Луиђи Галвани

С Википедије, слободне енциклопедије
Луиђи Галвани
Луиђи Галвани
Лични подаци
Датум рођења(1737-09-09)9. септембар 1737.
Место рођењаБолоња, Папска држава
Датум смрти4. децембар 1798.(1798-12-04) (61 год.)
Место смртиБолоња, Папска држава
ОбразовањеУниверзитет у Болоњи
Научни рад
Пољефизика

Луиђи Галвани (итал. Luigi Galvani; Болоња, 9. септембар 1737Болоња, 4. децембар 1798) је био италијански физичар и анатом, који је живео у Болоњи. Открио је да мишићи и нервне ћелије стварају електрицитет.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је теологију, па медицину. Постао је 1762. професор медицине на универзитету у Болоњи. Професор практичне анатомије је постао 1775.

Истраживао је физиологију, а касније и слух птица.

Галванијев експеримент с жабљом ногом[уреди | уреди извор]

Електрохемијске особине два различита метала (цинка, Z, и бакра, С) спојених на крајевима, и контакту са електролитом ткива стварају електрични импулс који изазива грчење мишића већ уморене жабе.[2]

Отприлике 1766. године Галвани је почео да испитује деловање елекрицитета на жабље мишиће. Том приликом је опазио да се мишић жабље ноге грчи ако се окачи на бакарну куку, а другим крајем додирне гвоздену подлогу. Експериментишући у том правцу открио је да је важно да се жабљи батак додирује истовремено на два различита места са два, међусобно спојена метална проводника.[3]


Постоји неколико описа Галванијевог експеримената у којем је грчење жабљег мишића повезао са елетрицитетом. Према једној, Галвани је 6. новембра 1780. (или 1783) сецирао жабу на столу, на којем је истовремено његов асистент изводио експерименте са статичким електрицитетом. Леђни нерв жабе, (nervus ischiadicus) је додирнуо металним скалпелом док је жаба била у додиру са другим металом. У том моменту је на једној електричној машини која се налазила на истом столу асистент изазвао искру и на Галаванијеов запрепашћење, нога жабе се покренула као да је жаба жива. Тиме је Галвани постао први научник који је открио везу између електрицитета и живота - Галвани је открио биоелектрицитет.

Галвани је тај електрицитет назвао животињски електрицитет, да би описао то што је активирало мишић. Он и његови савременици сматрали су да је активацију изазивао електрични флуид, који нерви преносе до мишића. Појава је названа „галванизам“, на предлог Александра Волте, Галванијевог познаника и љутог научног опонента. Галванизам је термин који подразумева настанак електрицитета хемијским трансформацијама, без обзира да ли је систем део живе материје.[4]

Животињски електрицитет наспрам топлотног електрицитета[уреди | уреди извор]

Галванијева истраживања довела су до открића батерије али то није учинио Галвани који је елетрицитет сматрао нераздвојним делом живота. Галвани је веровао да животињски електрицитет потиче из мишића. С друге стране Волта је сматрао да је анимални електрицитет физичког порекла, тј., да долази из метала. Да би показао да Галвани није у праву Волта је направио прву батерију, која је позната као волтин стуб или волтин елемент.

Галвани је веровао да је сам живот електричан, да се све што је живо састоји од ћелија и да свака ћелија има ћелијски потенцијал, који представља биолошки електрицитет. Сматрао је да биолошки електрицитет има исте хемијске узроке као и струја која тече између електрохемијских ћелија.

Данас знамо да су обојица била у праву, т. ј., да постоји и биолошки електрицитет и електрицитет са метала.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 87. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Malmivuo, J., & Plonsey, R. (1995). Bioelectromagnatism Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2007): Principles and applications of bioelectric and biomagnetic fields. New York: Oxford University Press., Ch.1
  3. ^ Luigi Galvani – NNDB
  4. ^ Luigi Galvini Архивирано на сајту Wayback Machine (9. децембар 2006) – IEEE Virtual Museum.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Kandel E.R., Schwartz, J.H., Jessell, T.M. (2000). Principles of Neural Science, 4th ed. стр. 6. McGraw-Hill, New York.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]