Епископ делчевско-каменички Марко
| Марко (Кимев) | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Македонска православна црква |
| Епархија | Епископија делчевско-каменичка |
| Чин | епископ |
| Титула | делчевско-каменички |
| Године службе | (2023-данас) |
| Посљедња епархија | Епископија брегалничка (ПОА-СПЦ) |
| Године службе | (2006-2023) |
| Претходна епархија | титуларни епископ дремвички (ПОА-СПЦ) |
| Године службе | (2003-2006) |
| Лични подаци | |
| Световно име | Горан Кимев |
| Датум рођења | 25. новембар 1977. |
| Место рођења | Штип, СФР Југославија |
Марко (световно Горан Кимев; Штип, 25. новембар 1977) је назначени епископ делчевско-каменички (од пролећа 2023. године) Македонске православне цркве (МПЦ). Претходно је био епископ брегалнички (2006-2023) и титуларни епископ дремвички (2003—2006) у саставу аутономне Православне охридске архиепископије (ПОА), под омофором Српске православне цркве (СПЦ).[1][2]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Штипу 25. новембра 1977. и крштено име му је Горан. Основну школу је завршио у родном граду, након чега је уписао Богословску школу у Скопљу. Након пет година школовања на богословији и одслуженог војног рока уписао се на Богословски факултет у Скопљу, а истовремено ради и у администрацији Велешко-повардарске митрополије.
По ступању у Велешко-повардарску митрополију, сједињене у Српску православну цркву, а преко ње и са цијелом православном икуменом, као упућен у митрополију и духовно дијете митрополита Јована (Вранишковског), дана 6. јула 2002. бива насилно прогоњен од стране полиције у Северној Македонији заједно са митрополитом и свом његовом духовном дјецом који живе у згради митрополије. Само неколико дана касније, 20. јула 2002, у условима прогонства у манастиру Свети великомученик Георгиј код Неготина, митрополит Јован VI га потстрижује у монаштво и добија име Марко.
Епископ[уреди | уреди извор]
Дана 2. августа 2002, у манастиру Свети Прохор Пчињски, рукоположен је у ђаконски чин од епископа врањског господина Пахомија и као ђакон служи у параклису „Воскресение Христово” у Битољу, а истовремено похађа школу за грчки језик у Грчкој. Дипломирао је на Аристотеловом универзитету у Солуну. Иако релативно млад, због потреба Охридске архиепископије, одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног 10/23. маја 2003, на предлог митрополита велешког и повардарског и егзарха охридског господина Јована VI, изабран је за његовог викарног епископа са титулом епископ дремвички.
Дана 1. јуна 2003. у новоформираном резиденцијалном манастиру Охридске архиепископије посвећене Светом Јовану Златоустом рукоположен је у јеромонашки чин. Немајући могућност за његову хиротонију у Северној Македонији, с обзиром да су власти забраниле улазак српског патријарха и епископа Српске православне цркве у Северну Македонију, иста је извршена у манастиру Свети Прохор Пчињски дана 24. новембра/7. децембра 2003, а одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве постављен је за мјестобљуститеља битољског. Дана 16/29. јуна 2006, одлуком Светог архијерејског синода Православне охридске архиепископије, постављен је за надлежног архијереја Брегалничке епархије са титулом епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски.[3]
У склопу редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, које је било одржано од 15. до 26. маја 2005. године,[4] усвојен је саборски Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, који је издат 24. маја од стране сабора, са потписом српског патријарха Павла. Тим актом, који је усаглашен и усвојен на саборском заседању, Православна охридска архиепископија је добила пуну црквену аутономију, под омофором Српске православне цркве. У тексту томоса, изричито је поменут и епископ Марко, као и Битољска епархија којом је управљао.[5]
