Масакр у Ваташи
Масакр у Ваташи починили су бугарски војници 16. јуна 1943. године,[1] стрељајући 12 омладинаца, чланова СКОЈ-а, из села Ваташе. Стрељање је извршено код села Моклиште, атар Чаир, 12 километара далеко од Ваташе. Масакр је наредио Љубен Апостолов, заповедник 53. велешког пешадијског пука Пете бугарске армије.[2][3]
Масакр[уреди | уреди извор]
Од пролећа 1943. године борбена активност партизанских јединица Треће оперативне зоне толико је постала интензивна да су у ту регију била упућена три бугарска пука и полицијски одреди. Они су под командом пуковника Апостолова од 7. до 16. јуна 1943, извршили офанзиву која није захватила само партизане него и цивилно становништво. Ови погроми доживели су кулминацију 16. јуна, када је на рођендан престолонаследника Симеона II стрељано 12 омладинаца. Дан пре, разглашено је да нико не мора да иде на посао, јер ће поводом прославе рођендана бити организована парада у Кавадарцима. Ујутро 16. јуна бугарски војници окружили су Ваташу.[тражи се извор]
Рано ујутро, у локалну кафану је приведена неколицина омладинаца и омладинки из села на испитивање. Сви су они били скојевци који су потајно помагали партизанима, али их је неко одао. У кафани су били испитивани и злостављани како би признали помагање партизанима. Након испитивања су ослобођени један дечак и девојка, док су преосталих 12 омладинаца и 4 девојске остали оптужени за помагање НОП-у. Након тога их је војска натерала да пешаче до Моклишта.[тражи се извор] Рекли су им да их воде на фотографисање за досије, нису им рекли ништа о стрељању.[тражи се извор]
Најстарији у колони, Васо Хаџијорданов (28) слутио је да се спрема нешто лоше, па је код атара званог Чаир, почео да бежи. Издано је наређење да се пуца и тако је 12 омладинаца остало да лежи мртво. Ипак, нису сви војници хтели да пуцају (већина припадника војске били су регрутовани млади Македонци,[2] а полиција састављена од локалног кадра;[4][5] и сам Апостолов је био пореклом из Криве Паланке[3]). Четири девојке (Мара Хаџи Јорданова, Стева Ампова, Павлина Касапинова и Ката Ицева) такође су почеле да беже.[6] Међутим, полицијски поручник Оперков супротставио се поручнику Костову који је хтео да пуца на њих, а у спречавању га је подржао капетан Борис Жеглов.[7] Војници су вратили девојке натраг у село, док су забранили да се тела убијених омладинаца врате у село. Закопани су на месту стрељања.[тражи се извор]
Суђење кривцима[уреди | уреди извор]
Две године након овог догађаја, Народни суд НР Македоније осудио је на смрт руководиоце акције: пуковника Љубена Апостолова, капетана Бориса Жеглова, поручника Костова и подофицира Петка Опрекова. Њих је нова бугарска влада Димитрова предала југословенским властима да им се суди као фашистима. Апостолов је признао кривицу за све остале злочине за које је био одговоран током рата, али за ваташки масакр је одбио оптужбу наводећи да је на списку омладинаца стајало да су они били партизани заробљени у шуми, а не извучени из сопствених домова.[8]
Спомен на убијене[уреди | уреди извор]
После рата, на месту где су омладинци стрељани подигнут је мален споменик. Њихови остаци су ускоро били ексхумирани и пренесени на друго место. Трећи пут су 1963. године коначно пресељени на место где се данас налази споменик.[тражи се извор]
Спомен-костурница је свечано откривена 11. октобра 1961. године. Место стрељања уређено је као спомен-парк површине 7 ha, а унутар њега је посађено 12 јаворова који симболизују 12 стрељаних омладинаца. Догађај је опеван у песми „Ми заплакало селото Ваташа“.[тражи се извор]
Списак стрељаних[9][уреди | уреди извор]
|
|
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Македонска енциклопедија, МАНУ, Скопје, (2009). стр. 249.
- ^ а б „Воена Академија "Г. С. Раковски" - Учество на Бугарија во Втората светска војна (Буг.).”. Архивирано из оригинала 08. 03. 2009. г. Приступљено 10. 10. 2013.
- ^ а б Македонска енциклопедија, МАНУ, Скопје, (2009). стр. 75.
- ^ Пламен Димитров, Бугарската администрација во Вардарска Македонија. стр. 190-191.
- ^ Весна Јаневска: „11 Октомври, сите сме го прифатиле во Република Македонија. И јас, со задоволство. Го славиме како Ден на востанието на македонскиот народ против фашистичката окупација. Како ден кога македонскиот народ се приклучи на Антифашистичката коалиција. Сте се прашале ли, почитувани пратеници, кој на кого пукаше? Ќе ве потсетам. Претпоставувам дека повеќето знаат. Но, ќе ве потсетам дека еден прилепски комунист пукаше на еден Македонец од Смилево, кој, облечен во жандармериска униформа стоеше на стражарско место пред Учестокот во Прилеп. Почитувани пратеници, ако ова му го кажете на били кој современ европски политиколог или социолог, ќе ви каже дека тоа беше братоубиствена војна.“ Стенографски белешки од Тринаесеттото продолжение на Четиринаесеттата седница на Собранието на Република Македонија, одржана на 17. јануари 2007 година
- ^ „Ги лажеа дека ќе ги сликаат за полесно да ги убијат. Дарко Јаневски.”. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 10. 10. 2013.
- ^ Македонски репортажи - Заплакало е село Ваташа.
- ^ Меѓу другото во упатствата, кој се издадени од командантот на Петтата армија, генерал - мајор Васил Бојдев и кои се испратени на 6 октомври 1941 година до бугарскиот воен контингент во Македонија се вели: „Партизаните треба да бидат уништувани со користење на сите средства на располагање... Во борбата против нив да не се применува Женевската конвенција. Таа останува во сила само во случај на фаќање на сојузнички падобранци. Партизаните да се ликвидираат на место, а заробеници да не се земаат.“
- ^ "Македонска енциклопедија". стр. 273.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Сведоштва за убиството на ваташките младинци (језик: енглески)