Плаштаница манастира Путна
Плаштаница манастира Путна једна је од реликвија из 15. века, као дар молдавског војводе Јована Стефана и жене Марије, из 1490. године која се чува у овом манастиру, једном од најважнијих места у румунском (молдавијском) саборном и културноме животу, кога називају и „Румунски Јерусалим”. Према старим хроникама манастир Путна у коме је главни верски објекат посвећен Светој Деви Мајци Божијој, сазидан од стране Стефана Великог, Кнеза Молдавије између 1457. и 1504. године.
Историјат[уреди | уреди извор]
Манастир Путна подигнут је као задужбина молдавског кнеза Стефана Великог, између 1466. и 1469. године. У њему се чувају драгоцености, од којих су најмногобројније управо оне из епохе Стефана Великог.[1] У инвентару Путне ова плаштаница помиње се први пут 1796. године, без назнаке како је тамо доспела. [2]
I.D.Ștefanescu, мисли да је плаштаница била део ризнице у Путни од самог почетка и да је могла да послужи као модел за молдавске уметнике. Такође треба узети у обзир и чињеницу да су у Путну у 18. веку доношене многе црквене драгоцености из других манастира ради рестаурације,[3] па се не искључује могућност да је то био случај и са овом плаштанцом.
Око начина на који се у манастиру нашлаова драгоценост, постоје различита мишљења. Претпоставља се да ју је донела Јелена Бранковић, жена Петра Рареша.26 Орест Тафрали, међутим, наводи да је српску плаштаницу у Путну донео Григорије Цамблак, што, као једну од могућности, помиње и Лазар Мирковић.27 Исто тако, плаштаница је у Путну могла стићи преко Никодима Грчића, који је у Влашкој основао два манастира – могао је овај вез добити или измолити за своје манастире, и тако је ова плаштаница доспела у румунске земље.[4]
Изнета је и теза да су је могли, исто тако, донети и монаси избегли на север пред Турцима, а да ју је доцније молдавски војвода Стеван Велики поклонио манастиру.[5][6]
А можда су је пренели и калуђери, који су често обилазили дворове и манастире по старој Србији.[7]
Супротстављени ставовови[уреди | уреди извор]
Како се плаштаница датира на око 1405. годину, или периода у коме је живела знаменита везиља Јефимија, жена деспота Угљеше, а умногоме подсећа на Милешевску плаштаницу из манастира Пакра у Славонији,[8] настао је сукоб мишљења о пореклу плаштанице, Српском или Румунском.
Према једној групи истраживача плаштаницу су радиле две монахиње, кесарица Јефимија и њезина кћи василиса Евпраксија. Како податак о промени Јефимијиног великосхимничког имена није до сада био довођен у везу с ауторством плаштанице из манастира Путна, Ђорђе Сп. Радојичић сматра да је наша монахиња Јефимија, заправо, василиса Јевпраксија, што потврђује и стилска анализа плаштанице и њена поређење с другим Јефимијиним радовима, као и сазнања о тзв. Студеничкој плаштаници, указују на потребу за темељнијим преиспитивањем чињеница због којих је у науци одбачена теза о Јефимијином ауторству плаштанице из Путне.[9]
Насупрот ставу Ђорђе Сп. Радојичић, Светислав Мандић сматра да је плаштаница дар неког другог лица, дат у знак побожног сећања на умрле владарке-монахиње, зато што се на њој спомињу душе Јефимије и Јевпраксије и да је вез поклоњен њима у спомен, за обредну употребу, или као покров за гроб:
| „ | Зато претпостављам да је та плаштаницанастала у грчкој средини, у којој су кесарица и њена кћи деспотица некад живеле, могуће је да су у то доба у Серезу, Драми или неком другом суседном месту живели сродници њене мајке, који су се са љубављу сећали својих угледних покојница, па су, на глас о Јевпраксијиној смрти, наручили да се извезе плаштаница, као покров за гроб једне од њих, или као поклон неком манастиру.[10][11] | ” |
Вез је поклоњен њима у спомен, за обредну употребу, или као покров за гроб.
Опис плаштанице[уреди | уреди извор]
Плаштаница из манастира Путна урађена је по узору на горњи покров часног црквеног престола, који представља платно којим је Јосиф из Ариматеје завио мртво тело Христово. Међу најстаријим је византијским и српским плаштаницама и у том смисли заузимa видно место.[12] По лепоти, изради, композицији, изразу бола над мртвим Исусом, верном изразу византијске поезије у везу, спада међу најбоље радове ове врсте.[13]
| „ | На њој се скупоценим везом на свили раскошно расипала она дирљива поезија о распетом Христу, која се речима изражавала у песмама Поснога Триода на Велики Петак и Велику Суботу. | ” |
На свиленој тканини извезен је лик мртвог Христа са збором анђела и запис на грчком, чије су речи узете из песама које се поју на Велики Петак и Велику Суботу – плач Матере Божије над мртвим сином.[14] Први део натписа је молитвени, други посветни.[15] У другом делу посебно су важна имена приложница:
†Μνστητοι κ(ύρι)ε τσ ψυχς τν δολων σου καισαρίσις Σερβίας Έφημίας μοναχς ίὰὰῶύῆ σν υγατρ βασιλίσις Σερβίας Επραξίας μοναχς.
Превод оба дела натписа је:
- Збор анђела гледајући чудан (необичан) призор, повикачудну хвалу, о слово Божје!
- Помени, Господе, душе раба својих кесарице српске Јефимије монахиње са кћерју василисе српске Евпраксије монахиње.[16]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ O. Tafrali, Le trésor byzantin et roumain du monastère de Poutna, Comptes-rendus des séances de l' Académiedes Inscriptons et Belles-Lettres, 67e année, N. 5, 1923, 366.
- ^ A. Cojocaru, Inventarul de odoare şi obiecte ale Mănăstirii Putna, Analele Putnei, II, 1–2, 2006, p. 33.
- ^ I. D.Ștefanescu, Broderiile de stil bizantin şimoldovenesc în a doua jumătate a secolului XV, in Cultura moldovenească în vremea lui Ştefan cel Mare, ed. M.Berza, Bucureşti, 1964, p. 496.
- ^ Л. Мирковић, Монахиња Јефимија, стр. 33–34
- ^ Д. Стојановић, Уметнички вез у Србији од XIV до XIX века, Београд, 1959, 43.
- ^ С. Мандић, Свилен покров за дар манастиру. Древник. Записи конзерватора, Београд, 1975, 70
- ^ Монахиња Јефимија, Издање Университетски образованих жена, Београд, 1936, без броја странице.
- ^ O. Tafrali, Le tresor byzantin et roumain du monastère de Putna, Texte, 1925, 36- Pl. XXII.
- ^ Ђ. Сп. Радојичић, О царици Јевдокији и о називу царица у титулартури средњовековне Србије (Из рукописне оставштине), Зборник Матице српске за историју, број 7, Нови Сад, 1973, 107.
- ^ С. Мандић, Свилен покров за дар манастиру. Древник, 71.
- ^ С. Мандић, Царев братучед и царев родитељ, 122
- ^ Л. Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије у манастиру Путни (Буковина), Старинар, књига друга (за 1923), Београд, 1925, 109.
- ^ Т. Ђорђевић, Др Лазар Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије, Јужна Србија, број 49, јуни, Скопље, 1925, 124.
- ^ М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1975, 310.
- ^ Л. Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије у манастиру Путни (Буковина), 1925, 113–115
- ^ Л. Мирковић, Црквени уметнички вез, Београд, 1940, 21