Литванија

С Википедије, слободне енциклопедије
Литванска Република
Lietuvos Respublika  (литвански)
Крилатица: Снага је у јединству
(литв. Vienybė težydi)
Химна: Национална химна
(литв. Tautiška giesmė)
Положај Литваније
Главни град Вилњус
Службени језиклитвански[1]
Владавина
Облик државеунитарна полупредседничка република[2][3][4][5]
 — ПредседникГитанас Науседа
 — ПремијерИнгрида Шимоните
 — Председник СејмасаВикторија Чмилите-Нилсен
Историја
Прво спомињање9. март 1009.
 — Независностод Совјетског Савеза
 — проглашена16. фебруар 1918.
 — проглашена11. март 1990.
 — Призната6. септембар 1991.
Приступ у ЕУ1. мај 2004.
Географија
Површина
 — укупно65.300 km2(121)
 — вода (%)1,35%
Становништво
 — 2017.[6]2.810.865(137)
 — густина43,05 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023
 — укупноРаст 137,328 млрд. $(88)
 — по становникуРаст 49,244$(39)
БДП / номинални≈ 2023
 — укупноРаст 79,427 млрд. $(78)
 — по становникуРаст 28,481$(40)
ИХР (2021)Раст 0,875(35) — веома висок
Валутаевро
 — стоти део валутецент‍‍
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (EET)
+3 UTC (EEST) лети
Интернет домен.lt1
Позивни број+370

1 Као чланица ЕУ користи и домен .eu


Литванија (литв. Lietuva), или званично Литванска Република (литв. Lietuvos Respublika) је највећа од три прибалтичке државе у северној Европи.[7] Излази на југоисточне обале Балтичког мора. На северу се граничи са Летонијом, на југоистоку са Белорусијом, на југу је Пољска, а на југозападу Русија.

У 14. веку Литванија је била међу територијално највећим државама Европе, а тадашња Велика кнежевина Литванија се простирала од Црног мора на југу до Балтичког мора на северу. Од 1569. била је у заједничкој држави са Пољском. Током 18. века изгубила је већи део своје територије.

Након Првог светског рата, Литванија је прогласила независност 16. фебруара 1918. године. Почетком 40-их година 20. века прво је била окупирана од стране Совјетског Савеза а убрзо потом и од стране Трећег рајха. Након краха Немачке у Другом светском рату, Литванија поново 1944. долази под власт Совјетског Савеза. Дана 11. марта 1990. Литванија је обновила своју независност и тако постала прва држава која је изашла из састава Совјетског Савеза.

Литванија је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе. [8]Од 21. децембра 2007. је и пуноправна чланица Шенгенског споразума.[9] Главни град Вилњус је 2009. године био проглашен за Европску престоницу културе и уједно је славио и хиљаду година постојања под тим именом.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Први писани подаци о имену Литваније потичу из Кведлинбуршких анала (лат. Annales Quedlinburgenses)[10] од 9. марта 1009. године. У аналима се помиње латинизована словенска варијанта имена Lietuva — „Литва” или Litua.

У немачким списима из 12. и 13. века забележено је име Lettowen.[11]

Тачно значење имена нити његов извор још увек нису у потпуности познати. Претпоставља се да је овај етноним у вези са неким локалним хидронимом што је представљало честу праксу међу балтичким племенима. Претпоставља се да је термин Lietuva изведен или од литванске речи lyti која је означавала кишовито место или од хидронима Lietā.[12] Lietā је било изворно име за малену реку (данас Лиетава) код данашњег археолошког локалитета Кернаве [hr] који представља језгро првих литванских држава.

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Географски центар Европе у Литванији

Литванија је смештена у северозападној Европи, на географској ширини између 53° и 57° северно и између 21° и 27° источне географске дужине. Према прорачунима Географског института Француске из 1989. географски центар европског континента налази се 26 км северно од Вилњуса, у близини села Пурнушкес на координатама 54° 54′ N 25° 19′ E / 54.900° С; 25.317° И / 54.900; 25.317 (Пурнушкес (центар масе)).[13][14] У близини је лоциран и музеј на отвореном посвећен географском срцу Европе. Литванија је смештена на прелазу из Средњоевропске у Источноевропску низију и обухвата југоисточни део Балтичке обале.

Данашње границе су формиране 1945. године, а укупна дужина граница је 1.273 км. Најдужа граница је према Белорусији на југу и истоку 502 км. На северу је 453 км дуга граница са Летонијом, на југозападу граничи са Калињинградском облашћу Русије (227 км), а економски је најважнија јужна граница са Пољском која је уједно и најважнији економски партнер Литваније (91 км). На западу Литванија излази на —108 км песковите Балтичке обале, међутим свега —38 км обале има приступ отвореном мору. Остатак обале је од отвореног мора заклоњен 67 m високом пешчаном Курском превлаком. На уском улазу у Курски залив сместила се најважнија литванска лука Клаипеда, једина чије се обале не леде током целе године. Између Курске превлаке и континента смештен је плитки Курски залив који се протеже у јужном делу обале, и пружа се на југ све до града Калињинграда у Русији.

Топографска карта Литваније
Пешчане дине на Курској превлаци

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Рељеф Литваније је настао као последица глацијације током последњег леденог доба које се окончало пре око 23.000 година и карактеришу га блага узвишења (фосилни моренски бедеми) између којих су смештене плодне и ниске равнице. Уз балтичку обалу на западу пружа се уска равница, просечне ширине 15 до 20 км и максималне висине око 50 m, са које се издижу ниски брежуљци и пешчане дине које се стрмо спуштају ка мору. Идући ка истоку, низија постепено прелази у благо заталасано Жемајтијско побрђе чија је максимална висина до 234 метра (Мјадвегалис гора). Кроз централне делове земље, од североистока ка југозападу у дужини од преко 100 км протеже се велика Средњолитванска низија (Lietuvos Vidurio žemuma) просечне висине 80 до 90 m. Низија је испуњена језерским седиментима и глацијалним материјалом и представља аграрни центар земље. Идући даље ка истоку и југу надморска висина опет благо расте и то је највиши део Литваније (Балтичка греда). Ту се налази и највиши врх у земљи Аукштојас висине 294 метра. На крајњем југоистоку се налази опет појас нешто нижег земљишта просечне висине око 120 m (Pietryčių lyguma).

Воде[уреди | уреди извор]

Речна мрежа Литваније је веома густа. Чак 758 река има ток дужи од 10 км. Све литванске реке припадају сливу Балтичког мора. Најдужа литванска река је Њемен. Остали важнији водотоци су Нерис (или Вилија), Вента и Шешупе. Пловно је укупно око 600 км речних токова. Постоји и мноштво језера, посебно на крајњем североистоку земље. Површину већу од 10 km² има 2.833 језера, а регистровано је још и преко 1.600 мањих језераца и мочвара. Језера заузимају укупно 1,73% државне територије.

Клима[уреди | уреди извор]

Литванију одликује веома блага клима која представља прелаз између океанске и континенталне климе. Просечне јануарске температуре се крећу од -2,5 °C на обали до -6 °C у унутрашњости, док је јулски просек у целој земљи око 16 °C. Снежне падавине су редовна појава током зимског периода.

