Операција Паук

Операција Паук
	Део Рата у БиХ
Време	4. новембар—20. новембар 1994.
Место	Цазинска Крајина
Исход	Српска победа, поновно успостављање Аутономна покрајина Западна Босна
Сукобљене стране
; Војска Републике Српске; ; Народна одбрана Западне Босне; ; Српска Војска Крајине	; Армија Републике Босне и Херцеговине
Команданти и вође
Фикрет Абдић; Миле Новаковић; Ратко Младић; Манојло Миловановић	Атиф Дудаковић; Изет Нанић

Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да поново успоставе Аутономну Покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. АрБиХ је претходно поразила аутономашке снаге и загосподарила територијом. Операција се окончала српском побједом и Аутономна Покрајина Западна Босна је опстала све до пада Републике Српске Крајине и краја рата у Босни и Херцеговини.

Команда операције Паук се успоставља у новембру 1994. године на Петровој гори, након чега до краја 1994. српске и Абдићеве снаге заузимају Велику Кладушу. Јединице 5. корпуса на челу са 505. бужимском бригадом услед неповољних војних ситуација у децембру напуштају градску језгру Велике Кладуше. Јединице 5. корпуса из градских борби прелази у борбену брдску средину у селима јужно од Велике Кладуше, што је било отежано за јединице 5. корпуса јер су српске снаге коначно могли интензивно да користе артиљерију, што нису могли да се користе током градских борби. Главни циљ операције је поновно успостављањe АП Западне Босне који је био успешан, настављају се српске офанзиве према непријатељским снагама АРБиХ.

Позадина[уреди | уреди извор]

Фикрет Абдић је прије рата био директор велике компаније Агрокомерц из Велике Кладуше. Средином осамдесетих је ухапшен и осуђен због издавања меница без покрића. То међутим није смањило његов утицај, јер је већ 1990. изабран са највећим бројем гласова за члана Предсједништва Босне и Херцеговине. Када се у љето 1992. разбуктао рат у Босни и Херцеговини, Абдић се вратио у Велику Кладушу.^[1]

Велика Кладуша се налазила у бихаћком џепу између Републике Српске и Републике Српске Крајине који је бранио Пети корпус Армије Републике Босне и Херцеговине под командом Атифа Дудаковића. У бихаћком џепу је постојала велике несташица основних потрепштина. У 1993. години, у рату у БиХ, све три сукобљене стране су међусобно ратовале и склапале локалне савезе. Абдић је одлучио да се приклони Србима и Хрватима, за које је сматрао да побјеђују у рату. Са друге стране, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су имали политичку корист од Абдићевог аутономаштва као аргумент да ни Муслимани нису за целовиту Босну и Херцеговину. Хрватска је дозволила Абдићу да послује у Хрватској и купује нафту, а Србија је за дио те нафте снабдијевала Западну Босну храном и оружјем. Пети корпус Армије РБиХ су такође снабдевали Срби шверцовањем хране, оружја и муниције. Целокупан надзор над прометом роба имала је Државна безбедност Србије преко Српске добровољачке гарде.^{[тражи се извор]}

У октобру 1993. Абдић је прогласио Аутономну Покрајину Западну Босну, одметнуо се од власти у Сарајеву, основао Народну одбрану Аутономне Покрајине Западне Босне и склопио сепаратни мир са Републиком Српском.^[2] Дудаковић је остао лојалан Алији Изетбеговићу, па се до тада јединствена муслиманска војска у бихаћком џепу подијелила на два дијела. Дудаковићев Пети корпус се сад устријемио на Абдића. Послије три мјесеца борби највећи део бихаћког џепа је сада био под контролом војске лојалне влади у Сарајеву. Примирје између двије муслиманске стране је потписано у јануару 1994, али су борбе настављене у фебруару када је Војска Републике Српске напала Пети корпус да би спријечила пад Велике Кладуше.^[2]

Борбе у Цазинској крајини су трајале цијело прољеће и љето 1994. Почетком јуна, влада у Сарајеву је покренула операцију Тигар 94, нови напад на Абдићеве снаге и до августа те снаге, којима су помагале Војска Републике Српске и Српска војска Крајине, су биле поражене и повукле се у Републику Српску Крајину, док је Абдић отишао у Загреб. Абдић се обратио за помоћ Слободану Милошевићу да му помогне да поврати Велику Кладушу. На основу њиховог договора формирана је оперативна група Паук. Припаднике Абдићеве војске у Слуњу су обучавали инструктори Државне безбедности Србије. У командном кадру операције Паук били су генерал СВК Миле Новаковић којег је касније требало да замени начелник ГШ ВРС Манојло Миловановић. Целом операцијом су руководили шеф СДБ Јовица Станишић и његов заменик Франко Симатовић. Њима подређени заповједници тактичких група били су Абдић, Милорад Улемек и Радојица Божовић, пуковник Државне безбедности Србије. Команда операције је била стационирана на Петровој гори.^{[тражи се извор]}

Након пораза Абдићевих аутономаша, Дудаковићев Пети корпус Армије РБиХ је покренуо велики напад изван енклаве. Начелник Генералштаба Војске Републике Српске, генерал Манојло Миловановић је затражио од Уједињених нација да интервенишу и да се ситуација врати на стање од дана 23. октобра. Радован Караџић је прогласио ратно стање у зони деловања Другог крајишког корпуса и наредио мобилизацију становништва тог подручја. Пети корпус је опколио Босанску Крупу и заузео око 250 km². До краја октобра 1994. успио је да одбаци Војску Републике Српске из великих дијелова западне Босанске Крајине.^{[тражи се извор]}

Операција Штит 94[уреди | уреди извор]

Противнапад Војске Републике Српске почео је 4. новембра, када је заузет Кулен Вакуф, а 6. новембра село Ћукови 14 км северно. Оно је служило као важна стратешка тачка, одакле је ВРС имала артиљеријску подршку Српске војске Крајине. 9. новембра је ликвидиран мостобран Армије РБиХ на јужној обали Уне, североисточно од Босанске Крупе, а такође је заузета важна раскрсница на путу Крупа — Бихаћ. У исто време су се у операцију укључиле јединице крајишких Срба које су блокирале муслиманске резерве око Бихаћа.^{[тражи се извор]}

Ускоро је заповедник операције Штит 94 генерал Миловановић зауставио напредовање и предложио Петом корпусу Армије РБиХ да капитулира, али је Дудаковић одбио. До 20. новембра Срби су вратили све територије изгубљене у октобру и Миловановић је прогласио победу. Тиме је окончана прва фаза операције Штит 94.^{[тражи се извор]}