Коста Тодоровић (мајор)

С Википедије, слободне енциклопедије
Коста Тодоровић
Коста Тодоровић
Лични подаци
Датум рођења1882
Место рођењаУжице
Датум смрти14. септембар 1914.(1914-09-14) (31/32 год.)
Место смртиСребреница

Коста Тодоровић (Ужице, 1882.[1] — околина Сребренице[1], 14. септембар 1914) је био српски војник, мајор и командант Златиборског четничког одреда у саставу Ужичке војске.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ужицу, а умро у борбама код Сребренице[1] 14. септембра 1914. Коста Тодоровић је рано остао без родитеља што му отежава одрастање, али га и очврћује. Учио је занат послужујући по туђим кућама. Два разреда реалке завршио је у Ужицу, од 3. до 6. разреда у Београду, а остатак у Ваљеву. Пошто због младости није могао бити примљен у војну службу, Коста проводи време послужујући у кући Милорада Гођевца једног од три оснивача српског четничког покрета. Код њега се Коста надахњује патриотизмом и жељом за уједињењем Срба и улази у контакт са српским официрима и заграничним активностима српске владе и војске. По завршетку 7. разреда гимназије. Коста ступа у чувену 32. класу Војне Академије која је дала војводу Вука Поповића, војводу Брану Јовановића, Воју Танкосића и друге.

Као млад потпоручник Коста служи од 1901. године у родном граду Ужицу, а онда као капетан у Пожеги, а касније као погранични официр у Лозници. Већ тада Коста ступа у преписку са Принципом и његовим сарадницима који ће касније у Сарајеву убити Франца Фердинанда. Након атентата Коста бива оптужен за саучесниство и неко време се примирује. Још раније, за време рата са Турцима, Тодоровић се истакао у борби. О њему се почињу испредати легенде, важи за поузданог, храброг официра који је увек спреман се жртвовати за добробит отаџбине.

Када је након атентата објављен рат Аустроугарској, Коста се јавља у штаб Ужичке војске. Међутим, он по својој молби образује герилску чету и одлази у помоћ браћи са друге стране Дрине. Дана 4. августа 1914. године по наређењу српске Врховне команде формирана је у оквиру Горњачког одреда "Чета Косте Тодоровића"[2] са око 150 људи под командом мајора Тодоровића. Та чета је прешла Дрину код Сребренице где је стигла 15. септембра 1914. године. Ту долази до жестоких борби са непријатељем у којој се Коста Тодоровић истиче као и небројано пута до сада. По другом извору, Тодоровић је са својим четницима ушао у Сребреницу 5/18. септембра 1914. године.[3] Међутим, у потоњим борбама око Сребренице на Караџића брду са Аустријанцима, он бива тешко рањен у слабине и обе ноге и склања се са својим верним пратиоцима на место недалеко од јека борби. На његову несрећу, Аустријанци га ту налазе и 14. септембра 1914. године живог га спаљују[1] заједно са својим саборцем Јованом Живановићем Ватреником, студентом родом из Брчког[1]. По другом извору, Тодоровић је као тешко рањен извршио самоубиство, да га не ухвати живог непријатељ. Аустријска војска је стигла и спалила заједно леш Тодоровићев и живог студента Јована Живановића. Много српских четника је погинуло, а преостале живе преузео је под своју команду капетан Јова Првановић.[4]

О погибији пешадијског мајора[5] Косте Тодоровића и његовом спаљивању док је још био жив, писао је француски књижевник Анри Барби.[1]

Споменик[уреди | уреди извор]

На десетогодишњицу спаљивања у септембру 1924. године[6] преживели добровољци су му подигли споменик у Сребреници, који су усташе почетком Другог светског рата порушиле.[1] Солунски борац Крсто Катанић из осаћанског села Лијешћа је спомен-плоче са овога споменика сачувао и закопао на своје имање.[1] Пред смрт 1981. је своме сину повјерио мјесто гдје се споме-плоче налазе.[1] Крстин унук Стаменко Катанић је плоче откопао 1996, када су постављене у Сребреници.[1]

Срби у Скеланима су након Првог светског рата прву основну школу назвали Државна Основна школа „Мајор Коста Тодоровић”, а школи је 1992. поново враћен тај назив.[1] Подружница Савеза удружења ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920, му је на његов рођендан у центру Ужица подигла бисту 2000. године.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта (2009) стр. 59, 60, 61, 64.
  2. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1939. године
  3. ^ "Политика", Београд 7. септембра 1924. године
  4. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. мај 1939. године
  5. ^ "Службени војни лист", Београд 16. децембар 1914. године
  6. ^ "Политика", Београд 1924. године

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]