Нићифор Вријеније Старији

С Википедије, слободне енциклопедије
Нићифор Вријеније
Лични подаци
Датум рођења11. век
Место рођењаЈедрене,
Место смртиЈедрене,
Породица
РодитељиNikephoros Bryennios
ПретходникMichael VII
НаследникNikephoros III

Нићифор Вријеније (Старији) је био византијски војсковођа, магистрос и узурпатор, из завршне фазе грађанског рата који је у XI веку захватио Византију.

Биографија[уреди | уреди извор]

Нићифор је као византијски командант учествовао у бици код Манцикерта 1071. године, у којој су византијске снаге доживеле пораз, што је покренуло нове потресе у држави. Већ 1072. године, он је угушио велику словенску побуну[1], после чега се налазио на положају дукса Бугарске (1072—1073), а потом и Драча[2].

Услед политичке кризе која је потресала Византијско царство, Вријеније је 1077. године подигао побуну против владавине младог Михајла VII (1071—1078) и прогласио се за цара. Он је у новембру ушао у Хадријанопољ (у коме је рођен) и упутио своје снаге на Цариград[1]. Њега је у освајању власти предухитрио други узурпатор Нићифор (III) Вотанијат (1078—1081), коме се град предао (март 1078) и он је постао нови византијски цар. Он је Вријенију понудио титулу цезара, што је он одбио и наставио своју побуну, коју је војском угушио каснији цар, Алексије (I) Комнин (1081—1118). Сам Вријеније је том приликом заробљен и ослепљен, али му је Вотанијат вратио сву имовину и доделио му нова звања и поседе[2].

Неколико година касније (1094/1095) Нићифор се нашао на челу одбране Хадријанопоља, који су опсели Кумани. На њиховом челу се налазио човек који је за себе тврдио да припада породици Диогена и да је син свргнутог и ослепљеног[а] цара Романа IV (1068—1071). Он је Нићифору предложио да му се придружи, али је он то одбио[2], а његова побуна је убрзо угушена.

Вријенијев син или унук, истог имена (Нићифор Вријеније) је био византијски војсковођа и историчар.

Напомена[уреди | уреди извор]

  1. ^ Роман је по наредби фактичког владара Византије, цезара Јована Дуке, брутално ослепљен и од последица тога је после само месец дана преминуо на једном од Принчевских острва код Цариграда.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд. 
  2. ^ а б в Kazhdan 1991 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKazhdan1991 (help)

Литература[уреди | уреди извор]