Краљевина Хрватска (1526-1867)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Краљевина Хрватска (1526-1867)

Kingdom of Croatia 1593.png
Краљевина Хрватска у време највећег турског напредовања (1593)
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Земља  Хабзбуршка монархија
Главни град Загреб, Вараждин
Друштво
Званични језици латински, немачки; говорни језици: хрватски, српски
Религија католицизам, православље
Валута фиорин
Законодавна власт хрватски сабор
Владавина
Облик владавине краљевина
Титула владара хрватски бан
Оснивање 1526.
Престанак 1867.
Статус Kруновина у саставу Краљевине Угарске
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Coat of arms of Croatia 1495.svg Хрватска у унији са Угарском Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска) Coat of Arms of the Kingdom of Croatia-Slavonia.svg
Портал:Историја

Краљевина Хрватска (лат. Regnum Croatiae) је у раздобљу од 1526. до 1867. године била једна од крунских земаља (круновина) у саставу Краљевине Угарске, са којом је чинила део Хабзбуршке монархије, односно Аустријске царевине. Током овог раздобља, земаљским пословима Краљевине Хрватске управљали су хрватски сабор и хрватски бан, а локалну власт су вршиле жупаније. Управно седиште сабора и бана налазило се у Загребу, а саборска заседања су повремено одржавана и у Вараждину. Становништво су чинили претежно Хрвати и Срби.[1]

Историја[уреди]

Велика прекретница у историји читаве Угарске, укључујући и Хрватску, означена је трагичним исходом Мохачке битке (1526), након чега је дошло до избијања унутрашњег рата око наслеђа краљевске власти. На државном сабору у Пожуну, који је одржан 17. децембрa 1526. године, проглашен је избор Фердинанда I Хабзбуршког за новог краља Угарске, Далмације, Хрватске, Славоније и свих осталих круновина које су се рачунале као земље круне Светог Стефана. Одлуку угарског сабора је потом примио и хрватски сабор, на свом заседању које је одржано од 31. децембра 1526. до 1. јануара 1527. године у утврђеном граду Цетину (Цетински сабор). Пожунским избором и цетинском потврдом, Хрватска је заједно са осталим угарским земљама добила владара из династије Хабзбурга.

Током 16. и 17. века, Краљевина Хрватска је услед турског напредовања била сведена на узак појас земљишта, за који је скован назив "остаци остатака" (лат. reliquiae reliquiarum). Ради одбране од турских напада, у пограничним областима је током 16. века створена Војна крајина, која је изузета из управне надлежности земаљских власти Краљевине Хрватске. Крајишко подручје је знатним делом било настањено новодосељеним Србима,[2] који су на основу обављања војне службе (влашка служба у сталешко-војном смислу) стекли знатан степен сампуправе, озваничен Влашким статутима (лат. Statuta Valachorum).[3]

Иако је даље турско напредовање заустављено током Дугог рата (1593-1606), до значајнијег потискивања турске власти дошло је тек током Бечког рата (1683-1699). Склапањем Карловачког мира (1699), неосредна турска опасност је била отклоњена, након чега је током 18. века дошло до низа управних, привредних и осталих друштвених реформи, али без напуштања тадашњег феудалног поретка. Најзначајније реформе предузете су за време владавине цара и краља Јозефа II (1780-1790).

Стварањем централизованог Аустријског царства (1804), отпочело је ново раздобље у историји свих угарских круновина, укључујући и Краљевину Хрватску. Прва половина 19. века била је обележена успоном народних покрета, међу којима је на подручју ове круновине најзначајнији био такозвани Илирски покрет. У исто време, ојачали су и захтеви за политичким одвајањем Хрватске од Угарске, ради добијања повољнијег статуса у оквиру царевине. Ова настојања су дошла до пуног изражаја након избијања Мађарске револуције (1848), када су хрватски сабор и бан Јосип Јелачић прогласили одвајање Хрватске од Угарске, затраживши највиши степен земаљске самоуправе у оквиру царевине. Царским уставом из 1849. године (чл. 73), потврђена је потпуна одвојеност Хрватске од Угарске.

Мађарски државници нису желели да признају одвајање Хрватске од Угарске, тако да је ово питање постало једно од најзначајнијих питања унутрашње политике. Након дугих преговора, мађарски државници су 1867. године успели да приморају владу у Бечу на склапање Аустро-угарске нагодбе, којом је Хрватска поново укључена у државно-правни поредак Краљевине Угарске.[4] Тиме је означен почетак новог раздобља у историји ове круновине.

Види још[уреди]

Хрватски бан Јосип Јелачић

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]