Митрополит карловачки Стефан (Станковић)
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Стефан (Станковић) | |
|---|---|
 Стефан Станковић (митрополит) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 24. јун 1788. |
| Место рођења | Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 31. јул 1841. (53 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци, Аустријско царство |
| Карловачки митрополит | |
| Године | 1837–1841 |
| Претходник | Стеван Стратимировић |
| Наследник | Јосиф Рајачић |
Стефан (Станковић) (Сремски Карловци, 24. јун 1788 — Сремски Карловци, 31. јул 1841) био је српски православни митрополит карловачки од 1837. до 1841. године.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Сремским Карловцима од родитеља Стојка и Пелагије. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а филозофију на Универзитету у Пешти. Године 1807. поставио га је митрополит Стефан Стратимировић за професора у Карловцима. У чин ђакона рукоположио га је 25. децембра 1808. епископ пакрачки Јосиф Путник. Путник је био наклоњен Станковић и сматрао га "посинком" и помагао да напредује. Путник га је као свог протосинђела одвео у Хрватску, у Пакрац где се примио владичанског престола. У чин протођакона унапређен је 15. августа 1809. године у манастиру Лепавина. Замонашио се у манастиру Раковац у чин мале схиме. Замонашио га је старешина манастира архимандрит Прокопије Болић. У чин архимандрита ораховичког унапређен је 13. јула 1819. године.[2] Било је то заслугом владике Путника, у време када је већ десет година провео у свештенству.
Изабран је за епископа будимског и чин посвећења обавио је у Сремским Карловцима 20. јануара 1829. године митрополит Стефан Стратимировић са епископима темишварским Јосифом и бачким Гедеоном. Њему у част је Адам Драгосављевић написао оду 1829. године и то је друга књига штампана Вуковим правописом. Прота Стаматовић је митрополиту Станковићу посветио свој алманах "Сербска пчела", покренут 1830. године[3] За епископа бачког постављен је 30. септембра 1834. године.[4] Волео је да свира гајде.
После смрти Стефана Стратимировића, изабран је 23. новембра 1837. године за митрополита карловачког. За време управе као митрополит је из личних стредстава стипендирао 12 младића међу којима и сликара Димитрија Аврамовића. Умро је у Сремским Карловцима 1841. године, где је и сахрањен у Саборној цркви.
Види још[уреди | уреди извор]
- Војводство Србија и Тамишки Банат
- Историја Војводине
- Српске земље у историји
- Сабор у Сремским Карловцима 1837.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вуковић 1996, стр. 473-474.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 31. мај 1903.
- ^ ."Сербска пчела", Сегедин 1830.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1903.
Литература[уреди | уреди извор]
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—106.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
