Моноенергизам
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Део серије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Моноенергизам (грч. μονοενεργητισμός) је христолошеко учење (проглашено за јерес) веома слично монотелитизму, с тим што се тврди да у Христу постоји само једно дејство (енергија). Међутим, православни не прихватају ово учење, пошто и Божанска и човечанска природа у Христу морају да имају и сопствену вољу и сопствену енергију (дејство) иначе би биле непотпуне.
Моноенегизм се развио у Византији почетком 7. века, у време цариградског патријарха Сергија I који је настојао да пронађе компромисна теолошка решења у циљу измирења са монофизитима.[1]
Поред појма моноенергизам употребљава се и облик моноенергетство.[2]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Острогорски 1969, стр. 124.
- ^ Батрелос 2008.
Литература[уреди | уреди извор]
- Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић.
- Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.[мртва веза]
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161.
- Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.
