Пећина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пећина Лечугиља, Нови Мексико, Сједињене Државе
Пећина
Пећина

Пећина или спиља/спила/шпиља представља подземну просторију у Земљиној кори,[1][2] насталу природним процесима. Пећине настале у красу су обликоване хемијским и механичким деловањем воде. Осим у тим стенама пећине настају и у наслагама гипса, соли, магматским стенама, конгломератима, бречама па чак и леду. Реч пећина се такође може односити на знатно мање отворе као што су морске пећине, окапине, и гротови, иако је строго говорећи пећина егзогена, што значи да је дубља од ширине свог отвара,[3] а окапине су ендогене.[4]

Основни делови пећина су улаз, канал и дворана. Канал је издужени отвор, а дворана је пространија шупљина најчешће настала ширењем подземних канала. Истраживањем пећина се бави спелеологија,[5] а истраживачи пећина су спелеолози. У Србији су предоминантне пећине у крашком рељефу, с обзиром да је карст веома заступљен.

Некомплетни број пећина у свету износи 2424, од тога 1075 је дубљих од 300 метара а 1628 дужих од 3 км. Према државама пописано их је. Албанија 4; Алжир 6; Аргентина 1; Аустралија, 30; Аустрија, 119; Бахами, 1; Белгија 7; Белизе, 9; Бермуда, 1; Боливија 1; Босна и Херцеговина, 1; Бразил 24; Бугарска 23; Канада, 21; Кина, 10; Колумбија 2; Костарика 1; Хрватска 30; Куба, 17; Чешка 4; Еквадор 1; Етиопија 2; Француска 448; Француска/Шпанија 2; Арменија 1; Грузија 36; Русија 35; Туркменистан 3; Украјина 14; Украјина/Молдавија 1; Узбекистан 7; Немачка 27; Грчка 11; Гватемала 6; Хондурас 1; Мађарска 9; Мађарска/Словачка 1; Исланд 1; Индија 5; Индонезија 7; Иран 1; Ирска 8; Италија 236; Јамајка 7; Јапан 19; Кенија 1; Лаос 4; Либанон 6; Либија 3; Луксембург 1; Мадагаскар 14; Малезија 10; Мексико 232; Црна Гора 3; Мароко 7; Намибија 1; Непал 1; Нова Каледонија 3; Папуа Нова Гвинеја 17; Нови Зеланд 38; Норвешка 10; Оман 1; Пакистан 1; Перу 3; Филипини 9; Пољска 11; Португал 2; Порторико 3; Доминиканска Република 3; Румунија 43; Јужна Кореја 4; Словачка 10; Словенија 39; Јужноафричка Република 8; Шпанија 138; Шведска 2; Швајцарска 55; Сирија 1; Танзанија 2; Тајланд 7; Тунис 1; Турска 24; Уједињено Краљевство 41; САД 439; Венецуела 14; Вијетнам 7; ДР Конго 2; Зимбабве

Подела пећина[уреди]

Пећине се могу дефинисати и као дугачки и често веома разгранати подземни, хоризонтални или благо нагнути, канали који се пружају дубоко у унутрашњост кречњачких маса. Постоје и примери пећина са стрмим каналима.

Зависно од тога да ли у пећинама постоји речни ток или не, оне се могу поделити на речне и суве.

Речне пећине су, у морфолошком и хидрографском погледу, најзначајнији облици у унутрашњости кречњачких маса. Кроз њих, компликованим системима подземних канала, теку праве „пећинске реке”. У великом броју случајева ове реке су разгранате попут површинских подземних токова. Пећинске реке могу отицати слободно-гравитационо, под деловањем Земљине гравитације или асцедентно, под утицајем хидростатичког притиска.

Према хидрографској функцији речне пећине деле се на понорске и сифонске. Понорске пећине представљају или су представљале поноре површинских водених токова (понорница) док сифонске представљају пећинске канале кроз које избијају или су некад избијали подземни водени токови на површину у виду врела. Примери оваквих пећина у Србији су понорска пећина Пандирало, понор Сврљишког Тимока и сифонска пећина Гаура Фундоњ, код села Подгорца, на источним падинама Кучаја.

У природи се срећу случајеви комбинације понорске и сифонске пећине. Овакве комбинације називају се тунелским пећинама. Пример тунелске пећине у Србији је Велика пећина, код села Дубоке, у близини Кучева.

У зависности од режима воденог тока речне пећине деле се на сталне и периодске речне пећине.

Суве пећине сачињава мрежа пећинских канала који су стално ван хидрографске функције. Према броју отвора оне се могу поделити на „затворене” и суве тунелске пећине. Морфолошко-хидролошка еволуција ових пећина, кроз које више не протичу речни токови, везана је за рад воде прокапнице и за процес обурвавања пећинских таваница. Корозивним деловањем воде прокапнице (понируће воде од атмосферских падавина) шире се пукотине на таваницама пећине и оне нарастају у висину. Рад воде прокапнице је и акумулативан. Акумулативан рад манифестује се у стварању пећинског накита. Примери сувих пећина су Преконошка пећинаСврљишким планинама), Велика Атула на Бељаници, Владикине плоче у долини Височице итд. Суве пећине представљају далеко одмакли стадијум морфолошко-хидролошке еволуције пећина и краса уопште.

Пећине чији се канали налазе на различитим нивоима могу имати канале који су суви и канале кроз које протиче вода. Пример такве пећине је Влашка пећина у долини Ресаве.

Праве пећине се према разгранатости пећинских канала деле на:

  • просте и
  • сложене.

Просте пећине имају један мање-више једноставан канал чије пружање у унутрашњости кречњачке масе може бити знатно. Пример просте пећине са знатном дужином канала (1 458 m) је Дудићева пећина у Источној Србији. Ободска пећина у изворишту Ријеке Црнојевића такође је пример просте пећине.

Сложене пећине имају разгранате системе подземних канала који се међусобно преплићу на различите начине. Канали ових пећина могу бити распоређени у различитим нивоима, у виду спратова. Примери сложених пећина су Злотска и Цанетова. Злотска пећина има 10 канала дужине 1 560 m. Цанетова пећина, у долини Замне, је краћа иако се одликује већим бројем канала (18 канала дужине 424 m).[6]

Референце[уреди]

  1. ^ Whitney, W. D. (1889). "Cave, n.1." def. 1. The Century dictionary: An encyclopedic lexicon of the English language (Vol. 1, p. 871). New York: The Century Co.
  2. ^ "Cave" Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM (v. 4.0) © Oxford University Press 2009
  3. ^ Moratto, Michael J. (2014). California Archaeology. Academic Press. стр. 304. ISBN 9781483277356. 
  4. ^ Lowe, J. John; Walker, Michael J. C. (2014). Reconstructing Quaternary Environments. Routledge. стр. 141—42. ISBN 9781317753711. 
  5. ^ Laureano, Fernando V.; Karmann, Ivo; Granger, Darryl E.; Auler, Augusto S.; Almeida, Renato P.; Cruz, Franciso W.; Strícks, Nicolás M.; Novello, Valdir F. (2016-11-15). „Two million years of river and cave aggradation in NE Brazil: Implications for speleogenesis and landscape evolution”. Geomorphology. 273: 63—77. Bibcode:2016Geomo.273...63L. doi:10.1016/j.geomorph.2016.08.009. 
  6. ^ Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 322—327. ISBN 978-86-82657-32-3. 

Литература[уреди]

  • Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Петровић Ј. 1973. Пећинарство за планинаре. Београд: Планинарски савез Србије

Спољашње везе[уреди]