Петар Бига

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Бига
Петар Бига.jpg
Петар Бига
Место рођења Бјелопоље
 Аустроугарска
Датум смрти 1. јануар 1879.(1879-01-01) (67/68 год.)
Место смрти Нови Сад
 Аустроугарска
Војска аустроугарска војска
Чин генерал
Битке/ратови Битка за Србобран

Петар Бига (Бјелопоље, код Коренице, 1811.Нови Сад, 1. јануар 1879.) је био племић у части витеза "от Монгабије"[1], генерал аустријске војске. Учесник је у Буни 1848—1849, бранилац Србобрана.[2]

Биографија[уреди]

Родио се Петар 1811. године у Белом пољу, у Оточанској граничарској регименти[3], од родитеља Тодора и Ђурђије. Потиче из српске крајишке официрске породице, отац му је био официр, а мајка је била ћерка пароха Шевера. Најпре је премештен у Варадински регименту, са седиштем у Сурдуку на Дунаву. Тамо је 1819. године отац изненада умро од срчане капи, а мајка је шесторо деце (две ћерке и четири сина) прешла да живи у Пазову, где су 1920. године обе ћерке умрле. Затим су прешли у Митровицу, ради бољег школовања деце.[4] Тако је Петар школовање започео у српској школи у Сурдуку, коју је завршио у Пазови, где је затим учио у немачкој школи, коју је завршио у Митровици.[5]

Године 1828. постао је кадет, а 1833. године официр.[5]

Најпознатији је по Сентомашкој бици (Битка за Србобран).[2] Априла 1848. године, заједно са другим Варадинским батаљоном и целим штабом кренуо је за Италију, али их је код Загреба, вратио назад бан Јелачић, због угарског покрета против бечке владе. Батаљон је отишао у Митровицу где су избили немири у којима је пивар Гулди пуцао на Србе и том приликом је страдало неколико људи, после чега је више српских официра, како се не би нашло под пештанском командом, прешло Саву и побегло у Србију, са намером да се одатле пребаце за Загреб и стигну до бана Јелачића. Он је међутим, трећег дана побуне, сам у дошао у Митровицу и 8. јула наредио да се други батаљон, заједно са преосталим официрима пребаци у Карловце и помогне Јосифу Рајачићу. Као најстарији по војном чину, Петар Бига је тада преузео команду овог батаљона, и примио чин капетана. На дан 6. августа батаљон је стигао у Сантомаш (данас Србобран), где се налазио Тодор Боснић, са утврђеном четом од 400 Варадинаца и једним топом. Следећег дана у зору били су нападнути.[4]

После тешке борбе 18. августа 1848, успео да одбије напад надмоћније мађарске војске. Непријатељској војсци од 25.000 људи, капетан Бига је супротставио 5.000 војника — сремских граничара, бачких Шајкаша, сентомачких гардиста и српских добровољаца, са свега 14 топова. Уз Ђорђа Стратимировића и Стевана Шупљикца, био је један од најпопуларнијих официра у српској покрету 1848—1849.[2]

Служио је као заставник код Петроварадинаца, те је именован натпоручником. Исте године, у августу му је поверена одбрана тврђаве Св. Томе, где се највише истакао, а и касније под командом војводе Стевана Шупљикца.[6]

У пролеће 1849. је постао мајор. После рата, са малим прекидима, остао је да ради у војсци. Тако је 1856. постао потпуковник. Године 1859. отишао је у Италију и после краћег времена је произведен у пуковника. Са истим чином служио је и у Панчеву седам година.[7]

За време рата 1866. године био је у Италији. Због заслуга у Бици код Монгабије (код Кустоце) стекао је витешки ред са предикатом "од Монгабије“. Августа те године постане генерал и додељена му је бригада у Брну. Наредне године повукао се у пензију и настанио се у Новом Саду.[7] Становао је у Футошкој улици, данас Позоришни трг, али зграда у којој је живео више не постоји.[2]

Био је ожењен Кристином, рођеном Кузмановић, која је умрла 1876. године. Генерал "Бигга"[8] сахрањен је 1879. године на Успењском гробљу у Новом Саду.[2]

У његову част[уреди]

За заслуге 1848. и 1849. године одликован је царским Леополдовим орденом, а за битку код Монгабије војним крстом.[4]

У знак признања за војничке заслуге изабран је за почасног грађанина Сремских Карловаца, Панчева.[2] Био је почасни члан задруге старих царских војника у Јозфштату у Чешкој.[4]

Гроб Петра Биге, уз још 23 гроба истакнутих личности сахрањених на Успенском грубљу, су заштићени споменик културе од 1968. године.[9]

О Петру Биги, Стеван Владислав Каћански, у својој песми „На Србобрану“[10], написао је следеће стихове:

Референце[уреди]

  1. "Застава", Нови Сад 3/15. јануар 1879. године
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „Петар Бига”. lisje.com. ЈКП Лисје. Приступљено 8. 10. 2013. 
  3. "Застава", Нови Сад 1879. године
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Јован Стефановић Виловски (мајор) (1878). „Црте из 1848 и”. Српска зора. 3. Беч. 10: 189—190. Приступљено 8. 10. 2013. 
  5. 5,0 5,1 Знаменити Срби XIX века (1903). стр. 38.
  6. Иван Ш. Бркић, ур. (1940). Лички Зборник — Високи официри Личани. Госпић: Наклада "Личког Календара". стр. 81—86. 
  7. 7,0 7,1 Знаменити Срби XIX века (1903). стр. 39.
  8. "Застава", Нови Сад 4/16. април 1876. године
  9. „24 надгробна споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника на Успенском гробљу у Новом Саду”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Споменици културе у Србији. Приступљено 8. 10. 2013. »(СК 1588) 16. Петар Бига (1811—1879), генерал, бранилац Србобрана 1848. године (парцела 1, рејон 1, ред 1)« 
  10. Миливој Туторов. „Великан под велом заборава, Повод 160 — годишњице рођења Стевана Владислава Каћанског — Старог Барда”. srbobran.net. Приступљено 8. 10. 2013. 

Литература[уреди]

  • Андра Гавриловић, ур. (1903). Знаменити Срби XIX века (1800—1900). Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво). стр. 38-39. 
  • Иван Ш. Бркић, ур. (1940). Лички Зборник — Високи официри Личани. Госпић: Наклада "Личког Календара". стр. 81—86. 

Спољашње везе[уреди]

Петроварадинска регимента