Навал ел Садави

С Википедије, слободне енциклопедије
Навал ел Садави
نوال السعداوي
Nawāl as-Sa‘dāwy
Лични подаци
Датум рођења(1931-10-27)27. октобар 1931.
Место рођењаКафр Тахла, Египат
Датум смрти21. март 2021.(2021-03-21) (89 год.)
Место смртиКаиро, Египат
НационалностЕгипћанка
РелигијаИслам
ОбразовањеМедицински факултет
УниверзитетКаирски универзитет
Занимањесписатељица, доктор, психијатар, активисткиња
Породица
СупружникШериф Хатата (развели се)
Децасин и ћерка
Књижевни рад
Језик стварањаарапски

Навал ел Садави (арап. Nawal аl-Saadawi نوال السعداوي; Кафр Тахла, 27. октобар 1931 — Каиро, 21. март 2021) била је египатска списатељица, феминисткиња, активисткиња, лекар и психијатар. Она је написала много књига на тему жена у исламу, посебно обраћајући пажњу на праксу женског обрезивања у њеној околини. Она је често називана "Симон де Бовоар арапског света".[1]

Била је оснивач и председница Удружења арапске женске солидарности[2] и суоснивач арапског Удружења за људска права.[3] Она је носилац почасних диплома на три континента. Током 2004. године, освојила је награду Север-Југ коју јој је доделио Савет Европе. У 2005. години, освојила је међународну награду Инана у Белгији[тражи се извор] а 2012. године Међународни мировни Биро јој је доделио награду за мир Шон МекБрајд.[4]

Навал ел Садави је била на позицији Ауторке за Врховни савет за уметност и друштвене науке у Каиру, Генералне директорке Одељења за здравствено образовање при Министарству здравља у Каиру, Генералног секретара лекарског друштва у Каиру, и лекара при Универзитетској болници и Министарству здравља. Она је оснивач Удружења здравственог образовања и Удружења египатских списатељица; Била је главна уредница медицинског часописа у Каиру и уредник Магазина медицинског удружења.[5][6]

Детињство[уреди | уреди извор]

Садави је рођена 27. октобра 1931. године у малом селу Кафр Тахла, као друго најстарије од деветоро деце.[6] Њена породица је била истовремено традиционалистичка и модернистичка: Навал је „обрезана” са шест година и њен клиторис је у потпуности одстрањен,[7] али су родитељи инсистирали да се сва деца из породице школују.[6] Њен отац је био државни службеник у Министарству просвете, који је водио кампању против британске окупације Египта и Судана током египатске револуције 1919. године. Као резултат тога, он је протеран у мали град у делти Нила и Влада га је казнила забраном унапређења у периоду од 10 година. Он је био релативно модерних схватања и научио је ћерку самопоштовању и да говори оно што мисли. Он ју је такође охрабривао да учи арапски језик. Оба њена родитеља су умрла у младости,[6] остављајући Навал да самостално подиже велику породицу.[8]

Каријера[уреди | уреди извор]

Садави је дипломирала медицину 1955. на Каирском универзитету. Те године се удала за Ахмеда Хелмија којег је упознала у медицинској школи. Брак је окончан две године касније.[9][7] Кроз своју медицинску праксу, она је истраживала физичке и психичке проблеме жена и повезала их са репресивним културним обичајима, патријархалним околностима, класним разликама и империјалистичким угњетавањем.[10]

Док је радила као лекар у свом родном месту Кафр Тахла, она је посматрала тешкоће и неједнакости са којима се суочавају жене на селу. Након покушаја да заштити једну од својих пацијенткиња од породичног насиља, Садави је позвана назад у Каиро. Она је на крају постала управница Министарства здравља и упознала свог трећег мужа, Шерифа Хатату, колегу из Министарства здравља. Хетата, такође лекар и писац, био је политички затвореник 13 година. Венчали су се 1964. и имају сина и ћерку.[8] Садави се развела од Хетате након заједничког живота од 43 године.[11]

Године 1972. је објавила књигу „Жена и секс” (арап. المراة والجنس), у којима скреће пажњу читаоцу на разне незаконите радње почињене над женским телима, укључујући и обрезивање. Књига је постала покретачка снага другог таласа феминизма. Као последица књиге и њених политичких активности, Садави је отпуштена са свог положаја у Министарству здравља.[10] Слични притисци су је коштали каснијег положаја главног уредника здравственог часописа, и места помоћника генералног секретара у Египатској Лекарској комори. Од 1973. до 1976. радила је на истраживању жене и неурозе на Медицинском факултету Универзитета Аин Шамс. Од 1979. до 1980. била је саветник Уједињених нација за женски програм у Африци (ECA) и Блиском истоку (ECWA).

