Печора (река)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Печора (вишезначна одредница).
Печора
Печора
Река Печора у близини Нарјан-Мара
Опште информације
Дужина1.809 km
Басен322.000 km2
Пр. проток4.100[1] ​m3⁄s
СливСеверног леденог мора
Пловносткад није залеђена
Водоток
ИзворСеверни Урал
В. извора630 m
УшћеПечорски залив Баренцовог мора
Географске карактеристике
Држава/еРусија
НасељаПечора
ПритокеКуја, Шапкина, Сула, Ижма
ДРВ03050100112103000057306
Река на Викимедијиној остави

Печора (рус. Печора)[2] је велика река у европском делу Русије. Протиче кроз Републику Коми и Ненецки аутономни округ.[3][4][5] Дуга је 1.809 km.

Печора извире на Уралу, источно од Уст-Иљича недалеко од тромеђе Републике Коми, Ханти-мансијског аутономног округа[6] и Свердловске области.[7][8][9][10] Тече према северу кроз градове Троицко-Печорск, Вуктил, Печору и у својој делти кроз Нарјан-Мар. Улијева се у Печорски залив[11] Баренцовог мора, 10 km од градића Јушина.

Река Печора је пловна, али је већим дијелом године залеђена. У порјечју Печоре, између северног Урала и Тиманске узвисине се налази велико лежиште мрког угља.

Географија[уреди | уреди извор]

Река Печора, светле обале Уралске планине и део реке Об

Дуга је 1.809 km (1.124 mi) и њен басен је 322.000 km2 (124.000 sq mi), или приближно исте величине као Финска. По средњем годишњем пражњењу, трећа је река у Европи, након Волге и Дунава.[12] Њено пражњење је око половине Дунава и мало више од њене сестре, Сјеверне Двине, и највећа је од било које реке без брана у њеном базену изван Нове Гвинеје.[12] Источно од слива, дуж западног обода Урала је национални парк. Такође у сливу су шуме Комијска прашума, највеће шуме у Европи. На крајњем североистоку слива, на реци Уса налази се велики центар угља Воркута. Река је некада била важна транспортна рута, посебно за оне који путују на северозапад Сибира. Данас пруга води југозападно од Воркуте до Москве.

Поред Печоре[уреди | уреди извор]

Река се подиже на планинама Урал у југоисточном углу републике Коми. Ова област је део националног резервата. Са друге стране Урала су главне воде реке Северне Сосве. Река тече јужно, затим западно и окреће се северно близу Јакша, која је центар навигације за мале бродове. Портажа води јужно до басена реке Кама.[13][14][15] На истоку је горња река Вичегда,[16] грана Сјеверне Двине.[17][18] Река тече кроз Комсомолск-на-Печоре до Уст-Илича, где се река Илич спаја са истока, затим северозападно до Троитско-Печорска (1.359 km (844 mi) од ушћа), северно до Вуктила[19][20][21][22] и Уст-Шлугера где се река Шчугор придружује са истока. Река затим тече северно до града Печора, где пролази пруга из Воркуте, а затим северно до Уст-Усе где се река Уса спаја са истока (Уса је некада била важан речни пут у Сибиру). Печора затим скреће северозападно, западно и југозападно. Река Ижма[23] се спаја са југа. Затим даље тече западно до Уст-Цилма (425 km (264 mi) од ушћа), где се река Пижма спаја са југозапада и река Цилма са запада. (Људи су пре путовали до Цилме и потом преко Пјоза реке су стизали до Белог мора.) Печора се окреће северно и прелази арктични Северни поларник и границу Ненетског округа; Пустозјорск; Нарјан-Мар, главни град Ненетса и лука на челу делте Печора; Печора залив; Печорско море; и на крају Баренцово море.

Хидрологија[уреди | уреди извор]

Месечне просечне вредности испуста реке регистроване су од 1981. до 1993. године у селу Оксино, смештене узводно од ушћа, 141 km (88 mi), које су приказане испод као дијаграм (метричке јединице, m³/s).[1]

Пројекти канала на реци Кама[уреди | уреди извор]

Пре настанка пруге до Печоре, важан начин путовања у регион био је превођење од Чердиња[24][25] у басену реке Кама до Јакше на реци Печори.