Просечна количина падавина је од 800 до 900 mm у приобалним деловима и опада ка унутрашњости на 600 mm у источним деловима. Дужина вегетационог периода се креће од 169 дана на истоку до 202 дана у западним деловима земље.

Литванија је 2002. доживела сушу која је изазвала шумске и тресетне пожаре.[15]

Температурни екстреми по месецима у Литванији имају следеће вредности:

Клима Литванију
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 12,6
(54,7)
16,5
(61,7)
21,8
(71,2)
31,0
(87,8)
34,0
(93,2)
35,7
(96,3)
37,5
(99,5)
37,1
(98,8)
35,1
(95,2)
26,0
(78,8)
18,5
(65,3)
15,6
(60,1)
37,5
(99,5)
Максимум, °C (°F) −1,7
(28,9)
−1,3
(29,7)
2,3
(36,1)
9,4
(48,9)
16,5
(61,7)
19,9
(67,8)
20,9
(69,6)
20,6
(69,1)
15,8
(60,4)
9,9
(49,8)
3,5
(38,3)
−0,1
(31,8)
9,5
(49,1)
Просек, °C (°F) −3,9
(25)
−3,5
(25,7)
−0,1
(31,8)
5,5
(41,9)
11,6
(52,9)
15,2
(59,4)
16,7
(62,1)
16,1
(61)
12,2
(54)
7,0
(44,6)
1,8
(35,2)
−1,7
(28,9)
6,2
(43,2)
Минимум, °C (°F) −6,3
(20,7)
−6,6
(20,1)
−2,8
(27)
1,5
(34,7)
7,0
(44,6)
10,5
(50,9)
12,2
(54)
11,9
(53,4)
8,3
(46,9)
4,0
(39,2)
0,1
(32,2)
−3,7
(25,3)
2,7
(36,9)
Апсолутни минимум, °C (°F) −40,5
(−40,9)
−42,9
(−45,2)
−37,5
(−35,5)
−23,0
(−9,4)
−6,8
(19,8)
−2,8
(27)
0,9
(33,6)
−2,9
(26,8)
−6,3
(20,7)
−19,5
(−3,1)
−23,0
(−9,4)
−34,0
(−29,2)
−42,9
(−45,2)
Количина падавина, mm (in) 36,2
(1,425)
30,1
(1,185)
33,9
(1,335)
42,9
(1,689)
52,0
(2,047)
69,0
(2,717)
76,9
(3,028)
77,0
(3,031)
60,3
(2,374)
49,9
(1,965)
50,4
(1,984)
47,0
(1,85)
625,5
(24,626)
Извор #1: Records of Lithuanian climate[16][17]
Извор #2: Weatherbase[18]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Литвански екосистеми обухватају природне и полу-природне (шуме, мочваре, мочваре и ливаде) и антропогене (аграрне и урбане) екосистеме. Међу природним екосистемима, шуме су посебно важне за Литванију, које покривају 33% територије земље. Мочваре (високе мочваре, мочваре, прелазна мочвара, итд.) покривају 7,9% земље, при чему је 70% мочварних станишта изгубљено због исушивања и вађења тресета између 1960. и 1980. године. Промене у мочварним биљним заједницама довеле су до замене маховине и травнатих заједница дрвећем и жбуњем, а мочваре које нису директно захваћене мелиорацијом су постале суше услед пада нивоа воде. Има 29.000 река укупне дужине 64.000 км у Литванији, слив реке Њемен заузима 74% територије земље. Због изградње брана, око 70% мрестилишта потенцијалних катадромних врста риба је нестало. У неким случајевима, речни и језерски екосистеми су и даље под утицајем антропогене еутрофикације.[19]

Пољопривредно земљиште обухвата 54% територије Литваније (отприлике 70% од тога је обрадиво земљиште и 30% ливаде и пашњаци), око 400.000 һа пољопривредног земљишта се не обрађује и делује као еколошка ниша за коров и инвазивне биљне врсте. Пропадање станишта се дешава у регионима са веома продуктивним и скупим земљиштем како се површине усева шире. Тренутно је 18,9% свих биљних врста, укључујући 1,87% свих познатих врста гљива и 31% свих познатих врста лишајева, наведено у Литванској Црвеној књизи података . На листи се налази и 8% свих врста риба.[20]

Популације дивљих животиња су се опоравиле како је лов постао ограниченији, а урбанизација је омогућила поновно засађивање шума (шуме су се већ утростручиле од њиховог ниског нивоа). Тренутно Литванија има око 250.000 већих дивљих животиња или 5 по квадратном километру. Најплоднија велика дивља животиња у свим деловима Литваније је срна, са 120.000 јединки. Следе вепрови (55.000). Остали копитари су јелен (~22.000), јелен лопатар (~21.000) и највећи: лос (~7.000). Међу литванским грабежљивцима, најчешће су лисице (~27.000). Вукови су, међутим, више укорењени у митологију јер их у Литванији има само 800. Још су ређи рисови (~200). Горе поменуте велике животиње искључују зечеве, од којих око 200.000 живи у литванским шумама.[21]

Национални паркови[уреди | уреди извор]

У Литванији постоји пет националних паркова:

Име Основан Величина (km²) Слика
Национални парк Аукштаитија 1974. 405.70
Национални парк Дзукија 1991. 550
Национални парк Куршију 1991. 264
Национални парк Тракаи 1991. 82
Национални парк Жемаитија 1991. 217

Историја[уреди | уреди извор]

Праисторијски период на тлу Литваније[уреди | уреди извор]

Први људи на територији данашње Литваније населили су се у Х миленију пре нове ере, непосредно након последњег леденог доба. Те првобитне миграције одвијале су се из правца Јиланда и данашње Пољске. То су углавном била номадска ловачка племена. Током 8. миленија пре нове ере клима је постала доста топлија што је погодовало развоју шума, а самим тим је довело и до постепеног стварања седелачких насеља јер је храна била доступнија. У 3. миленијуму већ су почели да се развијају трговина и занатство. Негде око 2500. п. н. е. на ово подручје су почели да се досељавају први Праиндоевропљани који су се мешали са домицилним племенима, и тако су настали данашњи балтички народи.[22]

Данашњи Литванци представљају потомке древних Балта, који су уједно били преци и данашњих Летонаца и Пруса. Иако Балтичка племена никада нису била под директним утицајем Римског царства, одржавали су блиске трговачке контакте са њима (ћилибар).[23]

Средњовековна Литванија[уреди | уреди извор]

Витаутас Велики

Литванска племена су се ујединила током 1230-их година под Миндаугасом који је 1253. и крунисан за првог Краља Литваније. Након његовог убиства 1263. Литванија је била на удару Тевтонских витезова Ливонијског реда наредних стотину година.

До краја 14. века Велика кнежевина Литванија је постала једна од најмоћнијих европских држава, а територијално се простирала све до Црног мора на југу.[24] Њена геополитичка позиција између Истока и Запада одредила је и њен мултикултурални и мултиконфесионални карактер. Литванска владајућа елита тог времена је дозвољавала верске слободе а староруски језик је кориштен у службеним списима.

