Константин Богдановић
Константин Богдановић | |
|---|---|
| Датум рођења | 2. март 1811. |
| Место рођења | Рума |
| Датум смрти | април 1854. |
| Место смрти | Нови Сад |
Константин Богдановић (Рума, 2. март 1811 — Нови Сад, април 1854) био je српски адвокат, новинар, књижевни критичар.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Константин је по мајци био унук[2] (или нећак?) књижевника Атанасија Стојковића. Био је добар ученик наклоњен науци. Након основне школе у Руми, успешно је завршио карловачку гимназију. По завршетку студија филозофије у Сегедину и права у Пешти и Пожуну (до 1832). Од 1830. године јавља се као преводилац и стихотворац у "српском летопису". Између 1832. и 1842. године радио је у родној Руми као адвокат. [1]
Прешавши у кнежевину Србију по позиву, радио је као секретар Државног савета, а постао је и члан Друштва српске словесности (1842).
По свргавању кнеза Михаила Обреновића као познати Обреновићевац прелази у Нови Сад. Објавио је анонимно политичку брошуру, којом је бранио кнеза Милоша. Данило Медаковић и његов пријатељ Константин Бранковић су сматрани за обреновићевске агенте у Аустрији. Потом борави између 1844-1847. године на студијском путовању у Немачкој (Лајпцигу), Француској (Паризу) и Енглеској (Лондону).[3] Он је у исто време и повереник кнеза Михаила Обреновића, због чијих послова се дуже бавио у Паризу. По повратку у Аустријско царство кратко време је живео у Руми (1847). У Пешти је марта 1848. године покренуо и уређивао српски политички лист Вестник,[4] који је током маја пребацио у Сремске Карловце, а на пролеће 1849. године у Земун. Први број листа који је изашао у Земуну штампан је на једној дунавској лађи, која је увек била спремна да одплови у случају непријатељског напада. Лист је тада постао "орган" Главног одбора Српског покрета.[5] Једно време био секретар патријарха Јосифа Рајачића, изасланик Главног народног одбора у Бечу[6], посланик Руме на Сабору у Загребу, а по окончању Револуције члан Ликвидационе комисије у Темишвару.
Године 1853. прешао у Нови Сад где је отворио адвокатску канцеларију. У том граду је умро априла 1854. године.
Писао је књижевну и позоришну критику, те чланке из правне и политичке историје. Године 1839. објављује чланак под насловом "Критика у миру", због којег је сматран за једног од најзначајнијих српских критичара 19. века.[7] Бавио се и преводилаштвом. Поред Вестника, писао је и за Сербски народни лист, Сербске народне новине, Летопис Матице српске, Бачку вилу и Седмицу.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 65—66.
- ^ Драгиша Живковић: "Почеци српске књижевне критике 1817-1860. године", Београд 1957.
- ^ Живан Милисавац: "Историја Матице српске", Нови Сад 1986.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1936.
- ^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1882.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.
- ^ Предраг Палавестра: "Историја српске књижевне критике 1768-2007. године", Београд 2008.
- ^ Српски биографски речник књига 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 607—608.
Литература[уреди | уреди извор]
- Српски биографски речник књига 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 607—608.