Пређи на садржај

НАТО бомбардовање Југославије

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са НАТО бомбардовање СРЈ)

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије
Део рата на Косову и Метохији

Дејствовање противваздухопловне одбране изнад Новог Сада
Време24. март10. јун 1999.[3][4]
(78 дана)
Место
УзрокСлучај Рачак и неуспех преговора у Рамбујеу
Исход
Територијалне
промене
СР Југославија дефакто губи сву контролу над Косовом и Метохијом, али је Резолуцијом 1244 СБ ОУН, потврђен њен суверенитет и територијална целовитост
Сукобљене стране
Уступиле ваздушни простор
 СР Југославија
Команданти и вође

НАТО Весли Кларк
НАТО Руперт Смит
НАТО Хавијер Солана


Сједињене Америчке Државе Џон В. Хендрикс[5]
Сједињене Америчке Државе Џејмс О. Елис[6]
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
Савезна Република Југославија Павле Булатовић
Савезна Република Југославија Драгољуб Ојданић
Савезна Република Југославија Светозар Марјановић
Савезна Република Југославија Спасоје Смиљанић
Савезна Република Југославија Небојша Павковић
Савезна Република Југославија Владимир Лазаревић
Јачина
НАТО Више од 1031 авиона[7] и 30 бродова и подморница[8]
Сједињене Америчке Државе Оперативна група Хок
114.000 војника
20.000 полицајаца
1270 борбених тенкова
825 борбених возила[6]
1400 артиљеријских оруђа
100 ракета земља-ваздух
14 савремених борбених авиона[9]
Жртве и губици
3 ловачка авиона уништена
2 хеликоптера уништена
46 беспилотних летелица уништено
3 ловачка авиона оштећена
2 војника погинула (пад неборбеног хеликоптера)
3 војника заробљена

Министарство одбране Србије 2013:
1008 убијених (659 војника и 349 полицајаца)
5173 рањених[10]
Фонд за хуманитарно право:
285 војника и полицајца[11]
Српска процена из 2005.
29,6 милијарди $ економских губитака[12]
Материјални губици:
према НАТО:
уништено 120 тенкова, 220 борбених возила, 450 артиљеријских оруђа и 112 летелица[13][14]
Југословенске процене:
уништено 13 тенкова, 6 борбених возила и 6 артиљеријских оруђа[14]

Процена треће стране:
уништено 14 тенкова, 18 борбених возила и 20 артиљеријских оруђа[14][15]

Процена Human Rights Watch: погинуло 489—528 цивила (60% на Косову и Метохији)[16]
Југословенске процене: 1200—2000 погинулих[16] и око 6000 рањених цивила[17]
Фонд за хуманитарно право: 447 погинулих цивила[11]

3 кинеска држављанина погинула током бомбардовања кинеске амбасаде у Београду

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име: операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force); у САД: операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil);[18] у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео)[19] била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО после бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција. Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом VII при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају.[20] Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица.[21] Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.[22]

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије што Србија и оквирно половина држава чланица УН не признају.

Процене о губицима НАТО веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила[23] док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око сто летелица различитих типова).[24]

Позадина

Сукоби ОВК и српских снага безбедности

Већ средином јуна 1998. војни министри чланица НАТО-а затражили су да се „обустави насиље” на Космету, а у противном, запретили су војним нападом.[25] Истовремено Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову.

Србија је подршку тражила од Русије, али није добио подршку и после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе.[25] Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао”.[25] Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.

Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је почињала офанзиву крајем пролећа и почетком лета 1998.[26] У јулу 1998. према проценама ОВК је имала 20.000 до 25.000 припадника и успела да овлада са око 40 % територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади.[27] Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије.[27] У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца.

Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након Напад на Ораховац од стране ОВК у другој половини јула 1998. године, након чега је ВЈ морала помоћи МУП Србије да ослободе насеље.[28] Снаге МУП-а Србије и ВЈ од јула до октобра 1998. избациле су ОВК из неколико десетина села, Дренице, али и главног упоришта ОВК у Малишеву.[29] Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији.[30]

Ескалација кризе

Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа”. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.[31]

Од септембра 1998. НАТО је захтевао оружану интервенцију преко Савета безбедности Организације уједињених нација, али нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију против СРЈ због противљења Народне Републике Кине и Руске Федерације, сталних чланица са правом вета.[32] Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума које су доводиле у питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор” у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.[33]

Споразум Холбрук-Милошевић

Када је пропао покушај да Савет безбедности Организације уједињених нација одобри напад НАТО-а на СРЈ, у договору са Ричардом Холбруком Савет НАТО-а издао је наредбу 12. октобра 1998. која је давала овлаштење Генералном секретару НАТО-а Хавијеру Солани да нареди војни напад на СРЈ. Да уклони опасност од војног напада Слободан Милошевић је пристао да преговара са Ричардом Холбруком. Након разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са изаслаником САД Ричардом Холбруком склопљен је 13. октобра 1998. године Споразум Холбрук-Милошевић о прекиду сукоба на Космету и смањењу броја војника ВЈ на Косову на број са почетка 1998. године, а за надгледање примене споразума одређена је Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).[34]

Косовска верификаторска мисија

Косовска верификациона мисија као орган Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) била је састављена од велике групе ненаоружаних мировних посматрача од октобра 1998. године и требала је надгледати престанак сукоба на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне, а припадника ОВК са друге стране, који је договорен споразумом Холбрук-Милошевић. Влада СРЈ потписала је 16. октобра 1998. споразум са председавајућим ОЕБС-а да буде примљено 2.000 припадника тзв. Косовске верификационе мисије (КВМ) ОЕБС-а, али није дошло свих 2.000 посматрача.[35]

Продубљивање кризе и неуспели преговори почетком 1999

Случај Рачак

Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља”.[36] Полиција Србије покушала је да ухапси припаднике Ослободилачке војске Косова, који су имали укопане ровове, аутоматске пушке и митраљез, али дошло је до већег оружаног сукоба у коме је разбијено упориште ОВК, убијено око 40 Албанаца и заплењено оружје, али надлежни органи нису успели да заврше увиђај над страдалима.[37] Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром,[38] а снимци и извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера,[39] да је дошло до „злочина против човечности” чиме се потврђује да је дошло до масакра.[40] Овакав закључак, као и медијска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу”.[41][42]

Преговори у Рамбујеу

Дворац Рамбује у којем су вођени преговори.
Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном шта радити ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999.

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999. године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и данас представљају контроверзну тему, те остају недоречени.[43]

Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања”, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.[44]

Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.[33]

У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија.[45] Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон.[46] Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.

Последњи разговори Милошевића и Холбрука

Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук. У „последњем покушају да донесе мир…јер времена више нема”, он је настојао да убеди Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа.[47] Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да није постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори пропали.[48] Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.[49]

Пропаганда

Пре и током бомбардовања СРЈ НАТО је примењивао одређене пропагандне активности, у циљу остваривања утицаја на јавно мњење у циљу добијања подршке за спровођење агресије на СРЈ. Највише је током пропагандних активности НАТО-а и западних медија коришћен Случај Рачак, али и тзв. Операција Потковица.

