Михаило Динић

С Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Динић
Михаило Динић, српски историчар и академик
Лични подаци
Датум рођења(1899-04-23)23. април 1899.
Место рођењаЛучица, Краљевина Србија
Датум смрти12. мај 1970.(1970-05-12) (71 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Михаило Динић (Лучица код Пожаревца, 23. април 1899Београд, 12. мај 1970) био је српски историчар и академик САНУ. Највећи део научног рада посветио је истраживању српске средњовековне прошлости.

Школовање и рани радови[уреди | уреди извор]

Школовао се у родном месту, Пожаревцу и Београду. Прекинуо је школовање због Првог светског рата. Са српском војском повлачио се преко Албаније а потом наставља школовање у Француској. Историју и географију студирао је на универзитету у Монпељеу. Након повратка у Србију радио је као гимназијски професор у Крушевцу, Вршцу, Књажевцу, Винковцима, Земуну и Београду. У периоду од 1928. до 1930. усавршавао се у Бечу. Ментор му је био Карло Пал. Ту је докторирао са дисертацијом о средњовековном Срему. Добио је место на учитељској школи у Дубровнику. Ту је имао прилику да истражује у Дубровачком архиву. Пише прве научне радове, студије о Николи Алтомановићу (1932), крунисању Твртка I за краља (1932) и о ватреном оружју у Дубровнику и околним земљама.

На Београдском универзитету[уреди | уреди извор]

Његов рад приметили су водећи српски историчари тог времена. Станоје Станојевић га позива у Београд. Добио је 1934. место на Београдском универзитету. У Београду је имао повољне услове за научни рад. Објављује радове о дубровачким трибутима (1935), караванској трговини (1937), земљама херцега од Светог Саве (1940). Године 1937. борави у Паризу где се упознаје са новим изворима. У овом периоду га посебно интересује Косовска битка.

Други светски рат прекинуо је Динићев научни рад. Он је, као резервни официр војске Краљевине Југославије, заробљен током Априлског рата. До краја рата боравио је у заробљеничким логорима где му је здравље нарушено.

Најплоднији период[уреди | уреди извор]

По завршетку рат враћа се на Београдски универзитет. Такође наставља своја архивска истраживања. Ово је најплоднији период његовог стваралаштва током кога настају бројне студије о најразличитијим темама из политичке и привредне историје, историјске географије и помоћних историјских наука. Објавио је монографије о државном сабору средњовековне Босне (1955), средњовековном рударству у Босни и Србији (1955, 1964) и о хумско-требињској властели (1967). За Кембричку историју средњег века написао је преглед историје Балкана од 11. до 15. века (1963). Такође се бавио и објављивањем изворне грађе. Поред појединачних докумената које је објављивао као прилоге уз своје радове објавио је више збирки докумената: одлуке дубровачких већа 13801389 (1951, 1964), грађу о робљу, патаренима, дубровачкој ковници и пословну књигу Лукаревића вођену у Новом Брду у три свеске под насловом Из дубровачког архива (19571967), грађу за историју средњовековног Београда (1951, 1958)

Добио је велики број научних признања. Био је редовни професор и декан Филозофског факултета у Београду. За дописног члана САНУ изабран је 1948. а за редовног 1955. године. Пензионисан је 1957. године али је наставио своја истраживања у Дубровачком архиву док год му је здравље то допуштало. Умро је 12. маја 1970. у Београду. Након смрти његова библиотека, рукописи са исписима из Дубровачке архиве пренети су у Народну библиотеку где чине посебну целину. Неки његови рукописи објављени су постхумно. Српска књижевна задруга објавила је у књизи Српске земље у средњем веку. Историјско географске студије 1978. године његове радове из области историјске географије.

Значај[уреди | уреди извор]

Његов обиман научни и педагошки рад извршио је снажан утицај на историографију о српској средњовековној прошлости. Наставио је најбоље традиције српске критичке историографије настојећи да продужи рад свог узора Константина Јиричека. Такође је пратио дешавања у светској историографији и у складу с њима настојао да развије, обогати и унапреди српску историјску науку. Значајно је што је истраживао теме које су биле готово запостављене (каравански саобраћај, ситно племство, ватрено оружје у српским земљама средњег века). Био је велики противник инструментализације историје чиме је значајно допринео континуитету научне историографије у српској науци.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Библиографија радова Михаила Динића објављена је у Споменици коју му је посветила Српска академија наука и уметности (Библиографија радова Михаила Динића, Споменица посвећена преминулом академику Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменице 48, Београд 1971, 27-37). Делимичне библиографије његових радова објављене су у следећим публикацијама:

  • Уз шездесету годишњицу Михаила Динића, ЗРВИ 6, Београд 1960.
  • Михаило Динић, редован члан, Годишњак САН 65, 1958.
  • Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Библиографија радова Михаила Динића, Зборник ФФ у Београду 8, 1964.

Радови[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
  • С. Ћирковић, Белешка о писцу у књизи Михаило Динић, Српске земље у средњем веку. Историјско-географске студије, Београд 1978.
  • Споменица посвећена преминулом академику Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменица 48, Београд 1976.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]