Миле (Високо)
Миле[а] су археолошко мјесто код Високог. Према мишљењу неких историчара[1][2] то је једно од столних, као и вјерских центара (мјесто одржавања станка Великог русага) средњовјековне Босне. Самим тим сматрају га и за крунидбено мјесто неколико босанских краљева, те касније гробно мјесто краља Твртка I и Стефана II Котроманић.
Опис[уреди | уреди извор]
Миле се налазе у непосредној близини Високог, у данашњем насељу Арнаутовићи на десној обали ријеке Босне код ушћа рјечице Горуше. Данас, то археолошко подручје је заштићени национални споменик државе Босне и Херцеговине.[3] Иако су темељи цркве видно окренути у правцу запад-исток (као код православних цркава), ови историчари тврде да се ради о Католичкој црвки и о најјстаријем фрањевачком самостану које је подигао Стефан II Котроманић.[4]
У документима се први пут помиње 1244. као име посједа босанског бискупа/епископа недалеко од цркве Светог Козме и Дамјана.[5] Од некадашњег фрањевачког самостана и цркве Светог Николе, који се први пут директно помиње 1367. године, а који је постојао све до 1697. године када је током Великог турског рата (1683—1699) напуштен. Политичке неприлике везане за Велики турски рат присилиле су фрањевце да 1688. напусте самостан у Високом који су отишли у Градишку изузевши гвардијана који је остао ради чувања цркве и самостанске имовине. Фрањевци дефинитивно напуштају самостан 1697. гдоине. Том су се приликом у Славонију отишли и преостали височки католици, који се придружују Еугену Савојском приликом његовог повратка након војног похода на Сарајево.[6][7] Самостан је тада срушен, и није више обнављан до доласка Аустроугарских власти, иако по неким изворима као што је исправа Крешевског кадије Дервиша неки од фрањеваца су остали у Високом све до 1737. године.[8] Данас су сачувани само остаци темељних зидова (руине) које је први откопао Карл Пач око 1909—1910. године.
У црквишту под великим стећком, за који се вјерује да је гробно мјесто краља Твртка I, пронађени су остаци брокатне тканине са мотивима грба са штитом, велом, круном, кацигом и перјаницом. У два комадића тканине распознају се контуре штита са љиљанима. Цијели штит као и греда обрубљен је танком златном траком и снажно нагет удесно. На горњи десни угао штита постављена је висока кацига у облику звона. Са врха кациге готово до краја штита пада вео који се при крају и завршава у два оштра крака подсјећајући на рибље пераје. Круна је представљена златном траком (лентом) из које вири један читав љиљан на средини и двије половине са страна.
Гробница је смјештена у задњем дијелу руинираног црквеног кора. Надземни дио гробнице сачињавале су камене плоче црвенкасто-смеђе боје, са профилацијом и фигуралним украсима у плитком рељефу, као и један монолитни стећак-сљемењак са подножјем, аморфна, отуцана громада, која лежи уз сјеверни зид руиниране цркве. Закључак историчара је, да је фину обраду надгробних плоча над гробницом и оних који су уз њега покопани, као и стећака, израдио вјешт и школован клесар.[9]
Стефан II Котроманић је умро 1353. године и његов гроб није могао бити археолошки провјерен. Мавро Орбин и многи фрањевачки љетописци наводе да је Стефан II Котроманић подигао цркву Светог Николе у Милама и да је према властитој жељи у њој покопан.[10]
Истраживања[уреди | уреди извор]
Године 1967. Завичајни музеј у Високом је организовао мање сондажно ископавање на том локалитету, како би се утврдило стање и распростирање археолошких слојева. Том приликом пронађени су нетакнути средњовјековни гробови са стећцима, а од прилога уз скелете нађено је неколико новчића италијанске провинцијенције. Документација и покретни археолошки материјал из те кампање чува се у Завичајном музеју у Високом.
Између 1976. и 1977. године, под руководством Паве Анђелића извршено је систематско ревизионо ископавање. У цјелини је откопан западни зид руиниране цркве, а уз остале зидове је прокопан јарак, тако да је било могуће сагледати контуре грађевине. Документација и налази ове кампање налазе се такође у Завичајном музеју у Високом.
Напомена[уреди | уреди извор]
- ^ Име насељеног мјеста се изговара као Миле́. То је множина од ријечи „мила”, па локатив: гласи у Милама, не у Милету.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Anđelić 1979, стр. 238—239.
- ^ Lovrenović 1999, стр. 227—290.
- ^ „Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika”. old.kons.gov.ba. Приступљено 2019-10-18.
- ^ Kovačević-Kojić, Desanka (2007-07-11). Gradski život u Srbiji i Bosni (XIV-XV vijek): The Urban Life in Serbia and Bosnia (XIV-XV Century) (на језику: српски). Istorijski institut. стр. 237. ISBN 9788677430597.
- ^ M. VEGO, Naselja bosanske srednjovjekovne države, 74; P. ANĐELIĆ, Bobovac i Kraljeva Sutjeska, 226—230. i 234.
- ^ Fra Igmacije Gavran, Vrata u život, Uz 100. obljetnicu postojanja zgrade Franjevačke klasične gimnazije u Visokom, : Svjetlo riječi, 2000, 19
- ^ „Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika”. old.kons.gov.ba. Приступљено 2019-10-30.
- ^ Hamdija Kreševljaković, „Visoko”, str. 11.
- ^ Анђелић 1979, стр. 230.
- ^ Анђелић 1979, стр. 231—232.
Литература[уреди | уреди извор]
- Anđelić, Pavao (1979), Krunidbena i grobna crkva bosanskih vladara u Milima (Arnautovićima) kod Visokog (на језику: srpskohrvatski)
- Zadro, Dejan (2004), Dejan Zadro, Franjevačka crkva i samostan sv. Nikole u srednjovjekovnim Milima
- dr. Julian, Jelenić (1906), Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole, Daniel A. Kajon, Sarajevo
- Lovrenović, Dubravko, „Proglašenje Bosne kraljevinom 1377”, Forum Bosnae, 3-4, Sarajevo, 1999