Летак који су избацивали НАТО авиони током бомбардовања СРЈ

НАТО је започињањем агресије започео и психолошка дејства на војна и цивилна лица. Масовна психолошка кампања (енгл. psychological operations) је укључивала радио обраћања, бацање пропагандних летака и ТВ емитовања. Садржина пропагандних летака је најчешће везана за претње од употребе модерног наоружања, покушај стварања забуне у позадини и у другим војним јединицама као и покушај стварања раздора између Војске Југославије и Полиције Србије.[50]

Бомбардовање

Лансирање крстарећих ракета типа Томахавк

Однос снага

Стране у сукобу Број земаља Површина
(km²)
Број станов.

(милиона)

БНД
(милијарда $)
БНД
по становнику ($)
ДБ
(милијарда $)
НАТО 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94
СРЈ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85
Однос 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1

Извор:[51]

Почетак

Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута[52] бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Ужице, Подгорица, Сомбор, Суботица,[53] Херцег Нови, Панчево итд. Бомбардовани су и радиотелевизијски предајници и војни објекти у целој земљи.

Снаге у сукобу

НАТО снаге

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга — који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге САД, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

Учествовање САД

У скоро свим претходним војним сукобима Сједињене Државе суделовале су у највећем броју, мада не као током Заливског рата. САД су једине од чланица НАТО-а које су способне покрити све што сукоб захтева (ловци, ловци-бомбардери, радарски авиони, као и стратешки бомбардери, авиони за логистичку потпору, крстареће ракете, ЦСАР-спасилачке екипе итд.).

  • F-16C Фајтинг фалкон; најмање 78 у служби ваздухопловства САД на почетку рата, на крају вероватно преко стотину. Сви амерички F-16 били су базирани у Италији, највећи број у ваздушној бази Авијано. F-16 је чинио главнину нападних страна НАТО-а. Такав један авион срушен је према званичним информацијама од стране југословенске ПВО 2. маја 1999. крај Београда.
Амерички F-15 полеће из Авијана
  • F-15E Страјк игл; око четрдесет на почетку рата, на крају вероватно више од 65, сви базирани у Авиану. Ови ловци-бомбардери имали су најразличитије мисије напада на тло. Коришћени су и у нападима графитним бомбама које су изазвале нестанак електричне енергије у Србији. Познато је да су били многи случајеви присилног слетања ових авиона у Сарајеву.
  • A-10 Тандерболт II; око 44 при крају рата, суделовали су у откривању циљева. Један погођени A-10 од стране ракете „СА-13” успео је да присилно слети крај Скопља.
  • Ф-117 Ноћни соко; 12 оваквих „невидљивих” бомбардера стигло је у Авијано пре рата. Касније се дешава неочекивано. Један од тих авиона (који су у Заливском рату постали познати као „недодирљиви”) срушен је од стране југословенске ПВО. Пилот је спашен неколико часова након обарања. Овај догађај довео је у озбиљну кризу концепт авиона „стелт” технологије.
  • B-52; коришћено од 8 до 20 авиона, базираних у УК. Преносили су крстареће пројектиле AGM-86C и CALCM до циљева.
  • B-2 Спирит; још један „невидљиви” бомбардер, први пут коришћен у овом рату. Његово наоружање бројало је 8 JDAM бомби на сателитско управљање.
  • B-1B Lenser; 5 авиона при крају рата.
  • F-15 Игл; један од ретких обичних ловаца који је послат на СРЈ. Коришћено од 24 до 32 авиона. НАТО објавио како су ти авиони оборили 4 југословенска МиГ-29.
  • Ф/А-18 Стршљен; 48 авиона, највећи део стациониран на носачима авиона у Јадрану. Коришћени у мисијама бомбардовања.
  • F-14 Томкет; 28 авиона на носачу УСС Теодор Рузвелт. Врло мала употреба.
  • С-3 Викинг; 8 авиона. Мисије патролирања.
  • ЕА-6 Сумњивац; 25 авиона. Коришћен за електронско надгледање.
  • Херјер II; 8 авиона на броду УСС Насау. Један изгубљен приликом квара при слетању.
  • Е-3 Стражар; 2 радарска авиона, базирана у Немачкој.
  • Е-8 Џоинт Старс; 2 радарска авиона, минимално коришћена.
  • КЦ-135 Стратешка цистерна; 80 летећих цистерни.
  • КЦ-10 Проширивач; 10 летећих цистерни.
  • Е-2 Соколово око; 5 радарских авиона на носачу УСС Теодор Рузвелт.

Било је и других авиона, ако се додају и транспортни (Ц-17, Ц-141, Ц-5 и Ц-130), и остали потпорни и авиони за надгледавање. Такође, летјеле су и беспилотне летелице (РК-1 Предатор).

Поморске снаге САД чиниле су један носач авиона, УСС Теодор Рузвелт, 2 брода за амфибијску потпору (УСС Насау и УСС Инчон) као и многи разарачи који су дејствовали испаљивањем крстарећих ракета „Томахок”.

Учествовање Белгије
  • F-16C фајтинг фалкон; 16 авиона стационираних у Италији.
Учествовање Канаде
  • F/A-18 Хорнет; 12 авиона стационираних у Авиану, Италији. Учешће у мисијама ваздух-земља.
Учествовање Данске
  • F-16C фајтинг фалкон; 6 авиона.
Учествовање Француске

Поморске снаге Француске чиниле су 1 фрегату, 1 подморницу и 1 патролни брод.

Учествовање Немачке

Поморске снаге Немачке чиниле су 1 фрегату. То је било прво борбено суделовање Немачке од Другог светског рата.

Учествовање Италије

Поморске снаге Италије укључивале су један носач авиона и фрагату.

Учествовање Уједињеног Краљевства

Поморске снаге Уједињеног Краљевства чиниле су носач авиона ХМС Инвинсибл, 1 подморница, 1 фрегата и један помоћни брод. Касније се говорило да је учешће УК било разочаравајуће, због кашњења уласка Торнадоа у сукоб и неефикасности Херјера.

Учествовање Норвешке
  • F-16 фајтинг фалкон; 6 авиона стационираних у Италији.
  • Ц-130 Херкулес; 1 транспортни авион.
Учествовање Холандије
  • F-16 фајтинг фалкон; 6 авиона стационираних у Италији. Саопштено је да је један овакав авион у холандској служби успео да обори једног југословенског МиГ-29, постигнувши тако прву и једину европску ваздушну победу.
  • Фокер 60; 1 авион
  • КДЦ-10; 2 авиона-цистерне стационираних у Холандији.

Поморске снаге Холандије чиниле су 1 фрегату.

Учествовање Португала
Учествовање Шпаније

Поморске снаге Шпаније чиниле су 1 фрегату.

