Мењшевици

Лидери мењшевика у Стокхолму; Павел Аксељрод, Јулиј Мартов и Александар Мартинов

Мењшевик (рус. меньшевик, од речи меньше — „мање“), назив је за чланове десног крила Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП), који су били противници левом радикалном крилу — бољшевицима Владимира Иљича Лењина. Они су се временом организовали у сопствену партију и постали су велики непријатељи.

Фракције су настале 1903. године након спора у Руској социјалдемократској радничкој партији између Јулија Мартова и Владимира Лењина. Спор је настао током Другог конгреса РСДЛП, наводно због ставова о мањим питањима партијске организације. Мартовљеве присталице, које су биле у мањини на кључном гласању о питању чланства у странци, касније су постали познати као мењшевици, што је изведено из руске речи меньшинство („мањина“), док су Лењинове присталице постале познате као бољшевици, од руског большинство („већина“).

Упркос назива, ниједна страна није имала конзистентну већину током читавог Другог конгреса. Нумеричка предност варирала између две стране током остатка постојања РСДЛП све до Руске револуције. Расцеп се показао дуготрајним и био је узрокован прагматичним темама о историји, као што је неуспешна Револуција из 1905. и теоријским питањима класног вођства, класне алијансе и интерпретације историјског материјализма. Док су обе фракције веровале да је пролетерска револуција неопходна, мењшевици су углавном били скромнији и позитивнији у погледу либералистичке опозиције и на сељаштву базиране Социјалистичке револуционарне партије.

Историјат раздора

До њиховог раскола дошло је на Другом конгресу Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП) одржаном у Бриселу (јул) и Лондону (август) 1903. године. Начелно су обе фракције биле за уништење капитализма и свргавање царског режима, али мењшевици — предвођени Јулијем Мартовом — преферирали су велику, лабаво организовану демократску партију, чији би се чланови могли у многим питањима и разилазити, али се ипак слагати око битног. Ово је делом налик на западноевропске социјалдемократске партије. Они су били спремни да сарађују с руским либералима, а и ограђивали су се од употребе револуционарног терора (зато су их звали меки).

С друге стране, бољшевици предвођени Лењином, били су тврдолинијашки револуционари који се око метода који би их довели до циља нису пуно устручавали, па су их звали тврди. Лењин је с друге стране схватао да нема времена за демократију, а није имао ни поверења у масе. Зато је желео да створи малу чврсто организовану и веома дисциплиновану партију с члановима који за њу живе и раде 24 часа дневно, и следе партијску линију у свакој појединости. Он је проницљиво схватио да ће у такво чланство царској полицији пуно теже полазити за руком да убаци своје људе. То се касније показало потпуно тачним, јер је један члан организационог одбора конгреса био агент руске тајне полиције.

Кад су присталице Лењина избориле привремену већину у Централном комитету, и у уредништву партијских новина Искра, себе су назвали бољшевици („већина“), а Мартова и његове присташе мењшевицима („мањина“).

Након лондонског конгреса нарасле су тензије између тих двеју фракција. Осим неслагања око лењиновог инсистирања на диктаторској улози високо централизоване партије, мењшевици су тврдили да пролетаријат не може (а нити не треба) да доминира буржоаском револуцијом; дакле, за разлику од бољшевика, они су били вољни да сарађују са либералном буржоазијом на успостави либералног, капиталистичког режима, за који су држали да је потребан као међустаница према социјалистичком друштву.

Карактеристике

Мењшевици су активно учествовали и имали важне улоге у Револуцији 1905, нарочито у раду петроградског совјета. И они су као и бољшевици, учествовали у раду парламента (Думе), патолошки верујући да ће њихов успех бити корак према стварању демократске власти.

Руска социјалдемократска радничка партија дефинитивно се распала 1912. кад је Лењин повукао своје присталице из ње, а мењшевици су се међусобно посвађали око ставова о Првом светском рату.

Иако су имали водеће улоге у раду првих совјета и привремене владе, формиране након Фебруарске револуције (1917), и формално основали сопствену партију у августу — Руску социјалдемократску радничку партију, мењшевици нису били довољно јединствени да задрже доминантну позицију у политичким дешавањима након 1917. године. Након бољшевичке Октобарске револуције, покушали су да се организују као легална опозиција, али су до краја 1922. потпуно потиснути. Након тога су бројни мењшевици отишли у егзил.