Године 1386. велики војвода Јогаила је крунисан за краља заједничке Пољско-литванске државе. За време његове владавине Литванија је примила хришћанство. Након династичких сукоба 1392. на престо долази Витаутас Велики за чије владавине је Литванија доживела свој врхунац моћи. Под његовим водством Литванско-пољска унија је извојевала велику победу над Тевтонцима у бици код Гринвалда 1410. и то је била једна од највећих средњовековних битака.[25][26][27] Након Витаутасове смрти, литвански племићи су покушали да растуре унију са Пољском, али због експанзије Московске кнежевине крајем 15. века односи са Пољском су још више ојачани.

Период између 16. и 20. века[уреди | уреди извор]

Велика кнежевина Литванија и Пољско-литванска унија

Године 1569. формирана је нова, друга по реду Државна заједница Пољске и Литваније. Међутим иако је Литванија у оквиру те нове заједнице задржала независност у неким областима, попут војске, монете и законодавства, процес интензивне полонизације захватио је све сфере живота, од уметности до националног идентитета.[28] У периоду од средине XVI до средине 17. века дошло је до процвата уметности и образовног система под утицајем ренесансе и реформације.

Током Северних ратова (1656—1661) Литванија је војнички и економски поражена од стране Шведске, а током Великог северног рата (1700—1721) између Русије и Шведске изгубила је скоро 40% популације. Јачање Русије и све учесталији сукоби међу племством довели су до распада Пољско-литванске заједнице и њене поделе између Русије, Хабзбуршке Аустрије и Пруске (1772. до 1795).

Највећи део територије Литваније припао је Царској Русији. Након неуспешних устанака 1831. и 1863. који су имали за циљ обнављање заједнице са Пољском, руске царске власти су почеле да проводе интензивну политику русификације на тлу Литваније. Због разних репресалија, али и глади у периоду између 1868. и 1914. из Литваније се иселило око 635.000 Литванаца, или 20% целокупне популације. Многи од њих су емигрирали у САД.[29]

20. век[уреди | уреди извор]

Литвански национални Савет је искористио слабости у Русији непосредно после Првог светског рата и 16. фебруара 1918. обновио државност Литваније. Међутим, млада Литванска држава се већ на почетку свог постојања суочавала са територијалним споровима са Немачком и Пољском. Историјска престоница Вилњус је окупирана од стране Пољске у октобру 1920. што је довело до прекида односа између две земље, а престоница је привремено пребачена у Каунас. Област око града Клајпеде је враћена Немачкој 1939. године. Исте године када је изгубљена Клајпеда, Совјетски Савез је извршио инвазију на Пољску, а Вилњус је враћен Литванији.[30] Међутим 9 месеци касније, у јулу 1940. Совјетски Савез је окупирао и анектирао Литванију, у складу са Споразумом Рибентроп-Молотов.[31][32] Годину дана касније Трећи рајх је окупирао Литванију, а током трогодишње окупације у Холокаусту у Литванији је страдало око 190.000 литванских Јевреја (или 90% предратне јеврејске популације Литваније).[33]

Грб Литванске ССР

Након повлачења трупа Вермахта 1944. Литванија се вратила у састав Совјетског Савеза као Литванска ССР. У периоду од 1944. до 1952. на територији Литваније је деловао партизански герилски покрет (око 100.000 герилаца) који се борио против совјетске власти. У тој борби страдало је око 30.000 герилаца и њихових присталица, а далеко већи број је депортован у сибирске гулаге. Процењује се да је током Другог светског рата и за време Стаљинове власти Литванија имала око 780.000 људских жртава.[34] Педесет година комунистичке владавине је окончано појавом гласности и перестројке у Совјетском Савезу, и Литванија је, предвођена антикомунистичким и антисовјетским покретом Сајудисом (Sąjūdis), обновила своју независност 11. марта, 1990. године. Литванија је тако постала прва чланица Совјетског Савеза која је прогласила независност. Совјети су покушавали да осујете сепаратистичке тежње тако што су завели економску блокаду према Литванији, а 13. јануара 1991. совјетска армија је чак и ушла у Вилњус, и тада је убијено 14 литванских држављана.[35] Прво међународно признање Литванији стигло је са Исланда 4. фебруара 1991. године а већ 17. септембра исте године примљена је у пуноправно чланство у Уједињеним нацијама. Након повлачења последњих совјетских јединица са своје територије у августу 1991. Литванија је у јануару 1994. аплицирала за чланство у НАТО, а у пуноправно чланство у тој војној организацији је примљена 29. марта 2004.

Првог маја 2004. постала је пуноправна чланица Европске уније,[36] а 21. децембра 2007. чланица Шенгенског уговора.[37] Литванија се 1. јануара 2015. придружила еврозони и усвојила јединствену валуту Европске уније као последња од балтичких држава.[38] Литванија се званично придружила ОЕЦД-у 4. јула 2018.[39]

Даља Грибаускајте је била прва жена председница Литваније (2009–2019) и прва председница која је поново изабрана за други узастопни мандат.[40]

Литванија је 24. фебруара 2022. прогласила ванредно стање као одговор на руску инвазију на Украјину 2022. године.[41] Заједно са осам другиһ држава чланица НАТО-а, земља се такође позвала на члан 4 НАТО-а да би одржала консултације о безбедности.[42]

Становништво[уреди | уреди извор]

Према подацима националне статистичке службе (Statisticos Departmentas) број становника Литваније у 2011. години је 3.245.000 што је за око 80.000 становника мање у односу на претходну годину, или за 110.000 мање у поређењу са 2009. годином.[43] Први и Други светски рат, велике емиграције у периоду 1922—1945. и репресалије од 1940. до 1950. су имале веома негативан утицај на популациону слику Литваније. У периоду између 1940. и 1952. Литванија је изгубила око 850.000 становника или трећину целокупне популације. Тако је према резултатима пописа из 1959. Литванија те године имала мање становника него 1913. године.[44] Годишња стопа раста становништва у 2007. години повећана је за свега 0,3%.

Према подацима (Statisticos Departmentas) за 2011.[43] етнички састав је био следећи:

Литванци Пољаци Руси Белоруси Украјинци Немци Јевреји Татари Летонци Роми Остали Укупно
Број 2.721.500 212.800 175.000 41.100 21.100 3.000 3.400 3.100 2.400 2.900 58.400 3.244.600
% 83,9 6,6 5,4 1,3 0,6 0,1 0,1 0,1 0,1 0.1 1.7 100

Према подацима пописа из 2021. године, 84,6% становништва се изјашњава као Литванци, 6,5% као Пољаци, 5% као Руси, 1% као Белоруси, 0,5% као Украјинци, док је 2,3% убројано у осале. Пољска национална мањина је углавном распоређена у подручју око главног града. Највећи број Руса живи у Клајпеди где чине 19,6% становништва и у Вилњусу (12% популације), док у Висагинасу чине 52%. Некада најбројнија мањинска заједница Јевреја данас је сведена на мање од 1% у укупној популацији.