Свети архијерејски сабор СПЦ је 16. маја 2022. године донео одлуку о обнови литургијског заједништва са Македонском православном црквом,[6] а потом је 19. маја године у Београду одржано и прво заједничко богослужење архијереја СПЦ и МПЦ.[7] У наставку заседања, Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја донео начелну одлуку о давању сагласности за додељивање аутокефалног статуса МПЦ, али та одлука због своје начелне и условне природе није била одмах обнародована, нити је поменута у званичном саборском саопштењу, које је објављено 23. маја.[8] Потом је уследио боравак српског патријарха Порфирија у Скопљу, где је 24. маја дошло до јавног саопштавања одлуке о прихватању аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, а том догађају је присуствовао и епископ Марко.[9]
Стицајем околности, јерархија ПОА није присуствовала објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је био уручен 5. јуна у Београду.[10] Након тог чина, јерархија ПОА се није званично оглашавала поводом кључних питања која проистичу из односа између поменутог патријарховог томоса и старијег саборског томоса из 2005. године.[11]
Прелазак под окриље МПЦ[уреди | уреди извор]
У пролеће 2023. године, Синод МПЦ је предложио да епископ Марко у склопу предстојеће интеграције ПОА са МПЦ добије на управу будућу Епархију делчевско-каменичку, чије је оснивање тада најављено. Даљи кораци ка решавању тог питања остварени су 20. маја, када је Свети архијерејски сабор СПЦ дао сагласност за прелазак јерархије ПОА под окриље МПЦ,[12] након чега је Синод МПЦ 20. јуна донео одлуку да јерарсима ПОА буду дозначене нове, у том тренутку још увек непостојеће епархије у оквиру јерархијске структуре МПЦ.[13]
Тиме је покренут и поступак за оснивање тих нових епархија, што према слову Устава МПЦ подразумева и одговарајућу одлуку Црквено-народног сабора МПЦ, који ће бити сазван у будућности. До окончања тог процеса требало би да буду решена и преостала питања која се односе на процес интеграције, укључујући и званично организовање поменуте епархије, а самим тим и питање о Марковом званичном устоличењу на служби епископа делчевско-каменичког.[14][15] У међувремену, Синод ПОА је 28. јуна издао саопштење о интеграцији јерархије ПОА у МПЦ,[16] након чега је Марко усвојио титулу: епископ делчевско-каменички.[17]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Биографија на епископот брегалнички и местобљустител битолски Г. Марко (Кимев)
- ^ МПЦ (2023): Илинденско послание (31.07.2023)
- ^ Биографија на епископот брегалнички и местобљустител битолски Г. Марко (Кимев), 29. јул 2014.
- ^ „Саопштење за јавност са редовног заседања САС СПЦ (2005)”. Архивирано из оригинала 12. 06. 2011. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије (2005)
- ^ „СПЦ: Саопштење Светог Архијерејског Сабора (16. мај 2022. године)”. Архивирано из оригинала 16. мај 2022. г. Приступљено 21. јун 2022.
- ^ „СПЦ (2022): Зацељена рана полувековног раскола”. Архивирано из оригинала 20. 05. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ „СПЦ (2022): Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ „СПЦ (2022): Патријарх Порфирије и архиепископ Стефан служили Литургију у Саборном храму у Скопљу”. Архивирано из оригинала 24. 05. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ „СПЦ (2022): Патријарх српски Порфирије уручио архиепископу Стефану Томос којим се потврђује аутoкефалност Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ ПОА (2022): Вести (јун)
- ^ СПЦ (2023): Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
- ^ МПЦ (2023): Соопштение (20.06.2023)
- ^ Религија (2023): По дома патриоти
- ^ ПОА (2023): Една година од издавањето автокефалија
- ^ ПОА (2023): Соопштение од Светиот Архиерејски Синод на Православната Охридска Архиепископија
- ^ МПЦ: Соопштение (20.06.2023)
Литература[уреди | уреди извор]
- Лунић, Томислав А. (2020). „Македонски раскол - Однос Православне Охридске Архиепископије и МПЦ” (PDF). Теолошки погледи. 53 (1): 145—160. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 07. 2022. г. Приступљено 01. 08. 2023.
- Перић, Миодраг Д. (2023). „Историјско-правни односи између Српске православне цркве и Македонске првославне цркве од 1967. године до данас” (PDF). Политичка ревија. 76 (2): 115—134.