Учествовање Турске
  • F-16 фајтинг фалкон; 11 авиона стационираних у Италији.

Поморске снаге Турске чиниле су 1 фрегату.

ОВК

Снаге ВЈ

Војска Југославије је настала 20. маја 1992. године од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. У свом саставу је имала највећи део наоружања и војно опреме наслеђене од распуштене ЈНА, ограничена договорима о контроли наоружања 14. јуна 1996, након потписивања Дејтонског мировног споразума 14. децембра 1995.[54] Тим споразумом тадашња Савезна Република Југославија обавезала се на ограничавање броја тенкова, борбених возила пешадије, артиљеријских оруђа, борбених авиона и хеликоптера. Дозвољени број борбених ефектива био је:[55]

Тип борбеног средства Дозвољени број
Тенкови 1025
Оклопна борбена возила 850
Артиљеријска оруђа 3750
Борбени авиони 155
Борбени хеликоптери 53

Укупно је у периоду од 1992. до 1999. расходовано 1 Т-55, 33 ПТ-76, 1 ЈВБТ, 7 оклопна транспортера М-60, 2 БРДМ-2, 2 борбена оклопна возила М-86, 26 самохотки M36 и 1 2С1 Гвоздика и 424 T-34.[56]

Копнена војска

Војска Југославије је у свом саставу, пред почетак бомбардовања, имала око 1000 тенкова, око 800 оклопних борбених возила и преко 3700 артиљеријских оруђа. У редовном саставу било је преко 100.000 војника а по потреби могла је рачунати на преко 400.000 резервиста.[57] Војска је била подељена на три армијске области које су у свом саставу имале око 70 бригада разних типова (пешадијских, механизованих, моторизованих, оклопних итд.).[58] Оклопне јединице Војске Југославије биле су опремљене мешавином старих совјетских Т-55 и модернијих М-84 тенкова југословенског порекла. Такође, у свом саставу оклопне јединице су имале и одређен број старих тенкова Т-34-85, М4 Шерман и самоходних оруђа М36 Џексон. Одређен број ових возила је коришћен током дејстава и при редовној обуци али већина је била у складиштима, предодређена за уништавање у складу са потписаним међународним протоколима. Копнена војска је располагала са преко 500 борбених возила пешадије М-80 и око 200 оклопних аутомобила и транспортера. Артиљеријску подршку пружали су минобацачи калибра 60, 82 и 120 mm, топови и хаубице калибра 105, 122, 130, 152 и 155 mm као и вишецевни бацачи ракета калибра 128 mm.

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО) је потпуно наследила материјално-техничке ресурсе ЈНА. Укупно је пред почетак бомбардовања у инвентару било око 240 авиона и око 128 хеликоптера. Протвваздухопловна одбрана је укључивала комбинацију ракета великог домета за покривање и одбрану већих формација и територија, средњег и кратког домета као и артиљеријских јединица намењених трупној ПВО. Војска Југославије је наследила и радарске и извиђачке компоненте бивше ЈНА, инкорпориране у центар ВОЈИН. Свака армијска област је имала војне аеродроме а по потреби, у случају ратних дејстава користили су се и цивилни аеродроми. Ловачка авијација је до почетка бомбардовања била у изузетном лошем стању, са истеклим ресурсима и у неопходности генералног ремонта. Такво стање се нарочито одразило на успех у борбеним дејствима током НАТО бомбардовања. У инвентару противваздушне одбране налазили су се топови 20, 30 и 40 mm, преносни лансери Стрела и Игла, самоходни лансери Стрела-1, Стрела-10 као и системи С-125 Нева и 2К12 Куб.

Ваздухоплов Земља порекла Тип Бројност Укупно
МиГ-29  Совјетски Савез Ловац/Тренажер 14+2 16
МиГ-21  Совјетски Савез Ловац/Тренажер/Извиђач 54+8+4 66
Ј-22 Орао  СФРЈ Јуришник/Тренажер/Извиђач/Тренажер-извиђач 35+10+10+2 57
Г-4 Супер Галеб  СФРЈ Лаки јуришник/Тренажер/Тегљач мета/Прототип 48+8+4+1 61
Г-2 Галеб  СФРЈ Лаки јуришник/Тренажер око 20 око 20
Антонов Ан-2  Пољска Транспортни авион 4 4
Антонов Ан-26  Совјетски Савез Транспортни авион 12 12
Јаковљев Јак-40  Совјетски Савез Путнички авион 4 4
Мил Ми-8  Совјетски Савез Транспортни и вишенаменски хеликоптер 44 44
Мил Ми-14  Совјетски Савез Противподморнички хеликоптер 3 3
Камов Ка-25  Совјетски Савез Противподморнички хеликоптер 4 4
Камов Ка-28  Совјетски Савез Противподморнички хеликоптер 2 2
СА-342 Газела  Француска/ СФРЈ Вишенаменски/извиђачки/јуришни хеликоптер 30+3+42 75

Ратна морнарица

Ваздушни удари

Савезни МУП

Генерални секретар НАТОХавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк”. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт” бомбардери F-117А и B-2. Дана 27. марта у 20.42[59] дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци.[59] Српски радарски положаји су често мењали своје положаје и врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике.[60] У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.

Локације на Косову и југу централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

Током бомбардовања СРЈ извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.[61]

Државници водећих земаља и војни команданти НАТО-а изјављивали су да ће бомбардовати само војне циљеве, при чему је најављивана акција не дужа од неколико дана.[62] Ипак, процењује се да је око 38 % бомбардованих објеката имало цивилну намену. У току бомбардовања погинуло је 462 војника и преко 2000 цивила, међу којима је било деце, болесника и старих особа. Те жртве је портпарол НАТО-а Џејми Шеј назвао колатерална штета. У почетку агресије учествовало је на стотине, а крајем рата на хиљаде ратних бомбардера и крстарећих ракета огромне разорне моћи. Коришћена је муниција пуњена осиромашеним уранијумом[63][64], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева,[65][66] што је забрањено по Женевској конвенцији. НАТО је лансирао укупно 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”. Само од последица касетних бомби, у току бомбардовања погинуло је око 200 особа, а рањено више стотина. Југославија је претрпела огромну материјалну штету која се у зависности од извора процењује од 30 па до чак 100 милијарди долара. На територију Србије је бачено око 1.000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km².[67][68] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[69]

Важни напади

Март

  • 24. марта, прве крстареће ракете пале су на касарну у Прокупљу у 19.53 када је страдао први војник ВЈ Бобан Недељковић. У 19.55 погођени су војни циљеви у Приштини. Затим су у 20.05 3 крстареће ракете погодиле подземни бункер у Куршумлији, када је погинуло 11 војника ВЈ. Затим су бомбе око 20.10 пале на касарну у Врбици. Војни циљеви у Батајници погођени су у 20.38.

