Конопља у Србији

С Википедије, слободне енциклопедије
Реклама за трибину о медицинској марихуани, одржану од стране удружења Лекализација Србије на Правном факултету у Нишу 7. марта 2015.

Конопља у Србији је незаконита. Поседовање се кажњава новчаном казном или затвором до 3 године. Продаја и превоз су такође кажњиви затвором од 3 до 12 година. Узгајивање се кажњава затвором од 6 месеци до 5 година. Веома су високе казне за организовани криминал.[1]

Историјат[уреди | уреди извор]

У 18. веку, италијански пољопривредници донели су семена различитих сорти конопље и конопља је била важна култура до двадесетог века.[2]

Краљевина Југославија је ратификовала Међународну опијумску конвенцију 4. септембра 1929.[3] Злоупотреба опојних дрога је по први пут инкриминисана Кривичним закоником Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, донетим 27. јануара 1929. и који је ступио на снагу 1. јануара 1930, који изриче казну до 6 месеци за „служење” опојних дрога у глави 23, у групи „Кривичних дела против општег здравља”.[4]

Први правни акт којим се инкриминише злоупотреба конопље после Другог светског рата у Федеративној Народној Републици Југославији је Закон о опојним дрогама од 4. марта 1950. године. Индијска конопља по овом закону спада у прву групу опојних дрога, док њени препарати (екстракти, тинктуре и смоле) спадају у другу. За неовлашћен узгој, продају, куповину и пренос конопље била је прописана алтернативно казна поправног рада или казна лишења слободе до две године. За исто дело учињено у оквиру организованог криминала, у виду заната или у поврату била је прописана казна лишења слободе с принудним радом до три године. За износ из земље или унос у земљу била је прописана алтернативно казна поправног рада или казна лишења слободе до три године, а за исто дело учињено у оквиру организованог криминала, у виду заната или у поврату била је прописана казна лишења слободе с принудним радом до пет година.[5]

Кривични законик Федеративне Народне Републике Југославије од 9. марта 1951. инкриминише злоупотребу опојних дрога чланом 208. који гласи: „Неовлашћена производња, прерађивање и продаја опојних дрога и отрова“. За производњу, прераду, стављање у промет и куповину опојних дрога ради продаје дефинише се казна од три месеца до три године. За исто дело у виду заната или у оквиру организованог криминала била је прописана казна од шест месеци до пет година.[6]

Ниједна мера безбедности се није односила на наркомане, али се према њима могла применити мера безбедности упућивања у завод ради чувања и лечења на основу члана 61. Кривичног законика ФНРЈ, уколико суд утврди да је учинилац услед злоупотребе опојних дрога довео себе у стање неурачунљивости или смањене урачунљивости и тако постао опасан за своју околину. За ову меру безбедности није постојало временско ограничење.[7]

Реформа[уреди | уреди извор]

Први Ганџа марш у Београду одржан је 7. маја 2005. и прошао је мирно са око 50 учесника.[8][9]

Први београдски ганџа марш 2005. године
Канабис марш у Београду, 2018. године

Други београдски Ганџа марш, организован од стране Дамјана Павлице, је требало да се одржи 5. маја 2007.[10] Међутим, 3. маја 2007. Министарство унутрашњих послова примило је електронски мејл потписан од стране Уједињених Патриота. У мејлу су били потписани Образ, Национални строј, Двери, Крв и част, Коначни обрачун, Гарда цара Лазара и ултрадесничари Коста Чавошки, Синиша Вучинић и Горан Давидовић.[9] Ипак, Коста Чавошки је негирао да има везе са мејлом тврдећи да су му то наместили анти-српски НВО. Покрет Двери, као и Младен Обрадовић, су такође негирали да имају везе са мејлом. Жељко Васиљевић, вођа Гарде цара Лазара, дистанцирао се од употребе насиља. Упркос томе, марш је отказан.[11]

У фебруару 2014. министарка здравља Славица Ђукић Дејановић подржала је легализацију медицинске марихуане.[12]

Прво званично удружење за легализацију канабиса у Србији, Иницијатива за промену законске регулативе канабиса (ИРКА), регистровано је почетком 2014.[13]

5. новембра 2014. студентска организација Студенти за слободу одржала је трибину о легализацији марихуане под насловом Времена се мењају, легализуј на Факултету политичких наука у Београду. Трибину су прекинули чланови Српске акције који су упали у салу и почели да малтретирају студенте.[14]

