Мала ушара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мала ушара или Утина
Asio otus
Waldohreule in freier Wildbahn.jpg
Статус угрожености:
Нижи степен опасности - последња брига
Систематика
царство: Животиње (Animalia)
тип: Хордати (Chordata)
класа: Птице (Aves)
ред: Сове (Strigiformes)
породица: Типичне сове (Strigidae)
род: Asio
Биномијална номенклатура
Asio otus
(Linnaeus, 1758)
Распрострањеност Малих ушара
Распрострањеност Малих ушара
Синоними:

Asio wilsonianus

Екологија таксона

Мала ушара или утина (лат. Asio otus) је врста птица која припада реду сова (Strigiformes), породици правих сова (Strigidae). Ова врста живи на простору Европе, Азије, Северне Америке и Африке. Малу ушару је 1758. године први пут описао шведски природњак Карл Лине.

Изглед и понашање[уреди]

Мала ушара спада у сове средње величине. Дужина тела код ове врсте се кређе између 31 и 40 центиметара, а распон крила од 85 до 100 cm. Углавном нису теже од 350 грама[1]. Женке су мало веће од мужјака. Просечна тежина је код мужјака 259 g док је код женки 282 g[2]

Препознатљиве су по томе што на врху главе имају „ушке“ — уздигнуто перје које подсећа на уши, а по томе су и добиле назив[1]. Имају црн кљун. Очи су им наранџасто-црвенкасте боје. Ноге су им прекривене паперјем.

Мужјак се оглашава тихим хукањем, док женка има мало кмечавији глас. Младе птице имају веома продоран глас који подсећа на шкрипу љуљашке и може се чути и на удаљености од преко 2 километра[1]. Не граде гнезда већ од других птица преотимају већ направљена гнезда[1]. Најчешће се гнезде на четинарима, посебно онима са густом крошњом. Женка у просеку полаже од 3-5 јаја у размацима од по 2 дана. Женке полажу јаја од половине марта до краја априла. У годинама када имају изобиље хране ове сове на свет доносе већи број младунаца или се гнезде 2 пута[1]. Млади се излежу из јаја после 28 дана, а из гнезда излазе после 25 дана од излегања. Када напуне 7 недеља потпуно су способни да лете, међутим са родитељима остају још око два месеца, а потом се потпуно осамостале[1]. Најчешће се хране ситним глодарима. Мала ушара је врста која је активна ноћу. Преко данана седи сакривена у крошњи дрвећа. Веома је плашљива. Зими се скупљају у зимска јата, а место на коме се јато скупља током година се не мења.

Распрострањеност и станиште[уреди]

Мале ушаре живе у централном делу Северне Америке, северној Африци, већем делу Европе и Азије[1]. Популације ове врсте се у северним и хладнијим крајевима делимично селе због недостатка хране, док се у топлијим крајевима редовно скупљају у зимска јата. Зимска јата се често налазе у насељеним местима, а број јединки у њима се креће од неколико до више стотина птица. Највеће зимско јато је забележено у Кикинди где је број сова достизао и 400 јединки, а на овом локалитету је више пута обаран светски рекорд[3].

Мале ушаре најчешће настањују отворене терене уз ивице шума, дрвореде, паркове, воћњаке и мање групе дрвећа[1]. Најчешће се гнезде на четинарима, посебно онима са густом крошњом.

Исхрана[уреди]

Мале ушаре су грабљивице које плен лове ноћу. Најчешће лове плен у ниском лету, на рубовима шума или уз живице. Ређе лове са осматрачнице. Најчешће се хране ситним сисарима као што су пољски мишеви и волухарице[1]. Веома ретко се храни осталим глодарима, ситнијим птицама, инсектима и жабама. Ови глодари којима се хране представљају по људе штетне врсте тако да ове сове имају и позитиван економски значај за људе.

Значај[уреди]

Мале ушаре имају велики значај за људе. Пошто природно контролишу бројност глодара смањују потребу за коришћењем отрова и тиме људима уштеђују знатна материјална средства[3]. Примена ових отрова у пољопривреди нарушава здравље људи и животиња пошто загађује храну и животну средину[3], тако да сове посредно утичу и на здравље људи.

Заштита[уреди]

Мале ушаре се у многим деловима света заштићене законом (нпр. у Србији су заштићене као природна реткост и забрањено је њихово хватање, убијање и узнемираввање у току целе године)[1]. Велики проблем за Мале ушаре је нарушавање њихових природних станишта, и нестајање места где се могу гнездити, као и места где лове[3]. Често страдају и на путевима у сударима са возилима[3]. Пошто се налазе у непосредној близини људи ове сове се често узнемиравају. Дешава се да их људи прогоне, па чак и убијају због предрасуда и сујеверја[4]. У великом делу Европе бројност ових сова је у сталном паду[3].

Подврсте[уреди]

Издвајају се 4 подврсте малих ушара:

  • A. otus otus — настањује Европу, северозападну Африку и Азију
  • A. otus canariensis — настањује Канарска острва
  • A. otus tuftsi — настањује западни део Северне Америке
  • A. otus wilsonianus – настањује источни део Северне Америке

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Мала ушара

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и *Публикација Научно-истраживачког друштва Јосиф Панчић - „Отворимо очи, заштитимо сове“
  2. ^ Мала ушара на www.owlpages.com, Приступљено 12. 4. 2013.
  3. ^ а б в г д ђ Завршни резултати пројекта бројања малих ушара у Србији на www.josifpancic.com, Приступљено 12. 4. 2013.
  4. ^ „Отвори очи“ - НИД СБ Јосиф панчић, Приступљено 12. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]