Април

  • 1, 3, и 26. априла, НАТО је редом срушио Петроварадински, Мост Слободе и Жежељев мост у Новом Саду, чиме је овај град остао одсечен од саобраћаја на Дунаву.
  • 2. априла у 01:30 са 3 пројектила гађано је село Ногавац, општина Ораховац. Погинуло је 11 лица, а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током бомбардовања Куршумлије, погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века.
  • 12. априла погођен је железнички мост у Грделичкој клисури код Лесковца, преко кога је у том тренутку прелазио воз на линији Београд-Солун. Том приликом страдало је на десетине људи. Такође су на овај дан уништени производни погони крагујевачке фабрике Застава аутомобили.
  • 14. априла, НАТО је бомбардовао колону албанских избеглица на путу Ђаковица—Дечани. У четири одвојена напада НАТО авијација је убила око 70 а ранила око 35 цивила албанске националности.
  • 15. априла, НАТО је јаким бомбама гађао београдску насеље Раковица, што је изазвало тешку материјалну штету у целој општини.
  • Истог дана, НАТО је бомбардовао „Петрохемију” у Панчеву, изазвавши тешку еколошку катастрофу.
  • 17. априла у 21:30, у селу Батајница, за време дејства авијације НАТО, од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Југославије. Приликом истог дејства лакше је повређен и дечак Дражен Јанковић (1997).
  • 22. априла Око 4:00 са четири пројектила бомбардована је резиденција председника Савезне Републике Југославије — Слободана Милошевића у Ужичкој 15 у Београду. Није било повређених, али је зграда уништена до темеља.
  • 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.
Зграда РТС-а у Београду, након бомбардовања
  • 25. априла рафинерија нафте у Новом Саду је бомбардована. То је изазвало еколошку катастрофу у овом граду.
  • 27. априла између 12:15 и 12:30 бомбардована је Сурдулица, погинуло је 20 цивила уз велику материјалну штету.
  • 29. априла, бомбардер је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.
  • 30. априла, НАТО је бомбардовао центар Београда: погођене су зграде републичког и савезног МУП-а, Генералштаба и Министарства одбране. Током гашења пожара у зградама министарства одбране и генералштаба, НАТО је поновио напад, изазвавши тешко рањавање већег броја ватрогасаца и већ присутних новинара и сниматеља.

Мај

  • 1. маја, погођен аутобус на мосту на реци Лаб, на магистралном путу Ниш-Приштина. У нападу је пројектилом погођен аутобус „Ниш експреса” који је прелазио мост у селу Лужане, 20 km северно од Приштине. У нападу је страдало 60 људи укључујући 15 деце. Истог дана бомбардовано је стамбено насеље у београдској општини Врачар.
  • 3. маја је бомбардован аутобус „Ђаковица превоза” код места Савине Воде, на путу Пећ—Кула—Рожаје, када је 20 грађана погинуло, док су 43 лица повређена.
  • Истог дана је бомбардована и Телевизија Нови Сад.
  • 7. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, које су убиле 15, а раниле 19 цивила.
  • 8. мај — дан „Дипломатског кошмара” — амерички авион (највероватније типа B-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.
  • 14. маја, НАТО је бомбардовао албанске избеглице на фарми „Кориша” код Призрена. Укупно је у нападу погинуло 87, а рањено 70 цивила албанске националности. Међу жртвама је било 10 новорођенчади и 26 деце узраста до 15 година. НАТО је у овом нападу користио термовизуелне бомбе које после удара развијају температуру високу и до 2,000 °C.
  • 20. маја бомбардован је Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Убијена су три пацијента и један радник, а рањено више пацијената и здравствених радника. Погинуло је и седам гардиста Војске Југославије који су се налазили испред клинике. Разорена је Неуролошка клиника, а од експлозије демолиране и зграде Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника.
  • 23. маја графитним бомбама је гађана термоелектрана Обреновац. Дошло је до несташица струје у овом делу Србије.
  • 24. маја бомбардована су електроенергетска постројења код Костолца, Новог Сада и Ниша, чиме је проузрокована несташица електричне енергије широм Србије.
Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања
  • 30. маја бомбардован је мост у Варварину у два наврата и тада је погинуло 10 цивила, а 30 је рањено. (види: Масакр у Варварину).
  • 31. маја НАТО авијација је у току ноћи у Сурдулици бомбардовала геронтолошки центар, санаторијум за плућне болести и павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Тада је убијено 20 цивила, а 88 повређено.[70] Истог дана бомбардована је и стамбена зграда у Новом Пазару и тада је погинуло 11 људи.[71]

[72]

Јун

  • 7. јуна бомбардована је фарма оваца и коза у селу Подгорац, власништво „Еко-хране” из Бољевца. У том нападу погинула су 3 радника и порушено је 7 објеката.
  • 10. јуна око 13:15 ракетирано је село Кололеч у општини Косовска Каменица. То је био последњи ваздушни напад током НАТО бомбардовања СРЈ.

Отпор Југославије

Иако је била прилично инфериорна у односу на НАТО, Војска Југославије је пружила одлучан отпор ваздушним нападима. НАТО бомбардерима и крстарећим ракетама су се од првог дана бомбардовања СР Југославије, супротставили Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Југославије. Поред оружане дефанзиве, Војска Југославије се НАТО-у супротстављала и маскирањем својих положаја и технике, као и постављањем лажних мета (у виду макета авиона, тенкова, ракетних јединица ПВО, мостова итд.) које су се показале као веома успешно средство одбране, јер су на њих често наседали НАТО авиони.[73]

Иако је главни циљ НАТО-а био да још на почетку бомбардовања СР Југославије уништи или онеспособи Ратно ваздухопловство и противваздушну одбрану, као и службу за радарско осматрање (ВОЈИН), а затим и нанесе велике губитке Копненој војсци, то се није десило. Јединице ПВО и ВОЈИН, иако су претрпеле одређене губитке у људству и техници, учествовале су у одбрани земље током свих 78 дана бомбардовања и успеле да нанесу одређене губитке НАТО снагама. Ловачка авијација је авионима МиГ-29 остварила одређени број летова у првим недељама рата и претрпела је веће губитке (10 оборених авиона), али није успела да оствари ниједно обарање непријатељских авиона.

Значајну подршку и помоћ у одбрани земље од бомбардовања, Југославији су пружали и радио-аматери из земље. Југословенским радио-аматерима подршку су давали и радио-аматери из земаља окружења, али и из Италије и других земаља Европе. Радио-аматери су имали значајну улогу преносећи стотине хиљада информација са терена, а највише о налетима и ударима НАТО авијације и крстарећих ракета, о беспилотним летелицама, хеликоптерима, и другим подацима. Много људских живота, али и материјалних и техничких добара је спасено правовременом информацијом коју је мрежа од око 2.000 радио аматера преносила и тако извештавала грађане, службе спасавања, цивилну заштиту и друге о наступајућим опасностима и дешавањима на терену.[74]

Подршку у одбрани земље од НАТО бомбардовања, Југославији су пружали многи тадашњи хакери из земље, али и из српске дијаспоре, који су извршили бројне успешне хакерске нападе на сервере НАТО пакта и сајтове земаља које су учествовале у бомбардовању. На почетку НАТО бомбардовања, одвијао се прави сајбер рат, када су српски хакери на неколико дана успели чак да потпуно блокирају сервере НАТО-а.[75][76]

Сукоби на тлу

Дана 9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК.

Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.

Битка на Кошарама

Битка на Кошарама, била је битка између припадника Војске Југославије и припадника ОВК, подржаване регуларном Војском Републике Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране (Операција стрела[77]) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.[78][79] После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на КиМ. Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

Операција стрела

Операција Стрела је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава ОВК, потпомогнутих снагама, албанске војске и НАТО, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији ПећПризрен.[80] У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за евентуалну инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је трајала паралелно са интензивним бомбардовањем Југославије од стране истих снага. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција.[55][78][78][81] Ова операција завршена је неуспешно, јер је Војска Југославије и поред велике надмоћи противника, одбила све нападе и спречила пробијање границе.

Окончање бомбардовања

Нови дипломатски напори

Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. С обзиром да није било сагласности око тога како треба даље поступати, као посредник између ова два преговарача, ангажовао се фински председник Марти Ахтисари. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномирдина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне администрације.[82]

Кумановски споразум и Резолуција 1244

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Југославије и Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ дана 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО-а под покровитељством Организације уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.[83]

Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 78 дана.[82] У већини градова Србије, пошто је Радио-телевизија Србије јавила да је агресија НАТО-а против СРЈ завршена, грађани су масовно изашли на улице, пуцајући из пиштоља и аутоматског оружја, бацајући петарде, а чули су се и звуци труба и пиштаљки.[84]

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом”, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи, Савезна влада Савезне Републике Југославије и Влада Републике Србије су, према споразуму, схватали и били сагласни да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности ОУН 1244 из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије, као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.[83]

Протести

Током НАТО бомбардовања СР Југославије, грађани земаља широм света су протестима и демонстрацијама слали подршку Србима. Међу онима који су пружали подршку Србима и СР Југославији, били су на хиљаде грађана Француске, Грчке, Шпаније, Аустралије, Аустрије, Кипра, Чешке, Kубе, Белгије, Kине, Бразила, Мађарске, Индије и других земаља.[85] Мањи протести су поред ових организовани и у многим другим земљама, чак и у многим чланицама НАТО-а попут САД, Уједињеног Краљевства, Немачке и других земаља у којима је било веће присуство српске дијаспоре.

Масовни протести против бомбардовања су одржавани и у самој Србији, као начин пркоса и моралног отпора агресору, најчешће у виду концерата и митинга на градским трговима и мостовима, на којима су учествовали многи познати певачи, глумци и друге јавне личности.[86]

Легитимитет НАТО бомбардовања

Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, постао је познат због употребе фразе „колатерална штета” којом је објашњавао убиства цивила.

Бомбардовање СР Југославије је извршено без одлуке Организације уједињених нација, чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали.

Поједини држављани Србије, попут Јеврема Брковића и Срђе Поповића су подржавали НАТО бомбардовање.[87]

Неке државе, међу којима и сталне чланице Савета безбедности ОУН, Русија и Кина, дигле су свој глас против бомбардовања и предложиле су да Савет Безбедности УН усвоји резолуцију којом позива да се обуставе напади НАТО-а, као кршење Повеље УН, а наставе преговори. Поред Русије, Кина и Намибија су подржале резолуцију против НАТО напада на СРЈ, али у СБ напад на СРЈ су подржавале САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Канада, Албанија, БиХ, Словенија, Малезија, Гамбија и Бахреин.[88] Руска Федерација са Заједницом Независних Држава изјавом је осудила напад НАТО-а и затражила његову обуставу.[89]

Због напада НАТО-а на СРЈ, председник Народне Републике Кине Ђанг Цемин војску Кине упозорио је да мора бити спремна за рат, а Кина је тражила од САД и НАТО-а да обуставе напад, али САД се нису обазирале на протест Кине.[90]

Последице

Војни губици

13. маја 1999. срушена америчка беспилотна летелица „MQ-1 Predator” изнад Урошевца у Музеју ваздухопловства у Београду
Остаци F-117 и кацига пилота који се чувају у Музеју ваздухопловства у Београду

Губици НАТО-а

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Харијера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

Осим ових губитака, треба додати обарања 47 беспилотних летелица (УАВ),[93] 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.[55]

Припадници Војске Југославије, заробили су крајем марта 1999. у близини границе са Македонијом, 3 америчка војника, који су ушли на територију СРЈ. Они су ослобођени 1. маја по наређењу председника СРЈ Слободана Милошевића, након што се састао са америчким хуманитарцем Џесијем Џексоном.[94]

Непотврђени губици НАТО-а
  • 18. априла, девет авиона Ратног ваздухопловства ВЈ (један Г-4 Супер Галеб, шест Ј-22 Орао и два МиГ-21) полетели су са аеродрома „Поникве” код Ужица и бомбардовали аеродром у Тузли. Тада је наводно уништено између 17 и 21 разних типова НАТО авиона. У овом нападу наводно је погинуло 11 припадника америчких оружаних снага.[95]
  • 26. априла, четири авиона типа Г-4 Супер Галеб, од којих су два полетела са аеродрома „Голубовци”, а два са аеродрома „Поникве”, прелетели су границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом је наводно уништено 9, а оштећено 3 хеликоптера типа AH-64 Апач.[95]
  • 20. маја оборен је амерички стратешки бомбардер B-2 Спирит, који је пао у Спачванским шумама у Хрватској. Овај авион је оборен од стране 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде (истог дивизиона који је оборио F-117 и F-16). Према тврдњама команданта овог дивизиона Золтана Данија[96] и заменика команданта Ђорђа Аничића[97], овај губитак је заташкан од стране НАТО-а.

Губици Војске Југославије и Полиције Србије

Занимљиво и значајно је то што НАТО снаге у овој операцији нису успеле да нанесу велике војне губитке Војсци Југославије, како у људству, тако ни у техници. Војска Југославије, иако прилично инфериорна у односу на најмоћнију војну силу на свету, показала се као прилично жилав и сналажљив противник. Током двоипомесечне кампање бомбардовања, погинуло је укупно 468 војника и 114 полицајаца, од чега је од дејстава НАТО-а погинуло 249 војника и 22 полицајца, док су остали погинули у копненим сукобима са ОВК терористима. Око 5.000 хиљада војника и полицајаца је теже и лакше повређено. Док су губици у борбеној техници били занемарљиво ниски, као што је наведено у табели испод, зато што је изгубљена техника представљала свега око 2 % борбене технике коју је Војска Југославије тада поседовала.

