Манастир Докмир
| Манастир Докмир | |
|---|---|
Црква Ваведења Богородичиног | |
| Опште информације | |
| Место | Докмир |
| Општина | Уб |
| Држава | |
| Време настанка | 14. век |
| Тип културног добра | Споменик културе од великог значаја |
| Власник | Епархија ваљевска |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| www | |
Манастир Докмир се налази у истоименом селу, на територији општине Уб. Претпоставља се да је саграђен у другој половини 14. века и припада Епархији ваљевској Српске православне цркве. Манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1]
Изглед цркве
[уреди | уреди извор]Претпоставке да је црква Богородичиног Ваведења манастира у Докмиру саграђена у другој половини 14. века оснажују камена пластика рудиментарних мотива плетеница на допрозорницима као и два стећка (један непосредно уз јужну фасаду, а други као носач часне трпезе).
Ипак, данашња једнобродна грађевина са споља полукружном апсидом, са куполом цилиндричног тамбура ослоњеном на моћне пиластре и таласасто извијених кровних венаца добила је тај облик у великој обнови изведеној 1734. Масивни контрафори уз северну фасаду накнадно су озидани као статичка ојачања, а тек средином 20. векa пред црквом је изграђена скромна припрата. Од старог докмирског иконостаса сачувао је неколико икона које по наглашеном цртежу и експресивности представљају дела конзервативнијих сликара из круга Теодора Стефановића Глоговца или Хаџи Рувима. Престоне иконе, које данас нису у Докмиру, изгледа да су још 1791. поклоњене новој цркви у Миличиници.
Велики углед манастир је уживао од седамдесетих година 18. века, када је оформљена двогодишња школа уметничких заната, у којој су прва иконописна знања стекли значајни сликари тога периода као и личности које су се касније истакле у устанцима за ослобођење од Турака. Сондажна сликарско-конзерваторска истраживања, изведена 1988. године, показала су да под малтером нема остатака живописа.[2]
У недељу 3. фебруара 1991. године у Житомислићу, свечано су сахрањене мошти Житомислићких Новомученика. Затим су паравојне формације Хрватских одбрамбених снага (ХОС) под вођством Блажа Краљевића, половином јуна 1992. године, манастир спалили и срушили. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неколико седмица пре хрватске агресије. Уточиште су нашли у манастиру Докмир крај Уба. Игуманија Евпраксија је умрла 2007.
Галерија
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Завод за заштиту споменика културе Ваљево
- ^ „Централни регистар”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Завод за заштиту споменика културе Ваљево: Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа. Ваљево. 2006. ISBN 978-86-904745-2-3. COBISS.SR 131307532
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- „Црква Ваведења Богородичиног — Споменици културе у Србији”. САНУ.
- Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- Листа споменика
- Шематизам
- Црква Ваведења Богородичиног