Очекивана животна доб (према подацима за 2019.) износила је 71,2 година за мушкарце и 80,4 година за жене, што представља највећу разлику у животној доби међу половима у ЕУ. Стопа смртности новорођенчади је 2,99 на 1.000 рођених.[45] Са 20,2 самоубиства на 100.000 становника на првом била је месту у свету (1995. тај број је износио 45,6 на 100.000).[46]

Језици[уреди | уреди извор]

Према уставу Литваније службени језик је литвански.[1] и матерњи је језик за око 85% становника у земљи. Литвански језик (литв. lietuvių kalba) је индоевропски језик из групе балтичких језика и користи латинично писмо са 32 слова (20 сугласника и 12 самогласника).[47] Укупан број говорника се процењује на око 3.500.000, од чега је око 500.000 говорника ван Литваније.

За око 6,8% матерњи језик је руски, док је 5,1% говорника пољског језика. Као последица дуготрајног руског утицаја у земљи око 60% становништва говори руски језик, који је de facto други језик у земљи. Из истих историјских разлога доста су раширени и пољски и немачки језик. У школском систему енглески језик се обично изучава као примарни страни језик, тако да број говорника овог језика у последње време константно расте.[48]

Религија[уреди | уреди извор]

Брдо Крстова у близини Шјауљаја
Католичка црква на истоку земље

Према истраживању Еуробарометра из 2005. године[49] 49% грађана Литваније се изјаснило као верујући у Бога, 36% сматра да постоји нека „виша сила”, док се остатак изјаснио као атеисти. Према истом истраживању, око 80% популације припада Римокатоличкој цркви. Почетком 20. века Протестантска црква је била на другом месту по броју чланова (око 200.000 верника), али је тај проценат данас знатно мањи и износи око 20.000 верника углавном на северу и западу земље.

Према попису становништва из 2021. године, 74,2% становништва били су католици, 3,7% били су православци, 0,8% протестанти, док су 0,6% били староверци.

Током совјетског периода деловање црквених заједница у земљи је било забрањено, верски објекти су рушени а бројни верници и свештеници су депортовани у гулаге широм Сибира. Неки свештеници су били активни чланови покрета отпора против совјетске власти.

Симбол борбе за хришћанство и католицизам у Литванији је Брдо Крстова (литв. Kryžių kalnas) које се налази 12 км северно од града Шјауљаја. Ово место је имало посебно значење у време совјетске владавине и постало је симбол отпора литванског народа. Иако су совјетске власти три пута уклањале крстове са брда, Литванци су их увек изнова враћали, тако да данас има преко 100.000 крстова различитих димензија на брду.[50]

Образовни систем[уреди | уреди извор]

Прва школска установа на територији Литваније везује се за постојање Вилњуске катедрале и датира из 1378. године.[51] Универзитет у Вилњусу је основан 1579. године и то је најстарија високошколска установа у земљи. Нешто касније основан је и Универзитет у Каунасу.

Универзитет у Вилњусу

Образовним сектором у земљи руководи Министарство образовања и науке Владе Литваније.[52] Према Уставу основно образовање које траје десет година је обавезно за све (и траје од 6. до 16. године старости).[53] Према подацима Светске Банке, 100% становника старијих од 15 година се може сматрати писменим,[54] док је према подацима за 2008. годину трећина популације земље старости од 25 до 64 године имала високи степен образовања, а чак 61% у истој старосној скупини завршену средњу или вишу школу.[55] Око 90% пунолетних Литванаца говори један страни језик, док око половина становништва користи два страна језика (углавном руски и енглески језик).

Велики проблем Литванији данас представља „одлив мозгова„”, односна одлазак високообразованих кадрова на рад у иностранство, због боље плаћених послова и наставка школовања. Од уласка у ЕУ 2004. Литванију је напустило 180.000 високообразованих кадрова (углавном младих људи).[56][57]

Године 2008. на територији Литваније је деловало 15 државних универзитета и 6 приватних института, 16 јавних и 11 приватних високих школа.[58] Најважније образовне установе су Универзитет у Вилњусу (најстарији у северној Европи) те Технолошки Факултет у Каунасу.

Највиша научна институција у земљи је Академија наука Литваније (литв. Lietuvos mokslų akademija) основана 1941. године са седиштем у Вилњусу.

Политички живот[уреди | уреди извор]

Од када је Литванија 11. марта 1990. прогласила обнову своје независности, задржала је снажне демократске традиције. Одржала је своје прве независне опште изборе 25. октобра 1992. године, на којима је 56,75% бирача подржало усвајање Новог устава.[59] Водиле су се интензивне дебате о уставу, посебно о улози председника. Одвојени референдум одржан је 23. маја 1992. како би се измерило јавно мњење о том питању, а 41% гласача подржало је обнову предсједника Литваније.[59] Компромисом је договорен полупредседнички систем.

Литвански шеф државе је председник, који се бира директно на петогодишњи мандат и служи највише два мандата. Председник надгледа спољне послове и националну безбедност, и врховни је командант војске.[60] Председник такође именује премијера и, на предлог овог другог, остатак кабинета, као и низ других највиших државних службеника и судија за све судове осим Уставног суда.[60] Актуелни шеф литванске државе Гитанас Науседа изабран је 26. маја 2019. године, тако што је једногласно победио у свим општинама Литваније на другој изборној турнеји.[61]

Судије Уставног суда (Konstitucinis Teismas) служе деветогодишњи мандат. Суд се обнавља за трећину сваке три године. Судије именује Сеимас, на предлог председника, председавајућег Сеимаса и председника Врховног суда. Једнодомни литвански парламент, Сеимас, има 141 члана који се бирају на четворогодишњи мандат. 71 члан њених чланова бира се у једночланим изборним јединицама, а остали на општенародном гласању по пропорционалној заступљености. Странка мора да добије најмање 5% гласова на националном нивоу да би била квалификована за било које од 70 националних места у Сеимасу.[62]

Литванија је била једна од првих земаља у свету која је женама дала право гласа на изборима. Литванским женама је било дозвољено да гласају Уставом Литваније из 1918. и први пут су искористиле своје ново дато право 1919. године. Тиме је Литванија то дозволила раније од демократских земаља као што су САД (1920), Француска (1945), Грчка (1952), Швајцарска (1971).[63]

Литванија има фрагментиран вишестраначки систем,[64] са низом малих партија у којима су коалиционе владе уобичајене. Редовни избори за Сеимас одржавају се друге недеље октобра сваке четири године.[65] Да би имали право на изборе, кандидати морају имати најмање 25 година на дан избора, да нису верни странци и да имају стално пребивалиште у Литванији. Не могу се кандидовати лица на издржавању или на издржавању казне изречене од стране суда 65 дана пре избора. Такође, не могу се кандидовати судије, грађани на служењу војног рока, службеници професионалне војне службе и службеници статутарних установа и установа.[66] Домовинска унија – Литвански демохришћани победили су на литванским парламентарним изборима 2020. и добили 50 од 141 места у парламенту.[67] У октобру 2020., премијерска кандидаткиња Домовинске уније-Литвански демохришћани (ТС-ЛКД) Ингрида Шимоните формирала је коалицију десног центра са две либералне странке.[68]