Заслуге за ово су првенствено биле у томе што је Војска Југославије још непосредно пре и на почетку бомбардовања повукла готово све своје снаге из касарни и војних база, вршила сталну мобилност трупа на терену и примењивала веома добру тактику скривања и маскирања војних циљева и прављења лажних мета и мамаца попут макета тенкова, мостова, снага ПВО, али и других спретних и довитљивих техника заваравања непријатеља, које су се показале као веома успешно средство одбране, јер су на њих често наседали НАТО авиони. Веће губитке Војска Југославије претрпела је само у непокретној имовини (касарне, војне базе, аеродроми и друга војна инфраструктура).

Непокретна имовина

Током бомбардовања погођено је 3.350 објеката инфраструктуре и земљишних парцела. Уништено је 1.400 објеката а оштећено 1.950. Укупна причињена штета у непокретностима износи 1.423.816.149 долара. Услед бомбардовања средстава наоружања и војне опреме, материјално-техничких средстава и средстава материјалних резерви причињена је материјална штета у износу од 2.859.447.750 долара. Укупна штета у имовини износи 4.283.263.899 долара са вредношћу на дан 30. јун 1999.

Зграда Генералштаба ВЈ, тешко оштећена у НАТО бомбардовању
Покретна имовина

Према званичним подацима ВЈ уништено/оштећено је:

  • тенкови (Т-55 и М-84), 18
  • оклопни транспортери (БВП М-80 и ОТ М-60), 10
  • извиђачка оклопна возила (БРДМ-2), 5
  • хаубица (105 и 122 mm), 4
  • минобацачи 120 mm (М-75, М74, М-53), 74
  • разна моторна возила, 175
  • борбени авиони
    • МиГ-29, 11
    • МиГ-21, 33
    • Г-4 Супер галеб, 46 (23 уништена, 23 оштећена)

Напомена: осим 6 МиГ-ова 29 који су оборени током лета и једног МиГ-а 29 који је уништен током удеса при слетању, сви остали авиони су уништени на земљи.

Материјална штета

Улица у Београду порушена НАТО бомбама

Према већој процени тадашње власти материјална штета нанета СРЈ, првенствено Србији, у време НАТО бомбардовања износи око 100 милијарди америчких долара,[98] али Г-17 (група од седамнаест независних економиста, касније део политичке опозиције актуелној власти) дала знатно мању процену да је нанета штета СРЈ од око 30 милијарди долара.[99][100] У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 km путева и 595 km пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња,[101] зграде Радио-телевизије Србије[102], петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца[103], Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине[103] и многе друге цивилне циљеве.[104]

Цивилне жртве

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању још увек није прецизно утврђен а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према српским изворима од последица НАТО бомбардовања погинуло је између 1200 и 4000 цивила (најчешће се наводи око 2500)[105][106] Према тврдњама Хјуман Рајтс Воч-а погинуло је између 489 и 528 цивила.[107] Међу погинулим цивилима било је најмање 81 дете.[108]

Споменик Вечна ватра
Споменик деци жртвама НАТО агресије у Београду
Споменик херојима са Кошара

Највише погинулих цивила било је у нападима на колоне албанских избеглица у Кориши код Призрена 14. маја (87) и код Ђаковице 14. априла (75),[109] затим у нападу на аутобус код места Лужане 1. маја (60), у Сурдулици 27. априла (20) и 31. маја (20), у бомбардовању зграде РТС-а у Београду 23. априла (16), у Нишу током бомбардовања касетним бомбама[110] 7. маја (16), у нападу на путнички воз у Грделичкој клисури[109] 12. априла (13), у Алексинцу 5. априла (12), у Новом Пазару 31. маја (11) и у Варварину[111] 30. маја (10).

Теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.[106]

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама”.

Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[69] Августа 2012. на Копаонику су погинули подофицири Војске Србије Славиша Марковић и Небојша Милић, који су код Панчићевог врха чистили терен од експлозивних направа заосталих из НАТО бомбардовања.[112] Непуне две седмице након тога, на истом месту погинуо је и деминер Раде Алимпијевић.[113]

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.[114]

Године 2015. објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Проф. Др Слободан Чикарић, онколог и председник Друштва Србије за борбу против рака, сматра да је пораст броја оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.[115][116]

Етничко чишћење и избеглице

Избеглички камп у Кукешу (Албанија)
Срушена православна црква на Косову

Према подацима УНХЦР-а и Хјуман Рајтс Воча, за време бомбардовања је више од 800.000 Албанаца напустило територију Косова и Метохије, а припадници југословенске војске, полиције и паравојних формација су оптужени за спровођење систематских злочина, прогона и масовних убистава.[117] Према наводима из ових оптужби, преко 80 % целокупног становништва Косова и Метохије и око 90 % Албанаца је било приморано да напусти домове.[118]

Након потписивања Кумановског споразума и доласка КФОР-a, Косово и Метохију је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и других неалбанаца.[119] Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама. Према извештају Хјуман Рајтс Воча, припадници националних мањина су били лишавани слободе и изложени насиљу, што је у већини случајева имало политичку позадину у виду жеље да се уклони неалбанско становништво, као и да су јединице ОВК биле одговорне за насиље над цивилима током и после 1999.

Култура сећања

На територији Србије постоји 301 споменик посвећен жртвама НАТО бомбардовања и ратова деведесетих.[120]

