Корисник:Golija/Канон Леке Дукађинија

Најпотпунију верзију овог неписаног средњовековног канона у коме се препознају утицаји Душановог законика и византијског права, скупио је један фрањевачки монах крајем осамнаестог века. Албанци када желе да истакну да је нешто праведно, кажу „тако је остало од Леке”. Упутства и обавезе које сугерише ова књига они колоквијално називају „правим путем” и „судом добрих људи”.

У Канону је садржан и опис кључног и најефикаснијег дела стратегије албанског сепаратизма. На крају двадесетог века најмоћније оружје у рату косовских Албанаца против Србије нису били ни НАТО авиони ни разни богати лобији већ само две странице њиховог средњовековног законика. Вероватно негде половином прошлог века Албанци су на косовске Србе применили казну описану у хрватском преводу Канона као „личење”. За разлику од енглеског превода („The Code of Leke Dukagjini”, Gjonlekaj Publishing Соmpany, New York, 1989) где je албански израз „лекција” из 156. члана Канона преведен као „забрана” („The Ban”), Трнавци je одабрао израз који неалбанском читаоцу сугерише јединственост, свеобухватност и тежину ове „забране”. Албанци су вековима „личили” најгоре међу собом. Осуђени на ову „забрану” губе сва права. Са њима се не сме трговати нити им се сме било шта давати или узимати. Албанско одбијање да покажу солидарност чак и када су косовски Срби постали сасвим беспомоћне жртве после НАТО инвазије, последица је чињенице да Албанац који буде „узимао или давао” личенима, „остаје личен и подлеже истим казнама као личени”. Личење представља казну за најтежа „кривична дела” и не примењује се само на „кривца” већ и на све његове укућане. „Кућу кривца спаљују, разарају је са биљкама и земљом... a укућане му прогањају из мјеста.” Тако су сви косовски Срби, укључујући децу и старце, постали легитимна мета. Овај морални кодекс нема ничег заједничког са „јудео-хришћанском” традицијом која је обликовала светоназор Јевреја, муслимана и хришћана. Тако ће и сваки муслиман из арапског света имати исти проблем да схвати косовске Албанце као и један Србин.
Албанци су злодела против косовских Срба најчешће чинили са искреним убеђењем да чине високоморално дело и личење никада нису применили у остатку Србије. (Прешевску долину они сматрају делом Косова.) Личење омогућава и скоро савршену мимикрију. И насиље које су сами иницирали представљали су као одговор на српске злочине. Личењем је косовским Србима одузето „свако право, поштовање и част”. Тако и лаж изговорена западним новинарима o наводном српском злочину, или o злочину почињеном над косовским Србима и припадницима снага безбедности, није представљала неморалан чин. Један од разлога зашто косовски Срби своје страдање нису успели да објасне западним посматрачима је и у томе што логика личења звучи невероватно у данашњем контексту и што је остала сасвим нетранспарентна за посматрача са стране.
Други разлог зашто је прича o на личењу заснованим и пажљиво дозираним албанским злоделима звучала лажно, јесте чињеница да je o њима годинама говорио Милошевић. Али он и његови трабанти су ретко када били тако близу истини као када су тврдили да високи природни прираштај представља вид борбе Албанаца за независност и да је етничко чишћење Срба прави циљ албанске борбе.