrath Ashok Technological Institute (SATI) from where Satyarthi graduated in Electrical Engineering and later taught there for two years before embarking his journey to serve humanity.” 
  13. ^ Chonghaile, Clar (10. 10. 2014). „Kailash Satyarthi: student engineer who saved 80,000 children from slavery”. The Guardian. London. Приступљено 10. 10. 2014. 
  14. ^ „Angaben auf der Seite des Menschenrechtspreises der Friedrich-Ebert-Stiftung”. Friedrich Ebert Stiftung. Friedrich-Ebert-Stiftung e.V. Архивирано из оригинала 17. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  15. ^ „Nobel Peace Prize Is Awarded to Malala Yousafzai and Kailash Satyarthi”. New York Times. 10. 10. 2014. Приступљено 10. 10. 2014. 
  16. ^ „The New Heroes . Meet the New Heroes . Kailash Satyarthi – PBS”. PBS. Архивирано из оригинала 12. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  17. ^ „About”. knowchildlabor.org. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. 
  18. ^ „Trust Women – Kailash Satyarthi”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2014. г. 
  19. ^ David Crouch (10. 10. 2014). „Malala and Kailash Satyarthi win Nobel Peace prize”. Financial Times. Приступљено 10. 10. 2014. 
  20. ^ „The Role of Civil Society in the Dakar World Education Forum”. 10. 9. 2014. Архивирано из оригинала 29. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  21. ^ „Who is India's Kailash Satyarthi, the other Nobel Peace Prize winner?”. Rama Lakshmi. Приступљено 10. 10. 2014. 
  22. ^ „A Fitting Nobel for Malala Yousafzai and Kailash Satyarthi”. Amy Davidson. Приступљено 10. 10. 2014. 
  23. ^ „RugMark USA – Entrepreneurs in Depth – Enterprising Ideas”. PBS-NOW. Приступљено 10. 10. 2014. 
  24. ^ „Principal Voices: Kailash Satyarthi”. CNN. 28. 6. 2007. Архивирано из оригинала 31. 01. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  25. ^ Satyarthi, Kailash (26. 9. 2012). „Child labour perpetuates illiteracy, poverty and corruption”. Deccan Herald. Приступљено 10. 10. 2014. 
  26. ^ Nanjunda, D C (2009). Anthropology and Child Labour. Mittal Publications. стр. 91. ISBN 9788183242783. 
  27. ^ Shukla, C K; Ali, S (2006). Child Labour and the Law. Sarup & Sons. стр. 116. ISBN 9788176256780. 
  28. ^ „Talk by human rights defender Kailash Satyarthi”. oxotower.co.uk. Архивирано из оригинала 13. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  29. ^ „Fund the Future: An action plan for funding the Global Partnership for Education” (PDF). април 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  30. ^ „Nobel laureate Kailash Satyarthi calls for child-related SDGs at UN summit”. DNA India. 26. 9. 2015. 
  31. ^ „Kailash Satyarthi – Facts”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. 10. 10. 2014. Приступљено 10. 10. 2014. 
  32. ^ „Kailash Satyarthi... The seeker of truth”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  33. ^ Azera Parveen Rahman (10. 10. 2014). „Kailash Satyarthi loves to cook for rescued child labourers”. news.biharprabha.com. IANS. Приступљено 10. 10. 2014. 
  34. ^ „Bachpan Bachao Andolan produced film nominated for New York Film Festival”. globalmarch.org. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  35. ^ Anjali Bisaria (7. 9. 2017). „11 Human Rights Activists Whose Life Mission Is to Provide Others with A Dignified Life”. Indiatimes.com. 
  36. ^ „Fellows: Kailash Satyarthi”. Ashoka: Innovators for the Public. 1993. Приступљено 13. 10. 2014. 
  37. ^ „Nobel Peace Prize 2014: Pakistani Malala Yousafzay, Indian Kailash Satyarthi Honored For Fighting For Access To Education”. Omaha Sun Times. Архивирано из оригинала 22. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  38. ^ „Aachener Friedenspreis 1994: Kailash Satyarthi (Indien), SACCS (Südasien) und Emmaus-Gemeinschaft (Köln)”. Aachener Friedenspreis. Архивирано из оригинала 10. 10. 2014. г. Приступљено 06. 10. 2022. 
  39. ^ Ben Klein. „Trumpeter Awards winners”. National Consumers League. 
  40. ^ „Robert F Kennedy Center Laureates”. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. 
  41. ^ „Our Board”. 8. 1. 2016. 
  42. ^ „Human Rights Award of the Friedrich-Ebert-Stiftung”. fes.de. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 23. 1. 2013. 
  43. ^ „Medal Recipients – Wallenberg Legacy, University of Michigan”. Univ. of Michigan. Архивирано из оригинала 19. 2. 2014. г. Приступљено 23. 1. 2013. 
  44. ^ „Kailash Satyarthi – Architect of Peace”. ArchitectsOfPeace.org. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 06. 10. 2022. 
  45. ^ „Heroes Acting To End Modern-Day Slavery”. U.S. Department of State. 
  46. ^ „Kailash Satyarthi”. Robert F. Kennedy Center for Justice & Human Rights. Архивирано из оригинала 18. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  47. ^ „Kailash Satyarthi”. globalmarch.org. Приступљено 10. 10. 2014. 
  48. ^ „Social Activist Kailash Satyarthi to get 2009 Defender of Democracy Award in U.S.”. 20. 10. 2009. Приступљено 10. 10. 2014. 
  49. ^ P.J. George (10. 10. 2014). „Malala, Kailash Satyarthi win Nobel Peace Prize”. The Hindu. 
  50. ^ „The Alliance University conferred 2014 Nobel Laureate Mr. Kailash Satyarthi and Padma Bhushan SMT. Rajashree Birla the Honorary Doctor of Philosophy degree”. 
  51. ^ „Satyarthi's '3D' model: Dream, discover, do”. Times of India. Приступљено 3. 10. 2015. 
  52. ^ „Nobel-winner Kailash Satyarthi is now Harvard's 'Humanitarian of the Year' | India News - Times of India”. The Times of India. 
  53. ^ IANS (23. 4. 2017). „Satyarthi given P.C. Chandra award”. Business Standard India — преко Business Standard. 
  54. ^ „Nobel Peace laureate Kailash Satyarthi felicitated with Lifetime Achievement Award”. India TV. PTI. Приступљено 9. 7. 2019. 
  55. ^ „Mother Teresa award to activists, NGOs that fight forced labour and human trafficking”. Asia News. PTI. Приступљено 4. 11. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кајлаш_Сатијарти&oldid=26172459”