Литература

• Abraham Ascher (ed.), The Mensheviks in the Russian Revolution. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1976.
• John D. Basil, The Mensheviks in the Revolution of 1917. Columbus, OH: Slavica Publishers, 1983.
• A.M. Bourguina, Russian Social Democracy: The Menshevik Movement: A Bibliography. Stanford, CA: Hoover Institution on War, Revolution and Peace, 1968.
• Vera Broido, Lenin and the Mensheviks: The Persecution of Socialists Under Bolshevism. Boulder, CO: Westview Press, 1987.
• Vladir Brovkin. Dear Comrades: Menshevik Reports on the Bolshevik Revolution and the Civil War. Hoover Press, Mar 1, 1991.
• Vladimir Brovkin, "The Mensheviks' Political Comeback: The Elections to the Provincial City Soviets in Spring 1918," Russian Review, vol. 42, no. 1 (Jan. 1983), pp. 1–50. In JSTOR.
• Ziva Galili, The Menshevik Leaders in the Russian Revolution: Social Realities and Political Strategies. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1989.
• Leopold H. Haimson (ed.), The Mensheviks : From the Revolution of 1917 to the Second World War. Chicago: University of Chicago Press, 1974.
• Leopold H. Haimson, The Making of Three Russian Revolutionaries: Voices from the Menshevik Past. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1988.
• André Liebich, From the Other Shore: Russian Social Democracy after 1921. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1997.
• Kowalski, Werner. Geschichte der sozialistischen arbeiter-internationale: 1923 - 19. Berlin: Dt. Verl. d. Wissenschaften, 1985.
• Johnpoll, Bernard K. The Politics of Futility; The General Jewish Workers Bund of Poland, 1917-1943. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1967.
• Дмитрий Агеевич Чугаев, ур. (1961). Революционное движение в России в сентябре 1917 г: общенациональный кризис. Изд-во Академии наук СССР. OCLC 215235598. 
• Борьба партии большевиков за армию в социалистической революции: сборник документов. Изд-во Политической литературы. 1977. OCLC 123230668. 
• Novoe v zhizni, nauke, tekhnike: Serii︠a︡: Istorii︠a︡. Izdatelʹstvo "Znanie". 1987. 
• Brovkin, Vladimir. N. (1991). The Mensheviks after October: socialist opposition and the rise of the Bolshevik dictatorship. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9976-0. Приступљено 10. 11. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• История России : Пособие для поступающих в вузы : ХХ век. Издательский дом "Питер". ISBN 9785469005629. 
• Andre Liebich (1987). „Marxism and Totalitarianism: Rudolf Hilferding and the Mensheviks” (PDF). wilsoncenter.org. The Wilson Center. Приступљено 20. 6. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Abraham Ascher; The Revolution of 1905, vol. . 1: Russia in Disarray; Stanford University Press, Stanford. 1988. ISBN 0804714363.  . . ISBN 9780804714365. 
• Abraham Ascher; The Revolution of 1905, vol. 2: Authority Restored; Stanford University Press, Stanford, 1994
• Abraham Ascher; The Revolution of 1905: A Short History; Stanford University Press, Stanford, 2004
• Donald C. Rawson; Russian Rightists and the Revolution of 1905; Cambridge Russian, Soviet and Post-Soviet Studies, Cambridge University Press, Cambridge, 1995
• François-Xavier Coquin; 1905, La Révolution russe manquée; Editions Complexe, Paris, 1999
• François-Xavier Coquin and Céline Gervais-Francelle (Editors); 1905 : La première révolution russe (Actes du colloque sur la révolution de 1905), Publications de la Sorbonne et Institut d'Études Slaves, Paris, 1986
• John Bushnell; Mutiny amid Repression: Russian Soldiers in the Revolution of 1905–1906; Indiana University Press, Bloomington, 1985
• Anna Geifman. Thou Shalt Kill: Revolutionary Terrorism in Russia, 1894–1917.
• Pete Glatter ed., The Russian Revolution of 1905: Change Through Struggle, Revolutionary History Vol 9 No 1 (Editorial: Pete Glatter; Introduction; The Road to Bloody Sunday (Introduced by Pete Glatter); A Revolution Takes Shape (Introduced by Pete Glatter); The Decisive Days (Introduced by Pete Glatter and Philip Ruff); Rosa Luxemburg and the 1905 Revolution (Introduced by Mark Thomas); Mike Haynes, Patterns of Conflict in the 1905 Revolution)
• Pete Glatter (17. 10. 2005). „1905 The consciousness factor”. International Socialism (108). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Scott Ury, Barricades and Banners: The Revolution of 1905 and the Transformation of Warsaw Jewry, Stanford University Press, Stanford. . 2012. ISBN 978-0-804763-83-7. 
• Fischer, Louis (1964). The Life of Lenin. London: Weidenfeld and Nicolson. 
• Rice, Christopher (1990). Lenin: Portrait of a Professional Revolutionary. London: Cassell. ISBN 978-0-304-31814-8. 
• Pipes, Richard (1990). The Russian Revolution: 1899–1919. London: Collins Harvill. ISBN 978-0-679-73660-8. 
• Read, Christopher (2005). Lenin: A Revolutionary Life. Routledge Historical Biographies. London: Routledge. ISBN 978-0-415-20649-5. 
• Rappaport, Helen (2010). Conspirator: Lenin in Exile. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01395-1. 
• Lih, Lars T. (2011). Lenin. Critical Lives. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-793-0. 
• Service, Robert (2000). Lenin: A Biography. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-72625-9. 

Спољашње везе

• The Bolshevik-Menshevik Split на порталу History Today (језик: енглески)
• Menshevik на порталу Encyclopædia Britannica (језик: енглески)
• marxists.org:glossary:/m/e "Menshevik Party", "Menshevik Internationalists". Glossary of Organisations: Me.
• History Today. historytoday.com.