Корисник:Bogunovic/Везе српске династије Немањића са католичком базиликом у Барију

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Базилика „Светог Николе“ у Барију, коју су Немањићи поштовали и често даривали.

Донаторство и ктиторство били су обавезан део живота и рада средњовековних владара, те овај обичај није заобишао ни српску владарску династију Немањића.
Српски владари су донирли не само православне верске објекте, већ и католичке, како у Светој земљи (лат. Terra Sancta) на Блиском истоку, тако и на Апенинском полуострву (лат. Pæninsula Apenninica), где њихове трагове налазимо у верским објектима од севера до југа савремене Италије (итал. Repubblica italiana).

По значају, издвајају се контакти Немањића са базиликом „Светог Николе“[1] (итал. Basilica di San Nicola) у Барију, базиликом „Светог Петра“[2][3][4] (лат. Basilica Sancti Petri) у Риму и црквом „Светог Фрање“[5] (итал. Chiesa di S. Francesco) у Бергаму.

Ктитори базилике Светог Николе у Барију

Међу многобројним ктиторима базилике „Светог Николе“ у Барију (у којој од 9. маја 1087. године почивају мошти овог светитеља), било је и неколико владара из српске династије Немањића.
Први (за кога постоје поуздани подаци), био је родоначелник ове династије, Стефан I Немања (око 1113–1199), велики жупан Рашке (владао: 1166–1196), а потом следе и његови потомци, Стефан VII Урош Милутин Немањић (око 1253–1321), краљ Србије (владао: 1282–1321) и Стефан IX Урош Немањић (1276–1331), краљ Србије (владао: 1322–1331).
По узору на своје владаре, ктиторску делатност је неговала и властела.

Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век ипо, указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора.
Поклони, које су владари из династије Немањића упућивали Базилици, познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана IX Немањића - Дечанског и једна повеља Стефана X Уроша Душана Немањића (око 1308–1355), краља Србије (владао: 1331–1346) и цара Србије (владао: 1346–1355).


Дарови великог жупана Стефана Немање и касније српске краљице Јелене Анжујске

Икона „Апостоли Петар и Павле“, поклон српске краљице Јелене Анжујске, из Ризнице базилике Светог Петра у Риму.

Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање.
Његов син Стефан II Немањић - Првовенчани (око 1165–1228), велики жупан Рашке (владао: 1196–1217) и краљ Србије (владао: 1217–1228), забележио је у „Житију светог Симеона“ да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи (лат. Terra Sancta) и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца.
Ова ктиторска делатност хронолошки се смешта у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике (грч. Σερδική) 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године.

Историчар уметности, Бојан Миљковић, са Византолошког института САНУ сматра да је Немањино смештање двора у Котор повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе (средњовековни дворац у Италији) од 1089. године.
Чешки историчар Константин Јиречек (1854–1918) сматра да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне дражве и овог светилишта.
Документи сачувани у архиви базилике (и каснији описи) не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити.

Први дародавац после Немање, о чијим активностима има више трагова, била је краљица Јелена Анжујска (око 1236–1314), тј. франц. Hélène d'Anjou, супруга краља Стефана V Уроша Немањића (око 1220–1277), краља Србије (владао: 1243–1276), и мајка краљева Драгутина и Милутина.
Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис италијанског историчара Антонија Беатила (1570–1642), тј. итал. Antonio Beatillo, који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године.
Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова.
Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи:


»REX STEPHANVS (VROSIVS: за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE«.

Ова икона се још почетком 17. века чувала у крипти, десно од светитељевог гроба.

Сличан поклон, Јелена је даровала базилици Светог Петра (лат. Basilica Sancti Petri) у Риму, али су на њој приказани апостоли Петар и Павле.

Италијански историчар уметности из Болоње, Роса Д'Амико сматра, да је икона била Јеленин поклон Ђироламо Машију (1227-1292), тј. итал. Girolamo Masci d’Ascoli, њеном личном пријатељу и следбенику Фрањевачког реда[6] (лат. Ordo fratrum minorum), а који је јавности много познатији као римски папа Никола IV (владао: 1288-1292).

