Марко Ђурић

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Ђурић
Марко Ђурић
Лични подаци
Датум рођења(1983-06-25)25. јун 1983. (40 год.)
Место рођењаБеоград, СР Србија, СФР Југославија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Професијаполитичар
Политичка каријера
Политичка
странка		СНС (2008—данас)
Тренутна функција
Функцију обавља од 8. октобра 2020.
ПредседникАлександар Вучић
ПретходникЂерђ Матковић
2012 — 2014.
ПредседникТомислав Николић
2. септембар 2013 — 8. октобар 2020.
ПретходникАлександар Вулин
НаследникПетар Петковић

Марко Ђурић (Београд, 25. јун 1983) српски је политичар и дипломата. Амбасадор је Србије у САД и потпредседник Српске напредне странке. У периоду од 2012. до 2014. године био је спољнополитички саветник председника Србије.[1][2]

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду, као дете Сава и мајке Јасне (рођ. Пашић) која је Јеврејка по мајци.[3] Отац његове мајке Најдан Пашић био је познати српски и југословенски професор, друштвени и политички теоретичар, један од оснивача Факултета политичких наука Универзитета у Београду и познатог недељника НИН. Стриц Најдана Пашића био је Никола Пашић, који заузима једно од најзначајнијих места у савременој политичкој историји Балкана.[4]

По завршетку основне школе Владислав Рибникар (1990—1998), Ђурић је наставио школовање у Првој београдској гимназији (1998—2002). Студије права уписао је 2002. године на Правном факултету које је касније наставио на Правном факултету за правосуђе и привреду у Новом Саду који је и завршио. Активно је био укључен у рад студентских организација на факултету, где је организовао и водио јавне панел дискусије: „Косово и Метохија као глобални проблем“, која је окупила професоре и студенте из више од 40 земаља (2007), „Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ - правне дилеме“, у којој су учествовали бројни професори, експерти и доносиоци одлука, укључујући министре у влади и тадашњег премијера (2008) и друге јавне дискусије. Био је учесник и освајач награда на традиционалном дебатном такмичењу у организацији Правног факултета. Заузео је прво место у тиму Правног факултета као „Заступник државе пред Међународним судом правде“ у познатом Филип Ц. Џесап Међународном такмичењу-симулацији рада међународног јавног суда 2006. године. Студије права је завршио на Факултету за правосуђе и привреду 2010. године. Од 2014. године похађа Мастер академске студије политикологије на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.

Ђурићу је српски матерњи језик, течно говори енглески, добро се служи хебрејским и има основно знање француског језика.[1]

Политичка и дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

Желећи активно да учествује у политичким процесима у Србији, Ђурић се 2000. године прикључио покрету Отпор, где је постао активиста у прес-тиму и исте године учествовао у петооктобарским дешавањима, која су довела до свргавања режима Слободана Милошевића.

Своју правнополитичку анализу предложеног Статута Аутономне Покрајине Војводине објавио је 2008. године.

Исте године, нашао се међу оснивачима и првим члановима Српске напредне странке (СНС), а 2009. постао координатор Правног тима и асистент заменика председника странке, Александра Вучића. Од 2010. је члан Главног одбора СНС, а извесно време врши и послове портпарола странке. Током 2011. године, Ђурић је помогао оснивање и почео координацију рада страначког Тима за спољну политику и европске интеграције, а имао је и врло активну и запажену улогу у кампањама за изборе 2012. и 2014. Крајем 2012. године постао је члан Председништва СНС.[2] Маја 2016. године изабран је за потпредседника Српске напредне странке.[5]

Од 2011. је истраживач у београдском Институту за политичке студије, а тај статус „замрзава“ након победе СНС и њеног председничког кандидата Томислава Николића на општим и председничким изборима у мају 2012, када постаје члан Кабинета председника Републике.[1] [6][7]

Од јуна 2012. до маја 2014. године био је саветник Председника Републике Србије за спољну политику. На тој позицији био је задужен за координацију спољнополитичког тима Председника, за стратешко политичко планирање, за припрему званичне државне Платформе за преговоре са привременим институцијама самоуправе у Приштини, и за дипломатску комуникацију.