Филмови о НАТО бомбардовању

Играни

Документарни

Види још

Референце

  1. ^ Samuelsen, Reidun J. (26. 3. 1999). „Norske jagerfly på vingene i går”. Aftenposten (на језику: норвешки). Архивирано из оригинала 2. 3. 2017. г. Приступљено 24. 3. 2024. 
  2. ^ „Turkish Air Force”. hvkk.tsk.tr (на језику: енглески). 26. 6. 2009. Архивирано из оригинала 26. 6. 2009. г. Приступљено 24. 3. 2024. 
  3. ^ Логос 2019, стр. 316, 332.
  4. ^ „Operation Allied Force”. www.nato.int. NATO. Приступљено 24. 3. 2024. 
  5. ^ Lambeth, Benjamin S. (1. 2. 2002). „Task Force Hawk”. Air & Space Forces Magazine. Приступљено 24. 3. 2024. 
  6. ^ а б Hickman, Kennedy (28. 4. 2007). „Kosovo War: Operation Allied Force”. thoughtco.com (на језику: енглески). ThoughtCo. Приступљено 24. 3. 2024. 
  7. ^ Report to Congress Kosovo Operation Allied Force after-action report (на језику: енглески). DIANE Publishing. 31. 1. 2000. ISBN 978-1-4289-8107-2. Приступљено 24. 3. 2024. 
  8. ^ „NATO Operation Allied Force”. archive.defense.gov. 21. 6. 1999. Архивирано из оригинала 16. 10. 2020. г. Приступљено 24. 3. 2024. 
  9. ^ Lambeth, Benjamin S. (16. 11. 2001). NATO's Air War for Kosovo: A Strategic and Operational Assessment (на језику: енглески). Rand Corporation. ISBN 978-0-8330-3237-9. Приступљено 24. 3. 2024. 
  10. ^ „Страдало 1.008 војника и полицајаца”. www.rts.rs. РТС. 11. 2. 2013. Приступљено 24. 3. 2024. 
  11. ^ а б „Ljudski gubici bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO snaga”. hlc-rdc.org. Fond za humanitarno pravo. 
  12. ^ „Šest godina od bombardovanja”. B92.net (на језику: српски). 23. 3. 2005. Приступљено 24. 3. 2024. 
  13. ^ Lambeth, стр. 86.
  14. ^ а б в Aubin, Stephen P. (1. 7. 2000). „Newsweek and the 14 Tanks”. Air & Space Forces Magazine. 83 (7). Приступљено 24. 3. 2024. 
  15. ^ Macdonald 2007, стр. 99: "NATO.. claimed to have destroyed about 120 tanks, 220 APCs and 450 artillery pieces and mortars in the 78-day bombing campaign. In reality, thanks in large part to decoys, NATO only destroyed 14 tanks, 18 APCs and 20 guns and mortars.."
  16. ^ а б „Civilian Deaths in the NATO Air Campaign - The Crisis in Kosovo”. rw.org. Human Rights Watch. Приступљено 24. 3. 2024. 
  17. ^ „Шеснаеста годишњица НАТО бомбардовања”. www.rts.rs. РТС. 24. 3. 2015. Приступљено 24. 3. 2024. 
  18. ^ Bonnén 2003, стр. 188.
  19. ^ Порекло имена „Милосрдни анђео”, РТС, 26. март 2009.
  20. ^ O'Connell, Mary Ellen (2000-02-01). „The UN, NATO, and International Law After Kosovo” [УН, НАТО и међународно право после Косова]. Human Rights Quarterly (на језику: енглески). 22 (1): 57—89. ISSN 1085-794X. doi:10.1353/hrq.2000.0012. 
  21. ^ Логос 2019, стр. 332 “У време напада НАТО-а убијено је најмање око 830 лица у ВЈ и полицији Србије ... Према процени направљеној од Human Rights Watch НАТО је убио и око 500 цивила у СРЈ, а највише на Косову. Службено представници Србије као председник Владе Мирко Цветковић 24. марта 2009. говорили су да је убијено око 1.000 лица у ВЈ и МУП-у и око 2.500 цивила, али и да је рањено око 12.500 лица у СРЈ у нападима НАТО-а. Број од око 1.000 лица у МУП-у Србије и ВЈ која су убијена изгледа се односи на цео период од 1. јануара 1998. до 31. децембра 2000”.
  22. ^ „Србија има највише избеглица у Европи”, Данас, 10. јул 2007.
  23. ^ Смиљанић 2009, стр. 409.
  24. ^ „РВ и ПВО vs NATO”. Магацин. Архивирано из оригинала 6. 2. 2014. г. Приступљено 6. 2. 2014. 
  25. ^ а б в Логос 2019, стр. 306.
  26. ^ Логос 2019, стр. 304.
  27. ^ а б Логос 2019, стр. 305.
  28. ^ Логос 2019, стр. 306. 17. јул 1998 ОВК (УЧК) је напала и једно веће насеље Ораховац (Раховец) и држала већи део града до 19.7.1998.
  29. ^ Логос 2019, стр. 307. Стотине терориста убијене су, а са делом припадника УЧК, који су побегли, и око 100.000 цивила напустило је куће и прешло у Црну Гору и Албанију, или се склонило у збегове у шумовите пределе на самом Косову..
  30. ^ Логос 2019, стр. 307—308.
  31. ^ „ERPKIM Archive | Krvavi okršaj u zatvorskom krugu, 18. април 2004”. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Архивирано из оригинала 11. 09. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  32. ^ Логос 2019, стр. 308—309. Министар спољних послова Русије Игор Иванов почетком октобра 1998. рекао је да је Русија спремна да ветом у СБ УН спречи усвајање одлуке о војној акцији против СРЈ..
  33. ^ а б „Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement”. Архивирано из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено 6. 2. 2014. 
  34. ^ Логос 2019, стр. 309.
  35. ^ Логос 2019, стр. 316.
  36. ^ Телесковић, Душан. „Политика: Акција Рачак пример за „специјалце” и повод за бомбардовање Србије (Душан Телесковић) 15. јануар 2009”. Politika.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  37. ^ Логос 2019, стр. 311—312 са напоменом "После сукоба 15. јануара истражни судија из Приштине није могао извршити увиђај. То су спречили припадници УЧК, са оближњих узвишења, који су пуцали према месту на коме су била убијена лица у Рачку. Ноћу 15. на 16. јануар неко је померао нека од тела убијених Албанаца.
  38. ^ „Време: Трагедија у Рачку (Зоран Б. Николић) 23. јануар 1999”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 27. 2. 2013. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  39. ^ „Изјава Хелене Ранта у документарном филму „Крај - осуђени на прогонство. Youtube.com. 26. 1. 2008. Приступљено 27. 4. 2011. 
  40. ^ „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999”. Guardian. Приступљено 27. 4. 2011. 
  41. ^ Parenti 2002, стр. 106–107.
  42. ^ „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}”. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Приступљено 27. 4. 2011. 
  43. ^ Логос 2019, стр. 312—314.
  44. ^ GLAS JAVNOSTI — 20. фебруар 1999 — Glavne vesti
  45. ^ MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  46. ^ Kampfner 2003.
  47. ^ www.glas-javnosti.co.yu — arhiva
  48. ^ GLAS JAVNOSTI — 24. март 1999 — Glavne vesti
  49. ^ NATO bombardovanje SR Jugoslavije
  50. ^ „NATO zgazio sve zakone”. 
  51. ^ Смиљанић 2009, стр. 67.
  52. ^ „НАТО архива, конференција за штампу 25. март 1999”. Ls.kuleuven.be. Приступљено 27. 4. 2011. 
  53. ^ Агресија на Југославију, Глас јавности, 25. март 1999.
  54. ^ Споразум о под-регионалној контроли наоружања, pp. 1. и 5.
  55. ^ а б в Споразум о под-регионалној контроли наоружања, pp. 5. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „autogenerated1” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  56. ^ „Stanje oklopnih vozila vojske SiCG marta 2004”. Приступљено 1. 4. 2013. [мртва веза]
  57. ^ „Ground Forces — Serbia — Army of Yugoslavia”. Приступљено 1. 4. 2013. 
  58. ^ „Brigades of Army of Yugoslavia”. Приступљено 1. 4. 2013. 
  59. ^ а б Политика: „Пре 13 година, на данашњи дан, оборен F-117А”, Танјуг, 27. март 2012, приступ 15. март 2013
