Маргум

Маргум / Морава
	Положај античког Маргума; у склопу Дунавског лимеса
	Маргум Положај локалитета Маргум/Морава на мапи Србије
Место	Србија
Регија	општина Пожаревац у Браничевском округу
Координате	44° 42′ 45″ С; 21° 03′ 43″ И / 44.7126° С; 21.0620° И
Област	Дубравица

Маргум (лат. Margum, грч. Μάργος [Márgos]) је био утврђени град из античког и раносредњовековног, односно римског и рановизантијског периода, који се налазио у близини ушћа Велике Мораве у Дунав, код данашњег села Дубравице у Србији. Након пропасти старог Маргума почетком 7. века, на истом месту је најкасније у 9. веку дошло до обнове утврђења и заснивања новог града, који је назван Морава (грч. Μοράβος), односно Моравски град (грч. Μορόβισκον). Као вишеслојно археолошко налазиште, локалитет Маргум/Морава има посебан значај за проучавање друштвене и војне историје на просторима Дунавског лимеса и ширег Поморавља у античком и раносредњовековном периоду.^[1]^[2]^[3]

Антички град Маргум

Антички град Маргум је првобитно припадао римској провинцији Мезији, а потом се након поделе те покрајине налазио у саставу провинције Горње Мезије, да би након касније административне реформе из времена Диоклецијана (284-305) припао новоствореној провинцији Првој Мезији у чијем је саставу остао до пропасти царске власти на тим просторима почетком 7. века.

Већ крајем 1. века у Маргуму је подигнут војни логор у коме је кратко била стационирана легија Флавија IV. Каструм у Маргуму није археолошки потврђен, а о њему посредно сведоче епиграфски споменици, опеке са жигом и постојање канаба. У касној антици Маргум је обезбеђивао прелаз преко реке Дунав. У њему су се састали 434. године ромејски и хунски посланици, а 441. године освојили су га и разорили Хуни. Откривени су остаци касноантичких терми и делимично су истражене римска, рановизантијска и гепидска некропола.

Ово стратешки битно утврђење је било насељено у континуитету од праисторије до средњег века.^[4] Маргум се налазио на месту где се Велика Морава уливала у Дунав и представљао је важну геополитичку локацију у источној Европи. Ту су се укрштале највеће саобраћајнице, копнени и водени пут.^[5]

Овај град спомиње се у изворима као место убиства Карина, 284. године, које је омогућило долазак цара Диоклецијана на власт. 434. године у Маргуму су се састали ромејски и хунски посланици. 441. град су разорили Хуни под вођством Атиле. Град се помиње и као место сукоба Сабинијана (војног намесника Илирије) и Мунда (готског савезника) 505. године. Насупрот града Маргума, на другој страни Дунава налазио се град Контра Маргум (лат. Contra Margum).

Локалитет је доста неистражен, а почетна ископавања су резултирала проналажењем керамике из свакодневног живота, римски новац, металних предмета, бронзане посуде за ливење накита, као и остатке камених пећи.^[4] На локалитету је пронађена и једна мермерна глава императора. Већа је од природне величине, што значи да је глава бога или императора пошто су њихове скулптуре једино могле да буду приказане у величини већој од природне.

Археолошка истраживања у периоду од 1948. до 1950. године, показала су да је подручје насељено у време старчевачке културе и било је значајан локалитет у време винчанске културе и свих каснијих праисторијских периода.

Средњовековни град Морава

Почетком 7. века, услед продора Авара и Словена, дошло је до пропасти царске власти на ширем простору Поморавља, а тада је пострадао и рановизантијски Маргум. До делимичне обнове утврђења дошло је најкасније у 9. веку, а нови град је добио име по словенском називу за реку Мораву. Поводом питања о времену и околностима обнове, разни научници су указали на непходност наставка и проширивања археолошких истраживања на том локалитету, ради добијања јасније слике о хронологији присуства и смењивања аварске и словеснке, односно привремене бугарске, а затим и обновљне византијске власти над градом и околином.