Председник Литваније је шеф државе, изабран на петогодишњи мандат већином гласова. Избори се одржавају последње недеље најкасније два месеца пре истека актуелног председничког мандата.[69] Да би имали право на изборе, кандидати морају да имају најмање 40 година на дан избора и да живе у Литванији најмање три године, поред тога да испуњавају критеријуме подобности за члана парламента. Исти председник може бити највише два мандата.[70] Гитанас Науседа је победио на последњим изборима као независни кандидат 2019.[71]

Сваком општином у Литванији управљају општинско веће и градоначелник, који је члан општинског већа. Број чланова, који се бирају на четворогодишњи мандат, у сваком општинском већу зависи од величине општине и варира од 15 (у општинама са мање од 5.000 становника) до 51 (у општинама са више од 500.000 становника). У 2015. години изабрано је 1.524 члана општинског већа.[72] Чланови већа, осим градоначелника, бирају се по пропорционалној заступљености. Почевши од 2015. године, градоначелника бира непосредно већина становника општине.[73] Социјалдемократска партија Литваније освојила је већину позиција на изборима 2015. (372 места у општинским већима и 16 градоначелника).[74]

Од 2019. године, Литванији је додељено 11 места у Европском парламенту.[75] Редовни избори одржавају се у недељу истог дана као и у другим земљама ЕУ. Гласање је отворено за све грађане Литваније, као и држављане других земаља ЕУ који имају стално пребивалиште у Литванији, који на дан избора имају најмање 18 година. Да би имали право на изборе, кандидати морају имати најмање 21 годину на дан избора, држављанин Литваније или држављанин друге земље ЕУ са сталним боравком у Литванији. Кандидатима није дозвољено да се кандидују на изборима у више од једне земље. Не могу се кандидовати лица на издржавању или на издржавању казне изречене од стране суда 65 дана пре избора. Такође, не могу се кандидовати судије, грађани на служењу војног рока, службеници професионалне војне службе и службеници статутарних установа и установа.[76] Шест политичких партија и један представник одбора добили су места на изборима 2019. г.[77]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Вилњус
Вилњус

Каунас
Каунас

Поредак Град Популација Поредак Град Популација

Клајпеда
Клајпеда

Шјауљај
Шјауљај

1. Вилњус 547.000 11. Кедајњај 31.000
2. Каунас 353.000 12. Телшјај 30.000
3. Клајпеда 162.000 13. Висагинас 28.200
4. Шјауљај 126.300 14. Таураге 27.700
5. Паневежис 112.700 15. Укмерге 27.350
6. Алитус 67.500 16. Плунге 23.161
7. Маријамполе 46.700 17. Кретинга 21.500
8. Мажејкај 40.500 18. Шилуте 21.000
9. Јонава 34.238 19. Радвилишкис 19.400
10. Утена 32.500 20. Паланга 17.574
Statistikos Departamentas[78]
Карта управне поделе Литваније

Литванија се дели на округе (литвански: apskritis). Укупно постоји 10 округа, чија су имена изведена од њихових управних средишта, одн. великих градова Литваније. То су:

Привреда[уреди | уреди извор]

Литванија има отворену и мешовиту економију коју Светска банка класификује као економију са високим дохотком.[79] Према подацима из 2016. године, три највећа сектора литванске привреде су – услуге (68,3% БДП), индустрија (28,5%) и пољопривреда (3,3%).[80] Извештај Светског економског форума о глобалној конкурентности рангира Литванију на 41. место (од 137 рангираних земаља).

Литванија је ушла у НАТО 2004,[81] ЕУ 2004,[82] Шенген 2007[83] и ОЕЦД 2018.[84] Првог јануара 2015. евро је постао национална валута, заменивши литас по курсу од 1,00 евро = 3,45280 ЛТЛ.[85]

Према подацима из 2016. године, више од половине укупног литванског извоза иде у 7 земаља укључујући Русију (14%), Летонију (9,9%), Пољску (9,1%), Немачку (7,7%), Естонију (5,3%), Шведску ( 4,8%) и Уједињено Краљевство (4,3%).[86] Извоз је износио 81,31 одсто литванског БДП-а у 2017.[87]

БДП Литваније по глави становника у поређењу са остатком света (2022)[88]

Литвански БДП је имао веома високе реалне стопе раста током деценије до 2009. године, достижући врхунац од 11,1% у 2007. Као резултат тога, земља се често називала балтичким тигром. Међутим, у 2009. години услед глобалне финансијске кризе обележен је драстичан пад – БДП се смањио за 14,9%[89] а стопа незапослености је достигла 17,8% у 2010. г.[90] Након пада у 2009. години, годишњи привредни раст Литваније био је много спорији у поређењу са годинама пре 2009. године. Према ММФ-у, финансијски услови су погодни за раст, а показатељи финансијске стабилности остају јаки. Коефицијент јавног дуга у 2016. години пао је на 40 процената БДП-а, у поређењу са 42,7 процената у 2015. (пре глобалне финансијске кризе – 15 процената БДП-а у 2008.).[91]

У просеку, више од 95% свих страних директних инвестиција у Литванији долази из земаља Европске уније . Шведска је историјски највећи инвеститор са 20% – 30% свих СДИ у Литванији.[92] СДИ у Литванију су скочиле 2017. године, достигавши највећи икада забележени број гринфилд инвестиционих пројеката. Литванија је 2017. године била трећа земља, после Ирске и Сингапура по просечној вредности послова инвестициониһ пројеката.[93] САД су биле водећи извор у 2017, са 24,59% укупних SDI. Следе Немачка и Велика Британија, од којих свака представља 11,48% укупног броја пројеката.[94] Према подацима Евростата, вредност литванског извоза је у 2017. години забележила најбржи раст не само у балтичким земљама, већ и широм Европе, који је износио 16,9 одсто.[95]

Пропорционална заступљеност литванског извоза, 2019. г.