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

  • 2007 Почасни докторат, Vrije Universiteit у Бриселу, Белгија
  • 2007 Почасни докторат, Université libre у Бриселу, Белгија
  • 2010 Почасни докторат, Народни аутономни универзитет у Мексику, Мексико
  • 2011 Награда Стиг Дагерман[12][13]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Стил писања Навал ел Садави је на завидном нивоу, а нека њена дела објављена су и на интернету.[14] Њена дела укључују:

  • Memoirs of a Woman Doctor (1960, 1980; на енглески превела Кетрин Кобам, 1989)
  • Searching (1968; на енглески превела Ширли Ебер, 1991)
  • The Death of the Only Man in the World (1974; на енглески превео њен бивши супруг, Шериф Хетата, 1985) На енглском језику објављено под именом God Dies by the Nile
  • Woman at Point Zero - „Жена на нултој тачки” (1975; на енглески превео Шериф Хетата, 1983; на српски превела Маја Трифуновић-Калуђеровић)
  • The Hidden Face of Eve: Women in the Arab World (1977; на енглески превео Шериф Хетата, 1980)
  • The Circling Song (1978; на енглески превела Мерлин Бут, 1989)
  • Death of an Ex-Minister (1980; на енглески превела Ширли Ебер, 1987)
  • She Has No Place in Paradise (1979; на енглески превела Ширли Ебер)
  • Two Women in One (1983; на енглески превео Осман Нусајри и Џана Гог, 1985)
  • The Fall of the Imam - „Имамов пад” (1987; на енглески превео Шериф Хетата, 1988)
  • Memoirs from the Women's Prison (1984; на енглески превела Мерлин Бут, 1994)
  • The Innocence of the Devil (1994; на енглески превео Шериф Хетата, 1994)
  • North/South: The Nawal El Saadawi Reader (1997)
  • Love in the Kingdom of Oil, на енглески превели Басил Хатим и Малколм Вилијам (Saqi Books, 2000)
  • The Novel (2004; на енглески превели Омнија Амин и Рик Лондон, 2009)
  • A Daughter of Isis
  • Dissidenza e scrittura (2008)
  • L'amore ai tempi del petrolio, на италијански превела Марика Мако, увод приредила Луиза Моргантини, Editrice il Sirente, Fagnano Alto. 2009. ISBN 978-88-87847-16-1.

Историја публикација[уреди | уреди извор]

Следи комплетан списак њених дела.[15] Сва дела су оригинално написана на арапском. Многа од њих су преведена на енглески, француски, немачки, шпански, португалски, шведски, норвешки, дански, италијански, холандски, фински, индонежански, јапански, персијски, турски, урду, српски и преко 30 других језика....

Романи (на арапском језику)[уреди | уреди извор]

  • „Мемоари једне докторке” (Каиро, 1958)
  • „Одсутан” (Каиро, 1969)
  • „Две жене у једној” (Каиро, 1971)
  • „Жена на нултој тачки” (Бејрут, 1973)
  • „Смрт јединог мушкарца на Земљи” (Бејрут, 1975)
  • „Дечја разбрајалица” (Бејрут, 1976)
  • „Пад имама” (Каиро, 1987)
  • „Ганат и ђаво” (Бејрут, 1991)
  • „Љубав у краљевству нафте” (Каиро, 1993)
  • „Роман” (Dar El Hilal издавач Каиро 2004)
  • „Зејна, роман” (Dar Al Saqi Бејрут, 2009)

Збирке кратких прича (на арапском језику)[уреди | уреди извор]

  • „Спознах љубав” (Каиро, 1957)
  • „Тренутак истине” (Каиро, 1959)
  • „Мало нежности” (Каиро, 1960)
  • „Нит и зид” (Каиро, 1972)
  • „Извор живота” (Каиро, 1976)
  • „Била је слабија” (Каиро, 1977)
  • „Смрт бившег министра” (Каиро, 1978)
  • Adab Am Kellet Abad (Каиро, 2000)