У мају 2014. Влада Републике Србије је именовала Ђурића за директора Канцеларије за Косово и Метохију. Канцеларија се бави повратком и опстанком српског становништва на Косову и Метохији, заштитом културне баштине, пружањем помоћи и подршке локалној самоуправи, међународном сарадњом, економијом и правосуђем. Ђурић је шеф тима за преговоре Београда и Приштине, и шеф преговарачке групе за Поглавље 35 у процесу приступања Србије Европској унији.[8]

Ђурић је био ухапшен током састанка са локалним Србима на северу Косова од стране специјалне јединице Косовске полиције, 26. марта 2018. године у северној Митровици, након преласка на територију Косова и Метохије. Заменик премијера Косова Енвер Хоџај изјавио је да је Ђурић на Косово ушао "без дозволе" коју је требало да добије од стране косовских власти и да је прекршио споразум ЕУ између две стране (Бриселски споразум).[9] Током Ђурићевог хапшења било је повређено много новинара од стране неких припадника Косовске полиције, а напад су осудили Европска радиодифузна унија и ОЕБС.[10][11] Хапшење је осудио и председник Србије Александар Вучић који је рекао да је Ђурићев улазак на Косово био легалан и да није кршио бриселски споразум.[12] Након хапшења Ђурић је пребачен у Приштину, где је дао изјаву пред судијом за прекршаје, након чега је донета одлука да се Ђурић депортује у Србију.[9]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в R., G. (3. 9. 2012). „Marko Đurić: Želim da menjam Srbiju”. Kurir. Приступљено 7. 4. 2014. 
  2. ^ а б Crnogorac, Milica (3. 12. 2012). „SNS ipak nije raspravljao o vlasti u Beogradu”. Press. Архивирано из оригинала 08. 04. 2014. г. Приступљено 7. 4. 2014. 
  3. ^ Novosti: Djuricev tečni hebrejski".Novosti.rs, 9.5.2015.
  4. ^ Историја новинарског довијања Архивирано на сајту Wayback Machine (28. август 2018) број 2500, Новембар 27 1998, Милош Мишовић
  5. ^ „SNS izabrala novo rukovodstvo, Vučić opet na čelu stranke”. Б92. 28. 5. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  6. ^ „Списак саветника председника Србије”. Архивирано из оригинала 30. 3. 2013. г. Приступљено 7. 4. 2014. 
  7. ^ „Ovo su Nikolićevi savetnici”. Tanjug. 7. 6. 2012. Приступљено 7. 4. 2014. 
  8. ^ „Директор канцеларије, Марко Ђурић”. Архивирано из оригинала 14. 2. 2016. г. Приступљено 20. 1. 2016. 
  9. ^ а б MacDowall, Andrew (13. јул 2018). „Kosovo detains Serbian politician after 'illegal entry' into region”. theguardian.com. Приступљено 27. 3. 2018. 
  10. ^ „EBU CONDEMNS ATTACK ON RTS CAMERAMAN”. EBU. Приступљено 13. јул 2018. 
  11. ^ „The Latest: EU, Serbia to find new ways in Kosovo conflict”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 27. 03. 2018. г. Приступљено 31. 3. 2018. 
  12. ^ „President wants to "wait and see if Pristina's lying again"”. B92. Приступљено 13. јул 2018. 
  13. ^ „Предсједница Републике Српске одликовала поводом Дана Републике Српске заслужне институције и појединце”. Предсједник Републике Српске. 8. 1. 2022. Архивирано из оригинала 11. 03. 2022. г. Приступљено 08. 01. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марко_Ђурић&oldid=26928408”