У периоду од 2004. до 2016. године, сваки пети Литванац је емигрирао, пре свега због недовољних прихода;[96] секундарни разлог је била жеља појединаца да студирају у иностранству. Дугорочна емиграција и раст привреде довели су до приметне несташице кадра на тржишту рада[97] и тога да је раст плата већи од раста ефикасности рада.[98] Стопа незапослености у 2017. години износила је 8,1%.[99]

Од 2021. године, средње богатство Литваније по одраслој особи износило је 28.400 долара (средња вредност је била 63.500 долара), док је укупно национално богатство било 138 милијарди долара.[100] Од децембра 2022. просечна месечна бруто плата у Литванији износила је 2.042 евра.[101] Трошкови живота су нижи од просека ЕУ.[102]

Литванија има јединствену пореску стопу, а не прогресивну. Према Еуростату,[103] стопе пореза на доходак физичких лица (15%) и пореза на добит предузећа (15%) у Литванији су међу најнижим у ЕУ. Земља има најнижу имплицитну стопу пореза на капитал (9,8%) у ЕУ. Стопа пореза на добит у Литванији је 15% и 5% за мала предузећа. У Литванији ради 7 слободних економских зона.[104]

Производња информационих технологија расте у земљи и достиже 1,9 милијарди евра у 2016.[105] Само у 2017. години, 35[106] FinTech компанија дошло је у Литванију – резултат поједностављене процедуре литванске владе и Банке Литваније за добијање дозвола за активности институција за електронски новац и платни промет.[107] Први европски међународни блокчејн центар покренут је у Виљнусу 2018.[108] Литванија је доделила укупно 39 лиценци за е-новац, што је друго у ЕУ после Велике Британије са 128 лиценци. Google је 2018. основао компанију за плаћање у Литванији.[109]

Спорт[уреди | уреди извор]

Национални спорт у Литванији је кошарка. Кошаркашка репрезентација Литваније је освојила три бронзане медаље на Олимпијским играма и једну на Светском првенству. На Европском првенству репрезентација је дошла до три златне медаље, једне сребрне и једне бронзане.[110] Познати играчи су: Арвидас Сабонис (први Литванац члан NBA куће славних), Жидрунас Илгаускас, Шарунас Марчиулионис, Даријус Сонгајла, Шарунас Јасикевичијус и Линас Клејза. У Литванији су одржане две завршнице Европских првенстава 1939. и 2011.[111] КК Жалгирис[112] је 1999. освојио Евролигу и 1998. Еврокуп, а КК Лијетувос ритас[113] је двоструки освајач Еврокупа. Женска репрезентација је освојила по једну златну и сребрну медаљу на Европском првенству.

