Мирко Милићевић
| Мирко Милићевић | |||
|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 2. август 1965. | ||
| Место рођења | Нови Сад, СФРЈ | ||
| Држављанство |
 Србија | ||
| Висина | 2,10 m | ||
| Информације о каријери | |||
| Про каријера | 1982—2005 | ||
| Позиција | центар | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | ||
| 1982—1988 1988—1990 1991—1992 1992 1992—1993 1993—1994 1994—1995 1995—1996 1996—1999 1999—2000 2000—2001 2001—2002 2002—2003 2004—2005 |
Црвена звезда Цибона Војводина Хапоел Јерусалим Ваљадолид Наполи АЕК Аполон Патра Турк Телеком Пинар Каршијака Бујук Колеј Турк Телеком Гозтепе Бујук Колеј | ||
Мирко Милићевић (рођен 2. августа 1965. године у Новом Саду) је бивши српски и југословенски кошаркаш. Играо је на позицији центра и током каријере променио је велики број клубова широм Европе. Важио је за једног од најснажнијих центара у југословнеској кошаркашкој лиги.
Каријера[уреди | уреди извор]
Мирко Милићевић је рођен у Новом Саду и све до своје четрнаесте године је живео у војвођанској варошици Гајдобра.[1] Као дечак прво је играо фудбал у Гајдобри, али пошто му је нога нагло порасла није могао да нађе копачку са бројем 51. Након тога је играо рукомет па је са лакоћом постизао преко 15 голова.[2] Пошто није могао да трпи батине прелази да тренира за локални клуб Херцеговац из Гајдобре са 14 година.
Црвена звезда[уреди | уреди извор]
Ранко Жеравица га је запазио и омдах желео да га доведе у Црвену звезду. Годину дана касније долази у јуниорски тим Црвене звезде где су му тренери били Душко Вујошевић, Здравко Кубат и Горан Миљковић Финац.[3] 1982. године долази до сениорског тима. Ранко га је одмах убацио у ватру па је са свега 17 година чувао најбољег стрелца лиге Предрага Беначека који му је дао само 6 поена. Иако је већ две сезоне био део сениорске екипе, са јуниорима Црвене звезде осваја југословнеску титулу 1984. године. Од тада је стекао репутацију доброг одбрамбеног играча, због своје висине од 211 ценитметара и 130 килограма добио је надимак Звер. Био је неустрашив и врло незгодан за противничке играче. ПАОК је гостовао Црвеној звезди 1987. године, када је избила туча. Мирко Милићевић је нокаутирао пола екипе ПАОК-а и десетак навијача из првог реда трибина.[4] Остао је у Црвеној звезди све до 1988, а свој последњи меч у црвено белом дресу је одиграо против Партизана 13. априла 1988. То је била друга утакмица четвртфинала плеј-офа. Иако је Звезда изгубила и испала из даљег такмичења, ово ће бити једна од најбољих утакмица Мирка Милићевића у црвено-белом дресу постигавши 38 поена. Укупно је за сениорски тим Црвене звезде одиграо 170 утакмица и постигао 1808 поена.[3]
Цибона[уреди | уреди извор]
1988. године из Звезде прелази у Цибону са којом потписује четворогодишњи уговор. Био је саиграч са Драженом и Ацом Петровићем. Најбољу утакмицу у дресу Цибоне је одиграо против Реала из Мадрида у гостима 21. фебруара 1989. у полуфиналу Купа победника купова, кад је постигао 34 поена. Због свађе на националној основи са Вељком Мршићем напушта Цибону.
Војводина[уреди | уреди извор]
1991. године долази у Војводину где је бележио сјајне партије. Био је друуги најкориснији играч лиге иза Бобана Јанковића и најбољи скакач првенства.[3] Због сјајних партија нашао се на ужем списку репрезентације за наступ на Олимпијади у Барселони што се ипак није десило због санкција.
Инострана каријера[уреди | уреди извор]
Остатак кошаркашке каријере је провео у иностранству. У ваљадолиду је просеčно постиѕао 15,8 поена и имао 6,9 скокова по утакмици.[5] Наступајући за АЕК био је најбољи играч грчке лиге, постижући просечно 24 поена и 12 скокова, и у добу када је у Грчкој играо велики број НБА кошаркаша. Највећи део своје иностране каријере провео је у Турској па је добио и њихово држављанство. Четири пута је био најбољи стрелац турског првенства.[3] Професионалну кошаркашку каријеру је окончао 2005. године са пуних 40 година.
Репрезентација[уреди | уреди извор]
Са јуниорском репрезентацијом Југославије је освојио бронзану медаљу на европском првенству у Шведској 1984. године. Екипу су чинили још: Перасовић, Јовановић, Зурић, Накић, Паспаљ, Мавренски, Здовц, Араповић, Павићевић, Говц и Пецарски.[6] Мирко је био трећи стрелац тима са постигнутих 74 поена на 6 утакмица.
Остало[уреди | уреди извор]
После професионалне каријере наставио је да игра за ветеране Србије али је суспендован јер је на једном мечу нокаутирао три Литванца и једног Италијана.[1] Након играчке каријере остао је у кошарци као менаџер. Сина свог пријатења Саше Дончића, Луку је са 13 година нудио тиму Галатасараја који су га одбили. Лука након тога потписује за реал где напредује до једног од најбољих европских кошаркаша у историји.
Из брака са турском држављанком има сина Јесукана Онара који се такође бави кошарком, и играо је за млађе репрезентативне селекције Турске.[7] Из брака са другом женом има девојчицу[2] и живе у Атини. Говори девет језика - осим српског: енглески, шпански, португалски, италијански, грчки, бугарски, руски и турски, све осим немачког и француског, како воли да нагласи.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Rekao sam Draženu "Brate moj, čeka te saobraćajka, neka ti je Bog u pomoći": Neispričana ispovest legende Zvezde Mirka Milićevića!”. telegraf.rs. 6. 12. 2018. Приступљено 30. 6. 2020.
- ^ а б „Mirko Milićević, zver sa loptom”. vesti-online.com. 27. 12. 2012. Приступљено 30. 6. 2020.
- ^ а б в г „Daba: Mirko, veliki čovek niskog težišta”. vesti-online.com. 31. 7. 2017. Приступљено 16. 2. 2020.
- ^ „‘OPSAJD’: Kako je košarka postala boks, nokauti od Milićevića do Galinarija”. vesti-online.com. 31. 7. 2017. Приступљено 30. 6. 2020.
- ^ „Mirko Milicevic International Stats”. basketball-reference.com. Приступљено 30. 6. 2020.
- ^ „Yugoslavia”. fiba.com. Приступљено 30. 6. 2020.
- ^ „Sin bivšeg košarkaškog asa Zvezde Mirka Milićevića debitovao za Ankaru”. Блиц. 10. 10. 2016. Приступљено 30. 6. 2020.