У попису Ризнице Светог Седишта из 1295. године, спомиње управо ова икона, тако да је она стигла у Рим између 1282. и 1295, године.[7]
Фридрих Фолбах (1892–1988), немачки стручњак за средњовековну хришћанску уметност први је идентификовао мушке фигуре на доњим бочним странама ове иконе.[8]

Натписи које преноси Беатило, указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.


Сребрни олтар краља Милутина

Икона Св. Николе (у сребрном окову), поклон српског краља Стефана Дечанског изнад његовог (Николиног) гроба у базилици „Светог Николе“ у Барију.

Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици „Светог Николе“ у Барију био је сребрни олатар, чију је израду наручио краљ Стефан VII Урош Милутин.

Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове базилици, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике издваја Карло II Анжујски (1254–1309), тј. франц. Charles II d'Anjou, краљ Напуља (владао: 1285–1309).


Најстарији познати опис Милутиновог олтара, је инвентар ризнице од 30. септембра 1362. године, где пописивач наводи да је ранији мермерни олтар био обложен сребрним плочама (украшеним фигурама светитеља) и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола.
Олтарска пала, која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе.
Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених.
Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара.

Опис овог раскошног поклона дао је и Антонио Беатило у свом делу: „Historia della vita, miracoli, traslatione, e gloria dell'illustrissimo confessore di christo S. Nicolo il magno arcivescovo di mira ... / ; composta dal Padre Antonio Beatillo da Bari, della compagnia di Giesú“ (Napoli: Camillo Cavallo, 1645).
Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије.
Израду олтара надгледао је Обрад „син Десиславе“ и грађанин Котора и поданик српског краља.
Обрадове пословне активности, бележене су и у Архиву Котору од 5. новембра 1326. до 28 фебруара 1332, године.

Рад италијанског историчара Антонија Беатила (1570–1642) из 1645. године.

Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити, да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји).

Историјска судбина Милутиновог олтара, може се пратити на основу писаних извора, јер почетком 17. века, циборијум више није постојао , тј. замењен је новим, а том приликом су извршене измене и над другим елементима олтара, како би се уклопили у нову конструкцију.
Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара.
Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године, у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед.
Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића (1551–1615), дубровчког историчара, био уверен да је Милутин 1319. године посетио Бари.
Српски историчар Сима М Ћирковић (1929–2009) је поменуту Лукаревићеву претпоставку одбацио, јер баш у то време против[9][10] Милутина, који је сматран за узурпатора територија угарске круне (а које је преузео после братовљеве смрти), ратовала је католичка коалиција коју су чинили:

  • Карло I Роберт (1288–1342), тј. франц. Charobert d'Anjou-Sicile, краљ Угарске (владао: 1310–1342)
  • Филип II Тарентски (1329–1374), тј. франц. Philippe II d'Anjou-Sicile, кнез Тарента (владао: 1364–1374) и Ахаја (владао: 1364–1373), и титуларни цар Латинског царства (владао: 1364–1374)
  • Младен II Брибирски (око 1270– око 1341), из српске покатоличне[11][12] племићке породице Шубић, титуларни[13] бан Босне (владао: 1304–1320) и бан Хрватске (владао: 1312–1322), која је тада била саставни део Краљевине Угарске (1000-1526)
  • Жак д'Јуез (1249–1334), тј. франц. Jacques Duèze односно папа Јован XXII (владао: 1316–1334), као носилац коалиције.

Рат са краљем Милутином завршио се 1319. године, давањем талаца српском монарху од стране бана Младена II.


Икона краља Стефана Дечанског

Икона „Свети Никола“ (упоредни приказ са и без сребрног окова), са донаторима (српским владарима) из базилике „Светог Николе“ у Барију.

После Милутина и Стефан IX Урош - Дечански је наставио да дарује светилиште у Барију.
Карло (1298–1328), тј. франц. Charles d'Anjou, војвода Калабрије (владао: 1309–1328) је у писму (написаном у Напуљу) од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Стефану - Дечанском, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио.
У питању је била икона светог Николе, димензија 187cm са 113cm, која се и данас чува у базилици.

