Овај чланак је добар. Пратите везу за више информација.

Мирослављево јеванђеље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мирослављево јеванђеље
Народни музеј у Београду, Србија
Miroslav's Gospel 002.jpg
Мирослављево јеванђеље, страна 1
ТипЈеванђелистар
Датум настанка12. век
Место настанкаРашка
ЈезициСрпскословенски језик српске редакције и рашке ортографије
ПисариНепознат, погрешно се веровало да се звао Варсамелон
Илуминирао/лаГлигорије дијак
ПатронХумски кнез Мирослав
МатеријалПергамент; текст писан пером, мрком и црном бојом, наслови црвеном; илуминације цртане пером, бојене четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом, украшене златом
Величина41,8 цм × 28,4 цм ; 181 фолио (362 стране)
Формат2 стубца по страни
СтањеНедостаје 166. лист, који се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заведен као „Лист из Мирославова евангелиа Ф.п. И. Но.83“
ПисмоУставна ћирилица
СадржајБогослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године
ИлуминацијаНајчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст
ПримерциПреводу грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије
Раније поседовањеЕпископска црква Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу; Манастир Хиландар
Откривензима 1845/46.
Приступни бројинв. бр. 1536
ОсталоПотпис Глигорија дијака на крају текста „Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи”

Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је један од најзначајнијих ћириличких споменика српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века. Мирослављево јеванђеље је по свом саставу јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени прама читањима у току црквене године. Писано је за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, кнеза хумског за потребе његове задужбине цркве светог Петра на Лиму (данашње Бијело Поље), потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180-1191).[1][2] Мирослављев ктиторски натпис на задужбини такође сведочи о развоју наше писмености.[3] Поједини историчари сматрају да је кнез Мирослав претходно био богумил (патарен) јер је у то доба овај верски покрет био веома снажан али за ову хипотезу не постоје чврсти докази.[4] Хумски кнез Мирослав био је ожењен сестром босанског бана Кулина. По типу то је пуно изборно јеванђеље - апракос, што значи да има читања за сваки дан, по Пасхи, по Педесетници, по новом лету, као и празнична и пригодна читања.[5] Мирослављев пуни апракос се разликује од осталих јужнословенских и источнословенских (староруских) пуних апракоса што га чини јединственим, односно оригиналним у односу на распрострањенији тип мстиславско-вукановски пуни апракос.[6] Текст се сврстава у најстарију словенску редакцију, која се одликује тачношћу, верношћу оригиналу, јасноћом, а у коју још спадају Маријино, Асеманово, Остромирово јеванђеље, Савина књига итд.[7] Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на белом, танком пергаменту, у два ступца, словима уставне ћирилице и украшен је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Сматра се да је пренето на Свету Гору, заједно са Вукановим јеванђељем, у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године), где су се налазила до средине (Вуканово), односно до краја 19. века (Мирослављево). [8] Мирослављев (1180-1191) и Вуканов (1196-1202) јеванђелистар су најстарије сачуване ћирилске књиге у Срба, док Маријин јеванђелистар из 11. века, писан глагољицом, упућује такође на наше штокавско говорно поднебље.

Рукопис Мирослављевог јеванђеља налази се Београду, у Народном музеју, сем једног листа који се чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу.[9][10][a] Рукопис је због ратних и кризних догађаја у 20. веку, а у односу на минули манастирски период претрпео велика оштећења, док лист који се налази у Санкт Петербургу данас важи за набоље очуван фрагменат од целог јеванђеља. Сматра се да су ипак највећа оштећења на рукопису настала у мирнодопско време 1966. године током његовог нестручнога јавног излагања у стакленој витрини под јаким сијаличним светлом у Народном музеју које је само убрзало процес „исушивања" пергамента. Стање рукописа је током 1970-их било нарочито алармантно да би његово проглашење за културно добро од изузетног значаја 1979. године пресудно утицало да се две године касније формира посебан новчани фонд за рестаурацију и конзервацију јеванђеља. Од јуна 2005. године Мирослављево јеванђеље уврштено је у Унеско листу „Памћење света" (енгл. Memory of the World), на којој је за сада само 120 докумената од изузетног и универзалног значаја.[11] Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.[12][13] Од 2009. године Мирослављево јеванђеље увршћено је у Унескову „Светску дигиталну библиотеку" (енгл. World Digital Library)[14] Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.

Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.[15]

Садржај кодекса[уреди]

Назив Мирослављево јеванђеље потиче с краја 19. века, када је тај назив овом рукопису дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.[16] Ради се заправо о преводу грчког јеванђелистара[b] цариградске цркве Свете Софије.[10] Преписано је са предлошка који води порекло од македонских глагољских јеванђеља.[17]

Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре—каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског порекла.[9] Ово дело заправо представља једно од најважнијих сведочанстава о тадашњим уметничким утицајима Запада на Исток и обратно.[12]

Изглед кодекса[уреди]

Мирослављево јеванђеље, стране 1 и 2

Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије.[9] По правопису представља први и једини примерак зетско—хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који сведочи о пореклу укупне ћириличке писмености.[17]

Кодекс је писан у два ступца по страни, на танком, белом[10] пергаменту формата 41,8 цм × 28,4 цм. Садржи 181 лист, односно 362 стране.[17] Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом. Минијатуре су бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшене су златом, а у облику су заставица и иницијала.[9]

Кодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Повез није првобитан, већ је вероватно из 14. века (према другим изворима 15-16. век), а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа, што потврђује његова величина, као и техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. На основу монограма се претпоставља да потиче из неког од светогорских манастира.[13][9][17]

Настанак Мирослављевог јеванђеља[уреди]

Развој рашке државе (1168-1190)

Запис на последњем, 181. листу jеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини — епископској цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.[9]

Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није опште прихваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога следи и чувени запис:

Сасвим на крају Јеванђеља, испод Григоријевог записа, написана је само једна реч — „Варсамелон”.

Из овог записа произилази да је Глигорије писао алилујаре и наслове (црвеним мастилом), а главни писар текстове јеванђеља (црним мастилом). У другом запису назначено је да је Глигорије „заставио златом” односно украсио Јеванђеље (старословенски: заставити — украсити). Српска наука сматра да је највећи део текста Мирослављевог јеванђеља писао анонимни главни писар, који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч „варсамелеон” је заправо славинизирана грчка сложеница βάλσαμελαιον и значи „балсамово уље”. Ова реч, написана руком главног писара, била је погрешно тумачена као име.[17]

Илуминације[уреди]

Илуминације у Мирослављевом јеванђељу

Минијатуре, иницијали и заставице Мирослављевог јеванђеља спадају у најлепше српске средњовековне књижне украсе. У њима су присутни елементи западног, романског стила. Нарочито у начину цртања мотива и примене боја. Најчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст.

Иницијали су уочљиви и захватају по неколико редова текста. Има их насликаних и између стубаца. Сви су богато украшени орнаментима, плетеницом са две или више међусобно уплетених трака, или се у сплету лишћа лако препознају контуре слова. Поред ових има и иницијала украшених животињама, маскама, као и људским ликовима. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, једноставног су изгледа и цртане су пером. Најпознатије минијатуре, уз поменуту заставицу са јеванђелистима, јесу иницијал „В” — јеванђелиста Марко, иницијал „В” — Александар Велики, иницијал „В” — Марија Магдалена. Треба поменути и иницијал „П” са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја. Међу најлепше минијатуре сврставају се „Дијак за пултом” и „Дијак међу лавовима”.[13][17]

Основна средства изражавања илуминатора Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре волумен је углавном постигнут цртежом. Инкарнати су светлоружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.[9]

Несвакидашње путешествије Мирослављевог јеванђеља[уреди]

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом седам и по векова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевековном путешествију, као неми сведок српске историје, избегло је судбину многих других украдених и спаљених књига.[10]

Мирослављево јеванђеље у Хиландару[уреди]

Не зна се када је тачно јеванђеље пренето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у 17. веку, заједно са манастирским повељама.[17]

За Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој половини 19 века. Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.[10]

Фолио 166[уреди]

Архимандрит Порфирије Успенски је у зиму 1845/46. године посетио Хиландар. Кришом је украо један лист исекавши га из књиге (фолио 166; по нашој пагинацији 330—331) и пренео га у Русију, где се и данас чува тај украдени део.

Током наредних 28 година о „листу српског јеванђеља из 12. века” написано је неколико приказа у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. У јавности се, под именом "петроградски лист", први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.[16]

На листу се налазе чтенија (читања) за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице — метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи.[10]

Од тада до данас овај лист је само једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.[18][19] Покренута је акција да се овај лист врати у Србију.[20]

Повратак у Србију[уреди]

Велико залагање српских свештених кругова, као и српских научника довело је до тога да млади краљ Александар Обреновић о Ускрсу 1896. године посети Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије[21]: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон) (повеља је у међувремену изгубљена). Краљу је рукопис лично уручио чешки монах и један од тада најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд.

Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга, са намером да откупи Мирослављево јеванђеље по било којој цени.[10][16]

У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај 1903. краља Александра и његову супругу Драгу убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље и наредних 11 година није се знало где се оно налазило, а српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.[10]

Први светски рат[уреди]

Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије (Државна благајна), у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру. Не зна се како је јеванђеље доспело у посед краља Петра.

Мирослављево јеванђеље је, са осталим драгоценостима, пренето је у Крушевац и запаковано као велика драгоценост. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог Јована Медовског до Крфа. Октобра 1915. године у Рашку су га донели министри Љуба Давидовић и Воја Маринковић и предали А. Левићу, начелнику Државног књиговодства. По наредби Левићевој, о њему је лично водио бригу М. Стевчић благајник државног трезора.[22] Упаковано и уметнуто у једно сандуче од дасака, прошло је албанску "голготу", три месеца делећи судбину - заједно са државним трезором.

Јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Николи Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године, реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.[10][16]

Други светски рат[уреди]

Између два светска рата Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се преда на чување Народној библиотеци Србије. Кнез Павле Карађорђевић, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941, рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вредним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача који га је закопао у олтару. Манастир Рача је од 1941. до 1943. неколико пута био пљачкан и паљен, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале га је 1943. кроз окупирану Србију у тајности пренео до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.[10][16]

Савремено доба[уреди]

После ослобођења Београда Мирослављево јеванђеље прешло је у надлежност Министарства просвете, са Владиславом Рибникарем на челу. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју — данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536. Ту је Мирослављево јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. Године 1966. склоњено је у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено се излаже.

Године 1998. извршена је конзервација кодекса и повеза. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.[10]

Светска дигитална библиотека[уреди]

У априлу 2008. године потписан је споразум између Народне библиотеке Србије и Конгресне библиотеке у Вашингтону о приступању пројекту Светске дигиталне библиотеке. Ради се о врло амбициозном пројекту, дигиталном трезору светске културне баштине. Одлучено је да Мирослављево јеванђеље и часопис „Зенит” буду прве колекције из Србије које ће чинити део Светске дигиталне библиотеке.[23]

Покушај присвајања[уреди]

У новембру 2012. Хрватска академија знаности и умјетности је организовала научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” где је покушано да се Мирослављево јеванђеље представи као дело писано „хрватском ћирилицом”.[24]

Репринти Мирослављевог јеванђеља[уреди]

72 сата у храму — Од 20. до 23. септембра 2007. године, у оквиру манифестације „Дани европске баштине” У Храму Светог Саве изложено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Посетиоци у Храму имали су прилику да виде како књига изгледа, да преко великог екрана 6 м x 4 м листају све странице књиге са свим илуминацијама, да чују како звуче речи старословенског језика записане у књизи. Истовремено, само за ту прилику унутрашњост Храма преуређена је у несвакидашњу уметничку радионицу, у којој су амбијент креирали млади иконописци, фреско-сликари, мајстори мозаика, калиграфије и дубореза.[25]

Године 1896. професор Љубомир Стојановић је, по налогу краља Александра, однео Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и штампана у Царској и краљевској штампарији. Књига је штампана о трошку краља Александра I Обреновића. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Ово издање представљало је врхунац штампе, у односу на могућности технике и финансија којима је Стојановић располагао. Штампано је у тиражу од 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320 у две боје (црна и црвена) и на пола смањеног формата, постављане по две на страну.[10][16]

Године 1998, готово на стогодишњицу првог репринта, објављено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Штампа факсимила и пратећих књига завршена је на Видовдан, 28. јуна, у Јоханезбургу, Јужноафричка Република, а читав пројекат је резултат седмогодишњег труда јединственог тима интернационалних експерата: уредника, историчара, византолога, конзерватора, технолога, штампарских и графичких мајстора, уметника и занатлија. Непосредно по изласку из штампе откупиле су га многе од најзначајнијих светских националних и универзитетских библиотека, између осталих: Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-Бранденбуршка академија уметности; Гетеов институт у Минхену, Јохан Волфганг Гете Универзитет у Франкфурту, Аустријска национална библиотека, Александријска библиотека, Библиотеке универзитета Харвард, Принстон, Јејл; Дамбертон Оукс; Оксфорд, затим манастири Хиландар, Острог, Рача на Дрини, Савина, Црква Светог Саве у Лондону, Црква Светог Николе у Котору, Српска црква у Сан Франциску...