У контексту историјских извора који сведоче о тадашњим приликама на подручју Поморавља, поједини стручњаци су указали на податке византијског цара и писаца Константина VII Порфирогенита (945-959), који је у свом трактату под насловом Спис о церемонијама набројао владаре разних области и народа са којима је царски двор одржавао дипломатске односе, а међу њима је био поменут и кнез, односно архонт Моравије (грч. ἄρχων τῆς Μωραβίας). У науци су поводом тог податка изрицане разне претпоставке, те тако неки стручњаци сматрају да је реч о посебној Моравској кнежевини као држави јужнословенских Морављана у поморавским областима данашње Србије, док други претпостављају да се ради о западнословенској Великоморавској кнежевини, а трећи указују на могућност да се под поменутим податком крије искварени облик алтернативног назива Неретљанске области, која је такође називана и Маронија.^[6]^[7]^[1]

Слична неслагања су постојала и поводом тумачења података о столном месту јерарха Агатона Моравског (грч. Ἀγαθῶνος Μωράβων), који је учествовао у раду помесног Цариградског сабора (879/880), пошто су поједини истраживачи сматрали да је реч о архијереју из западнословенске Великоморавске кнежевине, али новија истраживања су показала да је Агатон као јерарх Цариградске патријаршије био моравски митрополит, чија се митрополија налазила у областима око реке Велике Мораве у данашњој Србији. Тим поводом је указано и на чињеницу да се град Моравски (грч. Μορόβισκον) помиње у каснијим визанстијским изворима из 11. века помиње као једно од места у склопу Браничевске епископије, док је и епархија понекад помињана као епископија Мораве и Браничева.^[8]^[9]

Референце

^ ^а ^б Пириватрић 1997, стр. 173-201.
^ Иванишевић & Бугарски 2012, стр. 239-255.
^ Ivanišević & Krsmanović 2018.
^ ^а ^б Данас.рс
^ „Историја”.
^ Ферјанчић 1959, стр. 78.
^ Ферлуга 1970, стр. 157-178.
^ Коматина 2009, стр. 359-368.
^ Коматина 2016, стр. 75-76.

Литература

Иванишевић, Вујадин; Бугарски, Иван (2012). „Примена LiDAR технологије у анализи топографије Маргума/Мораве и Кулича” (PDF). Старинар. 62: 239—255.
Ivanišević, Vujadin; Krsmanović, Bojana (2018). „New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo” (PDF). Старинар. 68: 111—124.
Коматина, Предраг (2009). „Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г.” (PDF). Српска теологија данас. 1: 359—368.
Komatina, Predrag (2010). „The Slavs of the mid-Danube basin and the Bulgarian expansion in the first half of the 9th century” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 47: 55—82.
Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
Komatina, Predrag (2015). „The Church in Serbia at the Time of Cyrilo-Methodian Mission in Moravia” (PDF). Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs. Thessaloniki: Dimos. стр. 711—718.
Коматина, Предраг (2016). „Војно, административно и верско упориште на дунавској граници: Пример Мораве и Браничева”. Процеси византинизације и српска археологија. Београд: Византолошки институт. стр. 103—107.
Komatina, Predrag (2016). „Military, Administrative and Religious Strongholds on the Danubian Frontier: The Example of Morava and Braničevo” (PDF). Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology. Belgrade: Institute for Byzantine Studie. стр. 103—107.
Коматина, Предраг (2019). „Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена” (PDF). Наслеђе и стварање: Свети Ћирило - Свети Сава: 869-1219-2019. 1. Београд: Институт за српски језик. стр. 3—28.
Mirković, Miroslava (1968). Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji. Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije.
Mirković, Miroslava (2007). Moesia Superior: Eine Provinz an der mittleren Donau. Mainz am Rhein: Zabern.
Пириватрић, Срђан (1997). „Византијска тема Морава и "Моравије" Константина VII Порфирогенита”. Зборник радова Византолошког института. 36: 173—201.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Ферлуга, Јадран (1970). „Листа адреса за стране владаре из Књиге о церимонијама”. Зборник радова Византолошког института. 12: 157—178.

Спољашње везе

[FOOTNOTEПириватрић1997173-201-1] а ^б Пириватрић 1997, стр. 173-201.

[FOOTNOTEИванишевићБугарски2012239-255-2] Иванишевић & Бугарски 2012, стр. 239-255.

[FOOTNOTEIvaniševićKrsmanović2018-3] Ivanišević & Krsmanović 2018.

[#1-4] а ^б Данас.рс

[5] „Историја”.

[FOOTNOTEФерјанчић195978-6] Ферјанчић 1959, стр. 78.

[FOOTNOTEФерлуга1970157-178-7] Ферлуга 1970, стр. 157-178.

[FOOTNOTEКоматина2009359-368-8] Коматина 2009, стр. 359-368.

[FOOTNOTEКоматина201675-76-9] Коматина 2016, стр. 75-76.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]