18. јануара 2015. новинар Антоније Ковачевић основао је организацију Лекализација Србије која се залаже за легализацију канабиса у медицинске сврхе.[15] Организација је предала захтев министарству здравља за легализацију медицинске марихуане 19. фебруара 2015, и навела неколико случајева успешног третмана.[16] 7. јула 2015. Лекализација Србије одржала је фестивал у Миксер хаусу у Савамали под именом Једна биљка, много добрих ствари. На трибини у оквиру фестивала говорила је и Славица Ђукић Дејановић.[17]

4. септембра 2015. ИРКА иницијатива је одржала други (успешни) Канабис марш у Београду, који су назвали окупљањем „највеће обесправљене мањине у Србији”.[18] Маршу је присуствовао и глумац Сергеј Трифуновић.[19]

Почетком 2016 Стручна комисија за примену канабиса у медицинске сврхе коју је саставило Министарство здравља предложила је да се легализују три лека на бази канабиса - Сативекс, Дронабинол и Набилон, али да канабисово уље треба да остане нелегално.[20]

24. септембра 2016. ИРКА иницијатива одржала је први Канабис марш у Новом Саду. Маршу је присуствовала певачица Марина Перазић.[21]

23. јуна 2017. Горан Чабради, председник и једини посланик Зелене странке, предао је захтев за легализацију марихуане у медицинске сврхе у Народној скупштини.[22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Krivični zakonik, paragraf.rs, 2013, Приступљено 17. 2. 2011 
  2. ^ Duvall, Chris (2014). Cannabis. Reaktion Books. стр. 57. ISBN 978-1-78023-386-4. 
  3. ^ UNTC
  4. ^ Кривични законик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Београд: Државна штампарија. 1929. стр. 70—71. 
  5. ^ „Закон о опојним дрогама Федеративне Народне Републике Југославије”. Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије (16/1950): 381—382. 
  6. ^ „Кривични законик Федеративне Народне Републике Југославије”. Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије (13/1951): 206. 
  7. ^ „Кривични законик Федеративне Народне Републике Југославије”. Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије (13/1951): 191. 
  8. ^ "Marihuana marš" u Beogradu, Glas Javnosti, 7. мај 2005, приступљено 23. септембра 2017.
  9. ^ а б Najava nasilja u Beogradu, B92, 3. мај 2007, приступљено 23. септембра 2017.
  10. ^ Otkazan Gandža Marš - YouTube
  11. ^ Otkazani marš za marihuanu i kontramarš, Blic, 4. мај 2007, приступљено 23. септембра 2017.
  12. ^ Dejanović: Legalizacija marihuane u medicinske svrhe nije legalizacija droge, Blic, 25. фебруар 2014, приступљено 23. септембра 2017.
  13. ^ Osnovano prvo udruženje za legalizovanje marihuane, Mondo, 25. фебруар 2014, приступљено 23. септембра 2017.
  14. ^ Incident na tribini na FPN-u, RTS, 5. новембра 2014, приступљено 23. септембра 2017.
  15. ^ Osnovano udruženje za legalizaciju kanabisa u medicinske svrhe, Blic, 18. јануар 2015, приступљено 7. септембра 2017.
  16. ^ Jagodina, Tribina o legalizaciji kanabisa, RTS, 19. фебруар 2015, приступљено 7. септембар 2017.
  17. ^ Tribina o legalizaciji marihuane u Mikser Hausu, B92, 30. јун 2015, приступљено 23. септембра 2017.
  18. ^ Vice: Marš za kanabis u Beogradu neće biti zabavnog karaktera, B92, 3. септембар 2015, приступљено 23. септембра 2017.
  19. ^ Održan protest za legalizaciju marihuane Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2017), N1, 4. септембар 2015, приступљено 23. септембра 2017.
  20. ^ Odobrena tri leka na bazi kanabisa, Večernje Novosti, 15. јануар 2016, приступљено 24. септембра 2017.
  21. ^ SLOBODA KANABISU Marš za marihuanu u Novom Sadu, na skupu i Marina Perazić, Blic, 24. септембар 2016, приступљено 24. септембра 2017.
  22. ^ Predat zahtev za legalizaciju marihuane u medicinske svrhe, B92, 23. јун 2017, приступљено 24. септембра 2017.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конопља_у_Србији&oldid=26903175”