  60. ^ Логос 2019, стр. 316—317. Авијација и противваздушна одбрана СРЈ били су малобројни и технолошки застарели. СРЈ је имала око 238 борбених летелица, али око 15 летелица били су Мигови 29, који су могли пружити значајнији отпор авијацији НАТО-а, а противваздушна одбрана могла је успешно деловати до око 3.000 метара изнад тла... Да би се смањила могућност да противваздушна одбрана ВЈ нанесе значајније губитке НАТО авијацији, авиони НАТО-а летели су на висинама око 5.000 метара и изнад тога и са велике висине гађали су и рушили бројне привредне и цивилне објекте, а на сигурној удаљености били су и бродови са којих су испаљиване ракете на СРЈ.
  61. ^ Логос 2019, стр. 316 у напомени 1651. На почетку напада је било употребљено око 200 авиона САД и више од 100 авиона осталих чланица НАТО-а. После је употребљено око 700 борбених авиона и неколико стотина неборбених авиона. Изведено је око 14.000 летова авиона у којим је вршено гађање циљева, а око 26.000 летова укупно.
  62. ^ NATO's War Against Serbia
  63. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 17. 3. 2010. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  64. ^ Parenti 2002, стр. 174.
  65. ^ Parenti 2002, стр. 122.
  66. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?”. Wsws.org. Архивирано из оригинала 5. 7. 2013. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  67. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  68. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  69. ^ а б „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu”. Blic.rs. Архивирано из оригинала 20. 7. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  70. ^ „Surdulica, deset godina kasnije”, РТС (27. април 2009)
  71. ^ „Нови Пазар, сећање на жртве НАТО бомбардовања”, РТС, 31. мај 2015.
  72. ^ „Бомбардовање Србије — жртве НАТО агресије 1999. године” Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2020), РТС, 31. мај 2015.
  73. ^ „Бомбардовање: Како се водио рат”, Време филм, 2009.
  74. ^ „Радио-аматери обележавају 20 година од НАТО бомбардовања”, Блиц, 24. март 2019.
  75. ^ „Некажњени хакери”, НИН, 2. март 2000.
  76. ^ „Српски хакери срушили НАТО”, Курир, 20. септембар 2012.
  77. ^ „Airforce magazin, jun 2000”. Архивирано из оригинала 31. 7. 2012. г. Приступљено 31. 7. 2012. 
  78. ^ а б в Nardulli, Perry & Pirnie 2002, стр. 56
  79. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania — The Washington Post | HighBeam Research”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 1. 4. 2013. 
  80. ^ NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). стр. 53. и 54.
  81. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (на језику: енглески). The Washington Post. 2. 6. 1999. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2012. „НАТО помоћ ОВК 
  82. ^ а б „JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE”. Архивирано из оригинала 6. 2. 2014. г. Приступљено 6. 2. 2014. 
  83. ^ а б Војно-технички споразум
  84. ^ Специјални додатак Вечерњих новости поводом 55. година, 48. стр.
  85. ^ „Жестоке демонстрације широм света: Они су пружали подршку Србима током бомбардовања”, Курир, 24. март 2017.
  86. ^ „78 дана паралелног универзума”, beforeafter.rs, 24. март 2016.
  87. ^ Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 193. 
  88. ^ Логос 2019, стр. 317—318 са напоменом 1656. „Сличне захтеве да се обустави напад на СРЈ објавили су и представници Индије, и других држава”.
  89. ^ Логос 2019, стр. 317.
  90. ^ Логос 2019, стр. 317—318. „Случајно” рушење из НАТО авиона кинеске амбасаде на Новом Београду (7. мај 1999) у којој су убијена 3 држављанина Народне Републике Кине, према речима Ђ. Цемина било је намерно изазивање Кине. У јуну 1999. Ђијанг Цемин рекао је: „САД које предводе НАТО у бомбардовању Југославије и кинеске амбасаде у Београду објасниле су свету слику о америчкој демократији и људским правима”.
  91. ^ This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum”. Nationalmuseum.af.mil. Архивирано из оригинала 5. 8. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  92. ^ „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. фебруар 2007”. F-16.net. Приступљено 27. 4. 2011. 
  93. ^ „Unmanned Aerial Vehicles Increase In Numbers”, РИА Новости, 9. октобар 2007.
  94. ^ „Ослобађање америчких војника: Београд почашћен најгорим бомбардовањем” Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2017), АИМ, 6. мај 1999.
  95. ^ а б „Лепо звучи, а да ли је било: Херојски напади српске авијације на НАТО авионе у Тузли и Тирани”, Србија данас, 24. март 2015.
  96. ^ „На нишану Лазанског: Золтан Дани”, Спутњик Србија, 2018.
  97. ^ Интервју: Ђорђе Аничић — Показали смо свету да амерички авион Ф-117А није невидљив!, Балкан инфо, 28. септембар 2016.
  98. ^ „Stradanje se ne sme zaboraviti”. Kosovo.net. Архивирано из оригинала 3. 8. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  99. ^ „Србија 2000. — годину дана после бомбардовања”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2015. г. Приступљено 28. 3. 2011.  — часопис Време, број 494, 24. јун 2000
  100. ^ Логос 2019, стр. 333. „Према грубим проценама [владе Мирка Цветковића] причињена је материјална штета од 30 милијарди долара”.
  101. ^ „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 5. 5. 2011. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  102. ^ „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  103. ^ а б E.G. „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  104. ^ „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  105. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Политика.
  106. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом РТС55.
  107. ^ Извештај Хјуман Рајтс Воча
  108. ^ „Били су само деца”, Јутарњи програм РТС-а, 24. март 2023.
  109. ^ а б „Na licu mesta: Grdelica”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2013. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  110. ^ „Сузе за 16 жртава касетних бомби” Новости 7. мај 2015.
  111. ^ „Сећање на жртве бомбардовања варваринског моста”, Радио телевизија Крушевац, 29. мај 2013.
  112. ^ „Погинула два војника на Копаонику”, (Б92, 1. август 2012)
  113. ^ „Бомба убила деминера и упалила врх Копаоника!”, Вечерње новости (13. август 2012)
  114. ^ „St. Sava Serbian Orthodox Church of Boston – Archives”. Stsavaboston.org. Приступљено 27. 4. 2011. 
  115. ^ "Србија прва у Европи по стопи смртности од рака " РТС, (25. март 2015)
  116. ^ „"НАТО нам је отровао 60 генерација" – жртва: „Прво рак коже, а онда лимфних жлезда. Б92. 25. 7. 2022. Приступљено 26. 7. 2022. 
  117. ^ „Kosovo emergency” (PDF). UNHCR. Приступљено 4. 9. 2015. 
  118. ^ „По наређењу, ратни злочини на Косову” (PDF). HRW-. Приступљено 4. 9. 2015. 
  119. ^ „UNHCR: Serbia and Kosovo” (PDF). UNHCR. Приступљено 4. 9. 2015. 
  120. ^ Colic, Nina (2019-04-12). „U Srbiji 301 spomenik posvećen ratovima devedesetih i NATO bombardovanju – Društvo – Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2022-04-08. 

Литература

Спољашње везе