Лесковачки пашалук
Лесковачки пашалук - Обухватао је пространу територију од Параћина на северу и Косанице на западу до Власотинца на југоистоку и Грделичке клисуре на југу. Под влашћу лесковачког паше до 1833. године налазили су се Параћин, Крушевац, Ражањ, Алексинац, Прокупље, Лесковац, Власотинце и друге вароши. После припајања Параћина, Крушевца и Алексинца Кнежевини Србији (1833) територијални опсег Лесковачког пашалука је знатно промењен. У смањеном обиму Лесковачки пашалук је егзистирао још неколико година. После административне реформе из 1839. године Лесковачки пашалук је прикључен Нишком пашалуку (ејалету). [1]; [2] Почетак 1806. године означио је нову фазу устанка. Одреди Младена Миловановића и Станоја Главаша прешли су Западну Мораву и „на Богојављење“ 7. јануара победили су турску војску под вођством лесковачког Шашит паше. [3] До 12. јануара устаници су ослободили Крушевачку нахију чиме се устанак проширио на Лесковачки пашалук. Близина устаничке војске убрзала је миграције српског народа из Лесковачког пашалука. У првим данима 1806. године поред кнеза Момира Стојановића у слободну Србију избегли су бројни Срби из Лесковачке нахије. Избеглице из лесковачког краја нашле су мир и слободу на простору Крушевачке и Јагодинске нахије. [4]. У избеглиштву лесковачка емиграција је организована тако да је цивилно вођство над Лесковчанима имао кнез Момир, док је војни вођа лесковачких бећара био Илија Стреља. [5]
Паралелно са исељавањем српског становништва дошло је до експанзије Арбанаса преко Гољака ка хришћанским насељима у Топлици, Пустој Реци и Јабланици. Нпр. у Топлици су се населили припадници племена Краснићи, а на простору од Лесковца до Врања уз породице из племена Краснићи, населиле су се породице из племена Берис, Гаш и Соб. Поред ових крајева Арбанаси су, протеравши староседеоце-Србе, населили и поједина села из пољаничког и сурдуличког краја (Масурица). Најудаљенија српска села у нишком крају у која су продрли Арбанаси била су: Влахово, Горња и Доња Девча, Клисурица и Ново Село. [6]; [7] [8] [9]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Владимир Стојанчевић, Лесковац и лесковачка нахија у XIX веку, Лесковац 1987, 24
- ^ Лесковац као административно подручје за последњих сто година, Лесковачки зборник, бр. III, Лесковац 1963, 62. 1
- ^ 3 Миленко М. Вулићевић, Карађорђе, књига друга, Београд 1912, 356‒357.
- ^ Борислава Лилић, Миграције из неослобођених крајева Турске у Карађорђеву Србију 1804‒1813, Зборник матице српске за историју, бр 69‒70, Нови Сад 2004, 62
- ^ Борислава Лилић, Југоисточна Србија (1804‒1878), 40.
- ^ Риста Николић, Ширење Арнаута у српске земље, Гласник Српског географског друштва, св. 3‒4, Београд 1914, 123
- ^ Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986, 99;
- ^ Феликс Каниц, Србија ‒ земља и становништво, друга књига, Београд 1985, 293‒294;
- ^ Риста Николић, Крајиште и Власина, Београд 1912, 181‒182