Име владара, који базилици даровао икону дефинисао је Ђерардо Ћофари (итал. Gerardo Cioffari), монах Доминиканског реда (лат. Ordo fratrum prædicatorum) и директор „Центра за изучавање Светог Николе“ (итал. Centro Studi Nicolaiani) у базилици „Светог Николе“ у Барију.

Централни део наведене иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље.
У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана - Дечанског и његовог сина младог краља Душана.

Лик младог Душана на овој икони је његов најстарији познати портрет.
Убрзо по настанку, икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура.

Постојање старијег слоја откривено је приликом конзервације и чишћења иконе 1966. године.[14]
Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности.
Икона је смештена у оков од позлаћеног сребра.

Икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе, те је из тог разлога направљен велики број њених реплика у различитим техникама.
Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара.
Забуну је изазивао лик голобрадог младића, јер већ у инвентару из 1578. године стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене.
Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина.
На молбу каноника базилике, цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године, у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи.
Душанову одлуку потврдио је његов наследник Стефан XI Урош Немањић (1337-1371), краљ Србије (владао: 1346–1355) и цар Србије (владао: 1355–1371).
Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора.
Данас је потврђена аутентичност царевог потписа и златног печата, а тиме и саме повеље.
Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар[15] Гргур Голубић (пре 1327– пре 1398), односно Гргур Бранковић Младеновић, који је поклонио различите богослужбене предмете.

Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије, који су били добротвори базилике „Светог Николе“.

Српски владари који су даривали верске објекте на Апенинском полуострву

Види још

Референце

  1. ^ Бојан Миљковић (1965–): „ Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова Византолошког института XLIV (Београд: Византолошки институт, (2007). стр. 276-308)
  2. ^ Wolfgang Friedrich-Fritz Volbach (1892–1988): „Die ikone der Apostelfürsten in St. Peter zu Rom“, Orientalia Christiana Periodica VII (Roma: Pontificium Institutum Studiorum Orientalium, (1941). стр. 480-496)
  3. ^ Мирјана Татић-Ђурић (1924–2013): „Икона апостола Петра и Павла у Ватикану“, Зограф: Часопис за средњовековну уметност, Број 2 (Београд: Галерија фресака у Београду, (1967). стр. 16)
  4. ^ Бранислав Тодић (1952–): „Српско сликарство у доба Краља Милутина“ (Београд: Драганић, (1998). стр. 295-296)
  5. ^ Петар Б. Богуновић (1967–): „Societas Draconistrarum: Anno Domini 1408“, Chivalrous culture № 2 (Београд: Велики приорат витезова темплара Србије, (2013). стр. 18-19)
  6. ^ Barbara Lomagistro (1967–): „L'attività dei francescani in Dalmazia, Croazia e Bosnia nella prospettiva storico-culturale“ (pp. 71-114), „I francescani nella storia dei popoli balcanici nell'VII centenario della fondazione dell'Ordine: atti del convegno internazionale di studi, Venezia, 13-14 novembre 2009.“, I Balcani tra Oriente e Occidente ( Bologna: Archetipo Libri, (2011). стр. 104-106)
  7. ^ Albert M. Ammann (1892–1974): „Die ikone der Apostelfürsten in St. Peter zu Rom“, Orientalia Christiana Periodica VIII (Roma: Pontificium Institutum Studiorum Orientalium, (1942). стр. 460)
  8. ^ Rosa D’Amico (19??–): „Per la storia dell'icona serba del Vaticano: il rapporto con le vicende della Basilica di San Pietro e una sua 'replica' seicentesca a Fano“, Зограф: Часопис за средњовековну уметност, Број 28 (Београд: Институт за историју уметности, (2001). стр. 89-100)
  9. ^ Сима М Ћирковић (1929–2009): „I Serbi nel Medioevo“, Corpus bizantino slavo (Milano: Jaca Book, (1992). стр. 95)
  10. ^ Rosa D’Amico (19??–): „Богородица Пелагонитиса Ђованија да Риминија у Фиренци и културна размена дуж Јадрана у XIII и XIV веку.“, Саопштења, Број 40 (Београд: Завод за заштиту споменика културе Србије, (2008). стр. 63)
  11. ^ »… племићка породица, која је упркос преласку на католичанство задржала крсну славу „Св. Георгије“ (Ђурђевдан).« – Петар Б. Богуновић (1967–): „Societas Draconistrarum: Anno Domini 1408“, Chivalrous culture № 2 (Београд: Велики приорат витезова темплара Србије, (2013). стр. 45)
  12. ^ »…te je sv. Ivan bio krsna slava plemena Mogorovića, kao što je sv. Đuro to bio u plemenu Šubića i Kotromanića. Sv. Ivana slavilo je i veliko pleme Kačića…« – Stjepan Pavičić (1887-1973), научни рад „Seobe i naselja u Lici“, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, Књига 41, уредник: Branimir Gušić (1901-1975), Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, (1962). стр. 34)
  13. ^ »Они (Шубићи) нису били владари Босне, а ова краткотрајна титула (лат. Bosniæ dominus или касније: totius Bosniæ dominus) је била више одраз жеља њихових мађарских господара, него стварне моћи Шубића.« – Петар Б. Богуновић (1967–): „Societas Draconistrarum: Anno Domini 1408“, Chivalrous culture № 2 (Београд: Велики приорат Витезова Темплара Србије, (2013). стр. 45)
  14. ^ Gerardo Cioffari (1943–): „Gli zar di Serbia, la Puglia e S. Nicola una storia di santità e di violenza“ (Bari: Centro studi nicolaiani, (1989). стр. 166-167)
  15. ^ »Die Cäsaren wären: Grgur Golubic (vor 1347)« – Karl Krumbacher (1856–1909): „Byzantinische Zeitschrift“ (München: C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung, (1971). стр. 207)