Закључно са 2012. годином, Литванија је као независна држава учествовала на 8 Летњих и 7 Зимских олимпијских игара. Литвански спортисти су до сада освојили 6 златних, 5 сребрних и 10 бронзаних медаља, све на Летњим играма.[114] Најуспешнији су атлетичари. Ромас Убартас[115] је освојио злато на Олимпијским играма 1992. у Барселони у бацању диска. Виргилијус Алекна[тражи се извор] је двоструки Олимпијски шампион у бацању диска 2000. и 2004. а 2008. је освојио бронзану медаљу. Аустра Скујите је 2004. у Атини освојила сребро у седмобоју. [116]На Светским првенствима, литвански атлетичари су до сада освојили две златне, две сребрне и једну бронзану медаљу, а на Европским једну златну, две сребрне и три бронзане.[117]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б "Lithuania". Encyclopedia Britannica., Приступљено 9. 10. 2010.
  2. ^ Kulikauskienė, Lina (2002). Lietuvos Respublikos Konstitucija [The Constitution of the Republic of Lithuania] (на језику: Lithuanian). Native History, CD. ISBN 978-9986-9216-7-7. 
  3. ^ Veser, Ernst (23. 9. 1997). „Semi-Presidentialism-Duverger's Concept — A New Political System Model” (PDF) (на језику: енглески и Chinese). Department of Education, School of Education, University of Cologne: 39—60. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 04. 2021. г. Приступљено 23. 8. 2017. „Duhamel has developed the approach further: He stresses that the French construction does not correspond to either parliamentary or the presidential form of government, and then develops the distinction of 'système politique' and 'régime constitutionnel'. While the former comprises the exercise of power that results from the dominant institutional practice, the latter is the totality of the rules for the dominant institutional practice of the power. In this way, France appears as 'presidentialist system' endowed with a 'semi-presidential regime' (1983: 587). By this standard he recognizes Duverger's pléiade as semi-presidential regimes, as well as Poland, Romania, Bulgaria and Lithuania (1993: 87). 
  4. ^ Shugart, Matthew Søberg (септембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive and Mixed Authority Patterns” (PDF). Graduate School of International Relations and Pacific Studies. United States: University of California, San Diego. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2008. г. Приступљено 23. 8. 2017. 
  5. ^ Shugart, Matthew Søberg (децембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive And Mixed Authority Patterns” (PDF). French Politics. Palgrave Macmillan Journals. 3 (3): 323—351. doi:10.1057/palgrave.fp.8200087Слободан приступ. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 23. 8. 2017. „A pattern similar to the French case of compatible majorities alternating with periods of cohabitation emerged in Lithuania, where Talat-Kelpsa (2001) notes that the ability of the Lithuanian president to influence government formation and policy declined abruptly when he lost the sympathetic majority in parliament. 
  6. ^ „Statistikos departamentas”. 
  7. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014. 
  8. ^ „Evropa – Obnovite svoje znanje o Litvaniji”. Travel Magazine (на језику: српски). 2018-04-18. Приступљено 2023-01-26. 
  9. ^ "Lietuva įsiliejo į Šengeno erdvę" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2008). Vidaus reikalų ministerija., Приступљено 22. 12. 2007. (језик: литвански)
  10. ^ Baranauskas, Tomas (Fall 2009). "On the Origin of the Name of Lithuania". Lithuanian Quarterly Journal of Arts and Sciences 55 (3). ISSN 0024-5089, Приступљено 11. 4. 2013.
  11. ^ Zinkevičius, Zigmas (2007). Senosios Lietuvos valstybės vardynas. (језик: литвански)
  12. ^ Zigmas Zinkevičius. Kelios mintys, kurios kyla skaitant Alfredo Bumblausko Senosios Lietuvos istoriją 1009-–1795m. Voruta, 2005. (језик: литвански)
  13. ^ Jan S. Krogh. "Other Places of Interest: Central Europe", Приступљено 11. 4. 2013.
  14. ^ "Europos Parkas: Open Air Museum of the Centre of Europe". EU PHARE 2001 Co-operation in the Baltic Sea Region Programme.
  15. ^ G. Sakalauskiene and G. Ignatavicius (2003). „Research Note Effect of drought and fires on the quality of water in Lithuanian rivers” (PDF). Hydrology and Earth System Sciences. 7 (3): 423—427. Bibcode:2003HESS....7..423S. doi:10.5194/hess-7-423-2003Слободан приступ. 
  16. ^ „Ekstremalūs reiškiniai (Extreme Phenomena)”. Meteo.lt. Архивирано из оригинала 1. 4. 2015. г. Приступљено 13. 4. 2015. 
  17. ^ „Rekordiškai šilta Rugsėjo Pirmoji (Warmest 1 September on record)”. Meteo.lt. 2. 9. 2015. Архивирано из оригинала 7. 9. 2015. г. Приступљено 7. 9. 2015. 
  18. ^ „Weatherbase: Historical Weather for Lithuania”. Weatherbase.com. Приступљено 22. 2. 2013. 
  19. ^ „Lithuania – Biodiversity Facts”. cbd.int. Приступљено 24. 2. 2018. 
  20. ^ „Lithuania – Biodiversity Facts”. cbd.int. Приступљено 24. 2. 2018. 
  21. ^ „Fauna of Lithuania”. TrueLithuania.com. Приступљено 24. 2. 2018. 
  22. ^ Lietuvos istorijos forumas[мртва веза] (језик: литвански)
  23. ^ Amber Road Архивирано из оригинала на дан 12. 05. 2013.(језик: енглески)
  24. ^ Magocsi 1996, стр. 128.
  25. ^ The New Encyclopaedia Britannica.v. 17, (1998). стр. 545.
  26. ^ R. Fawn Ideology and National Identity in Post-communist Foreign Policies. стр. 186.
  27. ^ Lane 2001.
  28. ^ Stone 2001, стр. 63.
  29. ^ "Lithuanians in the United States". Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  30. ^ Ready 1995, стр. 191.
  31. ^ I. Žiemele. Baltic Yearbook of International Law, 2001. 2002, Vol.1. стр. 10.
  32. ^ K. Dawisha, B. Parrott. The Consolidation of Democracy in East-Central Europe. (1997). стр. 293.
  33. ^ Račinskas’s Version of ‘Holocaust Studies’, Приступљено 11. 4. 2013.
  34. ^ "US Department of State Bureau of Public Affairs, August 2006". Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2011)State.gov., Приступљено 25. 4. 2010.
  35. ^ BBC Story 1991: Bloodshed at Lithuanian TV station, Приступљено 11. 4. 2013.
  36. ^ „Membership”. urm.lt. 6. 1. 2016. Архивирано из оригинала 26. 6. 2021. г. Приступљено 30. 3. 2021. 
  37. ^ „Lithuania has joined the Schengen Area”. mfa.lt. 16. 1. 2008. Архивирано из оригинала 26. 6. 2021. г. Приступљено 30. 3. 2021. 
  38. ^ Kropaite, Zivile (1. 1. 2015). „Lithuania joins Baltic neighbours in euro club”. BBC News. Приступљено 30. 3. 2021. 
  39. ^ „Lithuania officially becomes the 36th OECD member”. lrv.lt. 5. 7. 2018. Архивирано из оригинала 3. 7. 2021. г. Приступљено 30. 3. 2021. 
  40. ^ „Lithuania President Re-elected on Anti-Russian Platform”. VOA. 26. 5. 2014. Приступљено 8. 4. 2023. 
  41. ^ „Lithuania declares state of emergency after Russia invades Ukraine”. Reuters. 24. 2. 2022. Приступљено 8. 6. 2022. 
  42. ^ Cook, Lorne (24. 2. 2022). „NATO vows to defend its entire territory after Russia attack”. Associated Press. Приступљено 8. 6. 2022. 
  43. ^ а б Department of Statistics to the Government of the Republic of Lithuania."Population by ethnicity" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. август 2011), Приступљено 11. 4. 2013.
  44. ^ Algirdas Stanaitis. Lietuvos TSR gyventojai. (Жители Литовской ССР) Vilnius, Mintis, (1973). стр. 12., 17, 18(језик: литвански)
  45. ^ „"Statistics Lithuania".”. Stat.gov.lt. Архивирано из оригинала 13. 11. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  46. ^ „"Eurostat – Tables, Graphs and Maps Interface (TGM) table".”. epp.eurostat.ec.europa.eu. Приступљено 26. 12. 2010. 
  47. ^ Languages of Lithuania. Ethnologue.com
  48. ^ The Languages spoken in Lithuania. (језик: шпански)(језик: енглески)
  49. ^ „"Eurobarometer on Social Values, Science and technology 2005" (PDF). (PDF). стр. 11. Приступљено 5. 5. 2007. 
  50. ^ "Kryžių skaičius". Lithuanian Millennium of Cultural Heritage Virtual Tour. Приступљено 2007-05-06. (језик: литвански)
  51. ^ Kiaupienė & Petrauskas 2009, стр. 145–147.
  52. ^ „"Education in Lithuania".” (PDF). European Agency for Development in Special Needs Education. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2010. г. Приступљено 6. 4. 2010. 
  53. ^ {{Cite web|url=http://www3.lrs.lt/home/Konstitucija/Constitution.htm |title="The Constitution of the Republic of Lithuania came into force on 2 November 1992"], Приступљено 11. 4. 2013.
  54. ^ „"World Bank – ICT at a Glance".” (PDF). World Bank. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 5. 2012. г. Приступљено 7. 4. 2010. 
  55. ^ „"Vocational Education and Training in Lithuania".” (PDF). Lithuanian Ministry of Science and Education. Приступљено 7. 4. 2010. 
