Опричнина

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Опричници)
Опричници.

Опричнина у ширем смислу подразумева период у историји Русије од 1565. до 1572, током владавине Ивана IV Грозног.[1][2][3][4][5][6] Овај период се карактерише јачањем царског апсолутизма, што је било праћено невиђеним терором и прогоном царевих противника међу бољарима и свештенством, као и гушењем свих облика локалне самоуправе.[7][8] Опричнина у ужем смислу означава део Русије који је у то време био под царевом непосредном контролом (слично краљевском домену у Француској). Опричници су били војно-полицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.[9][10]

Увод[уреди | уреди извор]

Иван Грозни.

Цар Иван Грозни је у почетку своје владавине доживео неколико личних трагедија: 1538. мајку су му отровали бољари, 1553. син Димитрије, његов првенац, утопио се у реци под нејасним околностима, а 1560. изгубио је вољену супругу Анастасију Романовну, за коју је сумњао да је отрована.[11] Такође, пријатељи и сарадници којима је веровао су га више пута издали: 1553. док је цар био болестан, његови најближи бољари су одбили да положе заклетву његовом сину, царевићу Димитрију, док је 1564. његов најбољи војсковођа и пријатељ из детињства, кнез Андреј Курбски, пребегао у Пољску.[12]

Цар Иван је почео да сумња да су и други аристократи такође били спремни да га издају.[13]

Организација[уреди | уреди извор]

Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије
Средњи век
Стари Словени / Рус
Поволшка Бугарска
Хазарски каганат
Руски каганат
Новгородска кнежевина
Кијевска Рус
Владимир-Суздаљ
Новгородска република
Монголска инвазија
Нови век
Велика московска кнежевина
Руско царство
Модерно доба
Руска Империја
Руска Република
РСФСР / СССР
Руска Федерација

Разочаран у бољаре, цар је окупио око себе најсиромашније племиће, на челу са Маљутом Скуратовом и Борисом Годуновом,[14] и 1565. сазвао Земски сабор, претећи абдикацијом ако бољари и црква не приме нове реформе. Цар је од Земског сабора изнудио апсолутну власт и право да кажњава све своје противнике без суда, док је Русија подељена на два дела: Опричнину и Земшчину.[12]

Опричнина је био царев лични посед, настао запленом имања погубљених бољара, који су уживали опричници, цареви телохранитељи и лична полиција, изабрани од најсиромашнијих племића без земље.[14] У почетку је опричника било 1.000, а касније је њихов број порастао на 5.000.[12]

Земшчина, остатак Русије који је остао под управом Бољарске думе, био је у немилости, колективно осумњичен за издају, и опричници су имали право да њене чланове подвргну насиљу како би цара заштитили од издаје.[14]

Терор[уреди | уреди извор]

Опричници улазе у град.

Иванова револуција била је праћена терором: манастирске хронике из 1560-1570. набрају поименце 3470 жртава царевог гнева. Често, жртве су биле погубљене "са својом женом", "са женом и децом" или "са још десет људи који притекоше у помоћ". Царев брат од стрица и претендент на престо, кнез Иван Старицки, погубљен је са својом мајком, али су му деца поштеђена и збринута.[12]

Упркос хиљадама погубљених бољара, ни једна бољарска породица није истребљена.[14] Цар је наређивао манастирима да се моле за душе погубљених, и правдао је погубљења и мучења као уобичајену казну за издају у целом свету, нарочито у време рата.[12]

Поред кнежевско-бољарског сталежа, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности - покрајине некадашње Новгородске републике.[15] Врхунац терора био је новгородски масакр 1570., када је најбогатији трговачки центар Русије, Велики Новгород, темељно опљачкан и спаљен, а погубљено је 2.770 људи.[12]

Укидање[уреди | уреди извор]

Борис Годунов.

Опричнина је укинута на Земском сабору 1572., али су њени чланови формирали нову аристократију, засновану на служби цару,[12] и наставили да играју истакнуте улоге у Русији све до Времена смутње. Тако је Борис Годунов најпре био регент цара Фјодора, а затим цар Русије (1598-1605), док је кћи Маљуте Скуратова завршила као царица Русије.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Иван Васильевич Грозный”. www.hrono.ru. Приступљено 2021-08-20. 
  2. ^ „"Иван Грозный — первый русский модернист"”. Год Литературы (на језику: руски). Приступљено 2021-08-20. 
  3. ^ "Ioannes Severus dictus (1530–1584), inde ab anno 1533 magnus princeps Moscoviensis"[1].
  4. ^ Payne, Robert (2002). Ivan the Terrible (1st Cooper Square Press изд.). New York: Cooper Square Press. стр. 24-25. ISBN 9780815412298. 
  5. ^ Filjushkin, Alexander (2008). Ivan the Terrible : a military history. London. стр. 278. ISBN 9781848325043. 
  6. ^ Julicher, Peter (2003). Renegades, rebels and rogues under the Tsars. Jefferson (N.C.) London: McFarland. стр. 5. ISBN 0786416122. 
  7. ^ „Oprichnina”. The Great Soviet Encyclopedia. 
  8. ^ Walter Leitsch. "Russo-Polish Confrontation" in Taras Hunczak, ed. "Russian Imperialism". Rutgers University Press. 1974, p.140
  9. ^ Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, ISBN 5-227-00437-4, page 21)
  10. ^ Manaev, G. (2019-01-07). „The madness of 3 Russian tsars, and the truth behind it”. Russia Beyond the Headlines. Приступљено 2020-01-29. 
  11. ^ Fletcher, Giles; Horsey, Jerome (1856). Bond, Edward Augustus, ур. Russia at the close of the sixteenth century : comprising, the treatise "Of the Russe common wealth," by Giles Fletcher : and the Travels of Sir Jerome Horsey, now for the first time printed entire from his own manuscript (Reprint of the London ed., 1591, of Fletcher's work, with facsim. of original t.p.). Works issued by the Hakluyt Society ;no. 20. London: Printed for the Hakluyt Society. стр. 157. OCLC 2474526. hdl:2027/coo.31924029863515?urlappend=%3Bseq=311. 
  12. ^ а б в г д ђ е Дјурант 2004, стр. 737–740
  13. ^ R. Skrynnikov, Ivan Grosny, M., Science, 1975, pp.93-96
  14. ^ а б в г „Историја Русије (П. Миљуков) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018. 
  15. ^ „Историја Русије (А. Јелачић) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Опричнина na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опричнина&oldid=27556817”