Литература

  • Volbach, Wolfgang Friedrich: „Die ikone der Apostelfürsten in St. Peter zu Rom“, Orientalia Christiana Periodica VII (Roma: Pontificium Institutum Studiorum Orientalium, 1941)
  • Ammann, Albert M.: „Die ikone der Apostelfürsten in St. Peter zu Rom“, Orientalia Christiana Periodica VIII (Roma: Pontificium Institutum Studiorum Orientalium, 1942)
  • Pavičić, Stjepan: „Seobe i naselja u Lici“, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, Књига 41, уредник: Branimir Gušić (1901-1975), Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, 1962,)
  • Татић-Ђурић, Мирјана: „Икона апостола Петра и Павла у Ватикану“, Зограф: Часопис за средњовековну уметност, Број 2 (Београд: Галерија фресака у Београду, 1967)
  • Krumbacher, Karl: „Byzantinische Zeitschrift“ (München: C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung, 1971)
  • Cioffari, Gerardo: „Gli zar di Serbia, la Puglia e S. Nicola una storia di santità e di violenza“ (Bari: Centro studi nicolaiani, 1989)
  • Тодић, Бранислав: „Српско сликарство у доба Краља Милутина“ (Београд: Драганић, 1998)
  • D’Amico, Rosa: „Per la storia dell'icona serba del Vaticano: il rapporto con le vicende della Basilica di San Pietro e una sua 'replica' seicentesca a Fano“, Зограф: Часопис за средњовековну уметност, Број 28 (Београд: Институт за историју уметности, 2001)
  • Миљковић, Бојан: „ Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова Византолошког института XLIV (Београд: Византолошки институт, 2007)
  • D’Amico, Rosa: „Богородица Пелагонитиса Ђованија да Риминија у Фиренци и културна размена дуж Јадрана у XIII и XIV веку.“, Саопштења, Број 40 (Београд: Завод за заштиту споменика културе Србије, 2008)
  • Cioffari, Gerardo: „Српски цареви и Свети Николај у Барију“ (Београд: Глобосино Александрија, 2011)
  • Lomagistro, Barbara: „L'attività dei francescani in Dalmazia, Croazia e Bosnia nella prospettiva storico-culturale“ (pp. 71-114), „I francescani nella storia dei popoli balcanici nell'VII centenario della fondazione dell'Ordine: atti del convegno internazionale di studi, Venezia, 13-14 novembre 2009.“, I Balcani tra Oriente e Occidente ( Bologna: Archetipo Libri, 2011)
  • Богуновић, Петар Б.: „Societas Draconistrarum: Anno Domini 1408“, Chivalrous culture № 2 (Београд: Велики приорат витезова темплара Србије, 2013)