  56. ^ „"Tarptautinė migracija – Rodiklių duomenų bazėje".”. Db1.stat.gov.lt. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  57. ^ „"Baltic brain drain hits hardest in Lithuania".”. Rt.com. Приступљено 5. 6. 2011. 
  58. ^ „"Lithuania, Academic Career Structure".”. European University Institute. Приступљено 7. 4. 2010. 
  59. ^ а б Nuo 1991 m. iki šiol paskelbtų referendumų rezultatai Архивирано 9 септембар 2008 на сајту Wayback Machine, Microsoft Word Document, Seimas.
  60. ^ а б „Presidential Functions”. lrp.lt. Архивирано из оригинала 10. 5. 2019. г. Приступљено 15. 7. 2019. 
  61. ^ „Rezultatai – Respublikos Prezidento rinkimai 2019”. rinkimai.maps.lt. Приступљено 15. 7. 2019. 
  62. ^ „Seimo rinkimai”. lrs.lt. Архивирано из оригинала 20. 04. 2021. г. Приступљено 14. 4. 2018. 
  63. ^ Baronienė, Daiva. „Teisę balsuoti Lietuvos moterys gavo vienos pirmųjų pasaulyje”. Lzinios.lt. Архивирано из оригинала 11. 5. 2019. г. Приступљено 11. 5. 2019. 
  64. ^ Saarts, Tõnis. „Comparative Party System Analysis in Central and Eastern Europe: the Case of the Baltic States” (PDF). Studies of Transition States and Societies. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2015. 
  65. ^ „Seimo rinkimai”. lrs.lt. Архивирано из оригинала 20. 04. 2021. г. Приступљено 14. 4. 2018. 
  66. ^ „Lietuvos Respublikos Seimo rinkimų įstatymas”. e-tar.lt. Приступљено 14. 4. 2018. 
  67. ^ „Rezultatai - vrk.lt”. www.vrk.lt. 
  68. ^ „Lithuania to get new conservative-liberal coalition prime minister”. ERR. 26. 10. 2020. 
  69. ^ „Constitution of the Republic of Lithuania”. The Seimas of the Republic of Lithuania. Приступљено 31. 7. 2015. 
  70. ^ „Lietuvos Respublikos Prezidento rinkimų įstatymas”. e-tar.lt. Приступљено 14. 4. 2018. 
  71. ^ „Rezultatai – Respublikos Prezidento rinkimai 2019”. rinkimai.maps.lt. Приступљено 15. 7. 2019. 
  72. ^ „VRK priėmė svarbius sprendimus artėjančių savivaldybių tarybų rinkimų klausimais” [CEC took important decisions regarding the upcoming election to municipal councils] (на језику: литвански). Central Electoral Commission. 23. 9. 2014. Архивирано из оригинала 12. 2. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2015. 
  73. ^ „Lietuvos Respublikos savivaldybių tarybų rinkimų įstatymas”. e-tar.lt. Приступљено 14. 4. 2018. 
  74. ^ „2015 m. kovo 1 d. Lietuvos Respublikos savivaldybių tarybų rinkimai”. vrk.lt (на језику: литвански). Архивирано из оригинала 14. 4. 2018. г. Приступљено 14. 4. 2018. 
  75. ^ „European Parliament 2014”. European Parliament Liaison Office with U.S. Congress. Приступљено 31. 7. 2015. 
  76. ^ „Lietuvos Respublikos rinkimų į Europos Parlamentą įstatymas”. e-tar.lt. Приступљено 14. 4. 2018. 
  77. ^ „2019 m. gegužės 26 d. Europos Parlamento rinkimai”. vrk.lt. Приступљено 23. 9. 2019. 
  78. ^ Statistics Lithuania подаци за 2009. годину
  79. ^ „World Bank Country and Lending Groups – World Bank Data Help Desk”. Datahelpdesk.worldbank.org. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  80. ^ „GDP – composition, by sector of origin”. Приступљено 19. 3. 2018. 
  81. ^ „7 Invitees – Lithuania”. Nato.int. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  82. ^ „EUROPA – EU member countries in brief – European Union”. Europa.eu. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  83. ^ „Lithuania in the Schengen area – Coming to Lithuania – Travel and Residence – Ministry of Foreign Affairs”. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  84. ^ „Lithuania's accession to the OECD”. OECD. 5. 7. 2016. Приступљено 6. 7. 2016. 
  85. ^ „ISO Currency – ISO 4217 Amendment Number 159”. Currency Code Services – ISO 4217 Maintenance Agency. SIX Interbank Clearing. 15. 8. 2014. 
  86. ^ „Where does Lithuania export to? (2016)”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2017. г. Приступљено 19. 3. 2018. 
  87. ^ „Lithuania Exports of goods and services % of GDP 1988–2017”. Приступљено 1. 10. 2019. 
  88. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF. 
  89. ^ „Lithuanian Macroeconomic Review No 58” (PDF). SEB. децембар 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2015. 
  90. ^ „"Lietuvos makroekonomikos apžvalga" nr. 62”. SEB. април 2014. Архивирано из оригинала 3. 7. 2021. г. Приступљено 7. 9. 2016. 
  91. ^ „REPUBLIC OF LITHUANIA. 2017 ARTICLE IV CONSULTATION—PRESS RELEASE AND STAFF REPORT” (PDF). IMF. стр. 4. Приступљено 28. 3. 2018. 
  92. ^ „Tiesioginės užsienio investicijos Lietuvoje pagal šalį – Lietuvos bankas”. 9. 1. 2018. Архивирано из оригинала 9. 1. 2018. г. 
  93. ^ Dencik, Jacob; Spee, Roel (јул 2018). „Global Location Trends – 2018 Annual Report: Getting ready for Globalization 4.0” (PDF). IBM Institute for Business Value. стр. 7. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 4. 2019. г. Приступљено 15. 9. 2018. „Ireland continues to lead the world for attracting high-value investment, generating substantial inward investment with strengths in key high-value sectors such as ICT, financial and business services and life sciences. But Singapore is now a close second, with Lithuania and Switzerland right behind. 
  94. ^ „Lithuania FDI skyrockets in 2017”. Приступљено 21. 3. 2018. 
  95. ^ „Lithuanian exports which grew most across Europe last year will beat value records this year”. www.verslilietuva.lt. Приступљено 24. 11. 2018. 
  96. ^ „Ieškodami darbuotojų jau verčiasi per galvą: net tokiomis algomis nepavyksta sugundyti”. delfi.lt (на језику: литвански). Приступљено 13. 5. 2018. 
  97. ^ „Emigracija smogia negailestingai: Lietuvoje vis labiau trūksta darbuotojų – DELFI Verslas”. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  98. ^ „Ekonomistai įspėja: virš Lietuvos kaupiasi debesys”. 11. 1. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  99. ^ „Lithuania: Unemployment rate from 2007 to 2017”. Statista.com. Приступљено 7. 4. 2018. 
  100. ^ „Credit Suisse Global Wealth Databook 2022” (PDF). Credit Suisse. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2022. г. 
  101. ^ „Darbo užmokestis šalyje”. osp.stat.gov.lt. 
  102. ^ „Comparative price levels of consumer goods and services – Statistics Explained”. Eurostat. Приступљено 16. 1. 2018. 
  103. ^ „Taxation trends in the European Union” (PDF). Eurostat. 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 5. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2015. 
  104. ^ „Pramoniniai parkai ir LEZ”. ukmin.lrv.lt. Архивирано из оригинала 24. 4. 2018. г. Приступљено 24. 4. 2018. 
  105. ^ Samuolis, Gediminas (2017). Informacinės technologijos Lietuvoje (PDF). Vilnius: Lietuvos statistikos departamentas. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2021. г. Приступљено 16. 1. 2018. 
  106. ^ „Lithuania Registered 35 New Fintech Companies in 2017”. Crowdfundinsider.com. 8. 2. 2018. Приступљено 18. 3. 2018. 
  107. ^ „Lithuanian Institutions Enhance Focus on New Financial Technologies and Fintech Sector Development in Lithuania”. finmin.lrv.lt. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 18. 3. 2018. 
  108. ^ Kostaki, Irene (31. 1. 2018). „Lithuania debuts as EU gateway for global blockchain industry”. Neweurope.eu. Архивирано из оригинала 3. 7. 2021. г. Приступљено 14. 7. 2018. „The Lithuanian capital Vilnius launched Europe's first international Blockchain Centre on January 27, making it the EU's only hub for the digital ledger. The new hub will help Europe connect with partner Blockchain Centres in Australia, China, Canada, the UK, Belgium, Denmark, Georgia, Gibraltar, Ukraine, Israel, and Latvia. 
  109. ^ Milda Šeputytė; Jeremy Kahn (21. 12. 2018). „Google Payment Expands With E-Money License From Lithuania”. www.bloomberg.com. Bloomberg. Приступљено 22. 12. 2018. „Google Payment, a company owned by Alphabet Inc., obtained an e-money license in Lithuania, joining a growing number of fintech firms that have secured permission from the Baltic nation to offer financial services across the European Union. 
  110. ^ http://www.musukrepsinis.lt/ Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јул 2011) Сајт Литванског кошаркашког савеза
  111. ^ „Историја Европских првенстава на FIBAEUROPE.COM”. Eurobasket2013.org. Архивирано из оригинала 8. 10. 2014. г. Приступљено 24. 11. 2013. 
  112. ^ http://www.zalgiris.lt/ Званични сајт клуба
  113. ^ сајт клуба[мртва веза]
  114. ^ http://www.ltok.lt/ Олимпијски комитет Литваније
  115. ^ Romas Ubartas Bio, Stats, and Results | Olympics at Sports-Reference.com Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јул 2009), Приступљено 11. 4. 2013.
  116. ^ „Austra Skujite”. 
  117. ^ Атлетски савез Литваније, Приступљено 11. 4. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]