Драма (на арапском језику)[уреди | уреди извор]

  • Дванаест жена у ћелији (Каиро, 1984)
  • „Изида” (Каиро, 1985)
  • „Бог даје оставку на састанку” God Resigns in the Summit Meeting (1996), уз још четири драме, у оквиру Збирке радова (45 књиге на арапском језику) објавио Мадбули у Каиру, 2007

Мемоари (на арапском језику)[уреди | уреди извор]

  • „Мемоари из женског затвора” (Каиро, 1983)
  • „Моја путовања око света” (Каиро, 1986)
  • „Мемоари детета по имену Суад” (Каиро, 1990)
  • „Мој живот, Први део, Аутобиографија” (Каиро, 1996)
  • „Мој живот, Други део, Аутобиографија” (Каиро, 1998)
  • „Мој живот, Трећи део, Аутобиографија” (Каиро, 2001)

Документарна дела (на арапском језику)[уреди | уреди извор]

  • „Жене и секс” (Каиро, 1969)
  • „Жена је основа” (Каиро, 1971)
  • „Мушкарци и секс” (Каиро, 1973)
  • „Наго лице арапске жене” (Каиро, 1974)
  • „Жене и неурозе” (Каиро, 1975)
  • „О женама” (Каиро, 1986)
  • „Нова битка за ослобођење Арапкиња” (Каиро, 1992)
  • „Збирка есеја” (Каиро, 1998)
  • „Збирка есеја” (Каиро, 2001)
  • „Рушење баријера” (Каиро, 2004)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Nawal El Saadawi | Egyptian physician, psychiatrist, author and feminist”. Encyclopedia Britannica. 7. 3. 2016.  Текст „access-” игнорисан (помоћ)
  2. ^ Hitchcock, Peter, Nawal el Saadawi, Sherif Hetata. “Living the Struggle.” Transition 61 (1993): 170-179.
  3. ^ El Saadawi, Nawal (2000). „Presentation by Nawal el Saadawi: President's Forum, M/MLA Annual Convention, November 4, 1999”. The Journal of the Midwest Modern Language Association. 33/34: 34—39. JSTOR 1315340. doi:10.2307/1315340. 
  4. ^ „International Peace Bureau”. www.ipb.org. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 25. 9. 2015. 
  5. ^ „Nawal El Saadawi”. nawalsaadawi.net. Приступљено 12. 2. 2014. 
  6. ^ а б в г „Nawal El Saadawi”. faculty.webster.edu. Приступљено 25. 9. 2015. 
  7. ^ а б Khaleeli, Homa (15. 4. 2010). „Nawal El Saadawi: Egypt's radical feminist”. The Guardian. Приступљено 25. 9. 2015. 
  8. ^ а б „Exile and Resistance”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г. Приступљено 2. 9. 2016. 
  9. ^ Koseli, Yusuf (2013). „A PSYCHOANALYTIC APPROACH TO THE NOVEL OF NAWAL EL SAADAWI TITLED MÜZEKKİRAT TABİBE” (PDF). The Journal of International Social Research. 6 (28). Приступљено 16. 11. 2014. 
  10. ^ а б „Feminism in a nationalist century”. Архивирано из оригинала 19. 4. 2010. г. Приступљено 2. 9. 2016. 
  11. ^ Cooke, Rachel (11. 10. 2015). „Nawal El Saadawi: 'Do you feel you are liberated? I feel I am not'”. The Observer. Приступљено 23. 10. 2015. 
  12. ^ „Motvillig El Saadawi får Dagermanpriset”. SvD (на језику: Swedish). 9. 1. 2012. Приступљено 27. 10. 2012. 
  13. ^ „Lydnad är ett dödligt gift”. Kultur (на језику: Swedish). 15. 5. 2012. Приступљено 27. 10. 2012. 
  14. ^ Works available online at Saadawi's website Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2006)
  15. ^ „Nawal El Saadawi”. myafrica.allafrica.com. 30. 6. 2008. Архивирано из оригинала 21. 02. 2014. г. Приступљено 12. 2. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викицитат има цитате везане за чланак Навал ел Садави.
Навал ел Садави на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Навал_ел_Садави&oldid=27362390”