У Београду је, 29. фебруара 2000. године, одржана велика промоција овог издања, у свечаној сали Српске академије наука и уметности.[26]

Документарни филм[уреди]

Године 2007. снимљен је филм о Мирослављевом јеванђељу „У почетку беше реч”, редитеља Бошка Савковића. Филм прати историју јеванђеља од настанка до данас. Филм је снимљен на оригиналним локацијама у којима се одвијала прича — од Јоханесбурга до Петербурга, Хиландара, Дубровника, Требиња, Беча, Будимпеште... Филм је добио девет међународних награда.[27][28] Цео филм може се погледати на Јутјубу.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Руска национална библиотека поседује 370 српских средњовековних рукописа од којих 160 (међу којима и Вуканово јеванђеље) у збирци Успенског[10]
  2. ^ Јеванђелистар је богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године

Референце[уреди]

  1. ^ Звоно и езан једно другом не сметају (Вијести, Јадранка Ћетковић, 4. мај 2014.)
  2. ^ Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986.)
  3. ^ О ктиторском натпису кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму (Миодраг Марковић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет)
  4. ^ О ктиторском натпису кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму (Миодраг Марковић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет)
  5. ^ Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986.)
  6. ^ Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986.)
  7. ^ Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986.)
  8. ^ Хиландар и почеци српске књижевности - Осма казивања о Светој Гори (стр. 315, Ирена Шпадијар, Београд, 2013.)
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 Александра Нитић: Мирослављево јеванђеље Архивирано на сајту Wayback Machine (март 5, 2016) (на језику: енглески) Народни музеј — Приступљено 11. 1. 2016.
  10. 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 10,12 Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић: Мирослављево јеванђеље; Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ hilandar.info — приступљено 11. 1. 2016.
  11. ^ UNESCO Memory of the World - Miroslav Gospel
  12. 12,0 12,1 UNESCO: Memory of the World Register: Serbia Приступљено 11. 1. 2016.
  13. 13,0 13,1 13,2 Текст поводом уписа Мирослављевог јеванђеља у УНЕСКО-ву листу Памћење света, Народна библиотека Србије, 2005 Приступљено 11. 1. 2016.
  14. ^ Светска дигитална библиотека (Политика, 21. април 2009)
  15. ^ „Мирослављево јеванђеље — чувана и скривана српска светиња”. Политика. 15. 3. 2015. Приступљено 27. 2. 2016. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 Мирослављево јеванђеље : историјат и коментари. XXVIII, 172 (2 изд.). Београд: Службени лист : Досије. 2002. ISBN 978-86-81563-76-2. Архивирано из оригинала на датум 04. 3. 2016. Приступљено 12. 1. 2016. 
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Бараћ, Драган (2008). Кратка историја књиге. 160. Београд: Нолит. стр. 49—53. ISBN 978-86-19-02445-7. 
  18. ^ „Prvi put u Srbiji: Izložen 166. list Miroslavljevog jevanđelja”. Blic. 08. 3. 2015. Приступљено 12. 1. 2016. 
  19. ^ Лист Јаванђеља који недостаје стигао у Србију! („Вечерње новости“, 8. март 2015)
  20. ^ Русија враћа Србији недостајући лист Мирослављевог јеванђеља (Б92, 17. јануар 2019)
  21. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
  22. ^ Политика", Београд 15. јун 1935. године
  23. ^ „Народна библиотека Србије у Светској дигиталној библиотеци”. Народна библиотека Србије. Приступљено 12. 1. 2016. 
  24. ^ ХАЗУ својата Мирослављево јеванђење („Политика“, 9. децембар 2012), Први пут приступљено 21. 4. 2013.
  25. ^ „Неспоразум око Јеванђеља”. Политика. 02. 10. 2007. Приступљено 13. 1. 2016. 
  26. ^ „МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ — ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ”. miroslavljevojevandjeljefaksimil.com. Приступљено 13. 1. 2016. 
  27. ^ „"Miroslavljevo jevanđelje" — istorijski triler o svetoj knjizi”. rtrs.rs. Приступљено 13. 1. 2016. 
  28. ^ Светске награде за српски филм (Православље, број 978, 15. децембар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]