Било је много дискусија током 60-их и 80-их година 20. века поводом пројекта за канал Печора -Кама[26] дуж исте генералне руте, овога пута не толико за превоз, већ због преусмеравања воде из реке Печора у реку Каму. Међутим, на траси предложеног канала нису извршени ниједни грађевински радови, осим троструке нуклеарне експлозије 1971. године,[27][28][29][30] која је ископала кратер дужине 600 600 m (2.000 ft).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Pechora River at Oksino”. ArcticNet. Приступљено 31. 3. 2012. 
  2. ^ Печора (на језику: руски). Географическая энциклопедия. Приступљено 2012-03-31. 
  3. ^ Quinn, Eilís (2020-05-14). „"Catastrophic" economic situation prompts merger talks for Nenets AO and Arkhangelsk Oblast”. The Barents Observer (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-15. 
  4. ^ Mukhametshina, Elena (2020-05-13). „Arkhangelsk region and Nenets okrug merge in a year”. Vedomosti (на језику: руски). Приступљено 2020-05-15. 
  5. ^ Tóth-Czifra, András (2020-06-03). „Lessons in division: is it a good idea to merge Russian regions?”. Institute of Modern Russia. Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 3. 6. 2022. 
  6. ^ Official website of Khanty-Mansiysk Autonomous Okrug – Yugra Архивирано јун 6, 2017 на сајту Wayback Machine
  7. ^ „The area of the Sverdlovsk region has decreased by 81 square kilometers — Oblast newspaper”. Архивирано из оригинала 18. 08. 2021. г. Приступљено 16. 07. 2023. 
  8. ^ Сериков Ю. Б. Новые находки раннего палеолита в Среднем Зауралье // Ранний палеолит Евразии: новые открытия // Материалы Международной конференции, Краснодар – Темрюк, 1–6 сентября 2008 г.
  9. ^ Сериков Ю. Б. Следы раннего палеолита на территории Среднего Зауралья // Вестник археологии, антропологии и этнографии, 2015 № 4 (31)
  10. ^ Объекты культурного наследия Свердловской области (список)
  11. ^ „Печорское море”. Приступљено 5. 7. 2017. 
  12. ^ а б „Fragmentation and Flow Regulation of the World’s Large River Systems” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 30. 3. 2012. г. Приступљено 3. 4. 2018. 
  13. ^ „Definition of Kama River in English”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2014. 
  14. ^ «Река КАМА», Russian State Water Registry
  15. ^ „The Kama River is the main tributary of the Volga. Description, characteristics, map, photo, video of the Kama river-The origin of the word Kama”. 2019. 
  16. ^ Вычегда. Great Soviet Encyclopedia. Приступљено 18. 6. 2020. 
  17. ^ Kropotkin, Peter Alexeivitch; Bealby, John Thomas (1911). „Dvina”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 8 (11 изд.). стр. 738. 
  18. ^ Северная Двина. Great Soviet Encyclopedia. 
  19. ^ Информационный портал администрации Воркуты - История Воркуты 1930-1945 годы (на језику: руски). Архивирано из оригинала 8. 10. 2011. г. Приступљено 14. 3. 2011. 
  20. ^ „Above the Arctic Circle, a once-flourishing Russian coal-mining town is in rapid decline”. Washington Post. 20. 12. 2020. Приступљено 10. 3. 2021. „Many people left their houses and moved from Vorkuta to more southern cities of Russia” 
  21. ^ „Vorkuta - Russia's Dying City Above the Arctic Circle”. Dark Tourist. 22. 9. 2020. Приступљено 10. 3. 2021. „abandoned ghost towns towns that surround the coal-mining center of Vorkuta” 
  22. ^ „Inside Russia's deep frozen ghost towns”. CNN. 5. 3. 2021. Приступљено 10. 3. 2021. „abandoned ghost towns towns that surround the coal-mining center of Vorkuta” 
  23. ^ International Work Group for Indigenous Affairs (10. 5. 2016). „Russia: Izvatas Komi protest oil spills poisoning the Izhma river” (News). International Work Group for Indigenous Affairs. Архивирано из оригинала 15. 07. 2017. г. Приступљено 16. 07. 2023. 
  24. ^ "Article on Great Perm" Архивирано септембар 29, 2006 на сајту Wayback Machine
  25. ^ "Article on Cherdyn"
  26. ^ Weiner, Douglas R. (1999). A Little Corner of Freedom: Russian Nature Protection from Stalin to Gorbachev. University of California Press. стр. 415. ISBN 0-520-23213-5. 
  27. ^ Pavel Podvig, ур. (2004). Russian Strategic Nuclear Forces. стр. 478. ISBN 0-262-66181-0. 
  28. ^ Ramzaev, V.; Repin, V.; Medvedev, A.; Khramtsov, E.; Timofeeva, M.; Yakovlev, V. (2011). „Radiological investigations at the "Taiga" nuclear explosion site: Site description and in situ measurements”. Journal of Environmental Radioactivity. 102 (7): 672—680. PMID 21524834. doi:10.1016/j.jenvrad.2011.04.003. 
  29. ^ Ramzaev, V.; Repin, V.; Medvedev, A.; Khramtsov, E.; Timofeeva, M.; Yakovlev, V. (2012). „Radiological investigations at the "Taiga" nuclear explosion site, part II: man-made γ-ray emitting radionuclides in the ground and the resultant kerma rate in air”. Journal of Environmental Radioactivity. 109: 1—12. PMID 22541991. doi:10.1016/j.jenvrad.2011.12.009. 
  30. ^ „Naturally-occurring "background" radiation exposure”. radiologyinfo.org. Приступљено 28. 7. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Печора на Викимедијиној остави.
  • Pechora in the Great Soviet Encyclopedia
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Печора_(река)&oldid=27555188”