Позориште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Позоришна сцена, слика Онореа Домијеа
Сара Бернар као Хамлет, 1899. године

Позориште или театар (грч. θέατρο [théatro]; антгрч. θέατρον [théatron] — „позориште“, од θεάομαι [theáomai] — „видети“, „гледати“, „посматрати“) је сценска уметничка манифестација у којој се одвија комуникација између глумаца и публике. Позориште је колаборативна форма уметности која користи живе извођаче, типично глумце и глумице, да уживо представи искуство стварног или замишљеног догађаја пред публиком на одређеном месту, често на позорници. Извођачи могу да ово искуство комуницирају публици путем комбинације геста, говора, песме, музике и плеса. Елементи уметности, као што су сликана сценографија и сценска уметност попут осветљења, користе се за побољшање физичког, присутног и непосредног искуства.[1] Специфично место наступа се назива „театром”, што је реч изведена из античке грчке речи θέατρον (théatron, „место за гледање”), која потиче из θεάομαι (theáomai, „видети”, „гледати”, „посматрати”). За разлику од уметности као што су сликарство, филм или скулптура, које поседују своју материјалну форму независно од времена и простора, позориште је уско везано за простор и време у којем се изводи одређени позоришни комад. Због тога се реч позориште идентификује како са простором или зградом у којој изводе представе (види: Архитектура позоришта), тако и са групом људи који чине позоришну трупу.

Позоришна уметност је драмска уметност која се обично изводи по сценарију и у којој је акција детаљно планирана у циљу стварања кохерентног драмског доживљаја. Позорница на којој ће се изводити позоришни комад се унапријед детаљно припрема, како би сваки њен део био у служби импресије која се жели проузроковати код публике. Глума је основни елеменат у позоришном делу, а чине је гест, покрет и говор.

Модерни западни театар потиче, у великој мери, од старогрчког позоришта, из којег позајмљује техничку терминологију, класификацију у жанрове и многе од његових тема, типске ликове и елементе заплета. Позоришни уметник Патрис Пејвис дефинише театралност, позоришни језик, сценско писање и специфичност позоришта као синонимне изразе по којима се позориште разликује од других сценских уметности, књижевности и уметности, генерално.[2]

Модерно позориште обухвата извођења представа и мјузикла. Уметничке форме балета и опере су исто тако позориште и користе мноштво заједничких конвенција као што је глума, костими и сценско извођење. Они су били утицајни у развоју музичког позоришта; погледајте те чланке за више информација.

Врсте позоришта[уреди]

У теорији позоришта разликују се 4 врсте позоришта:

  1. Драмско позориште (трагедија, комедија)
  2. Музичко позориште (опера, оперета, мјузикл)
  3. Плесно позориште или балет
  4. Луткарско позориште

Драмско позориште[уреди]

Драма је специфични мод фикције у облику извођачке представе.[3] Термин потиче од грчке речи са значењем „деловање”, која је изведена из глагола δράω, dráō, „урадити” или „дејствовати”. Извођење драме у позоришту, у изведби глумаца на позорници испред публике, претпоставља колаборативне модове продукције и колективни облик пријема. Структура драмских текстова, за разлику од других форми литературе, је под директним утицајем ове колаборативне продукције и колаборативне рецепције.[4] Рано модерна трагедија Хамлет (1601) Шекспира и класична атинска трагедија Краљ Едип (c. 429 п. н. е) која је Софоклово дело, сврставају се међу ремек дела уметничке драме.[5] Један пример из модерног доба је Дугодневно путовање у ноћ писца Јуџина О’Нила (1956).[6]

Уопштено гледајући као жанр поезије драмски мод је упоређиван са епским и лирским модовима још од времена Аристотелове Поетике (око 335 п. н. е) — најранијег рада драмске теорије.[7] Употреба термина „драме” у уском смислу за означавање специфичног типа комада потиче из 19. века. Драма у том смислу се односи на комад који није нити комедија, нити трагедија — на пример, Золина Тереза Ракен (1873) или Чеховљев Иванов (1887). У античкој Грчкој је међутим реч драма обухватала све позоришне комаде, трагичне, комичне, и све између њих.

Драма се често комбинује са музиком и плесом: драма у опери се генерално пева целим током. Мјузикл обично обухвата говорне дијалоге и песме. Неке форме драме имају сценску музику или музичку пратњу којом се наглашава дијалог (мелодрама и јапанска но драма су примери тога).[8] У појединим историјским периодима (античком римском и модерном романтичарском) неке драме су биле написане да буду читане уместо да буду извођене.[9] У импровизацији, драма не постоји пре тренутка наступа; извођачи спонтано развијају драмски сценарио пред публиком.[10]

Историја позоришта[уреди]

Позориште је, као феномен, било присутно у великом броју древних цивилизација, почев од плеса у кулурама каменог доба. У египатском Абидосу су између 2000. и 1500. п. н. е. одржавани верски фестивали са елементима позоришта, али је тек култура Старе Грчке дефинисала принципе позоришне уметности.

Грчки аудиторијуми су били прва позоришта. То су била места где се дискутовало о политици и где су одржавани фестивали у славу богова, посебно Диониса, бога весеља. Аристотелови трактати су дефинисали позориште и поставили теорију о јединству радње, времена и места у драмама. Атинска дионизијска позоришта постала су узор за позоришта у грчким колонијама широм Медитерана. Поред аудиторијума, садржавали су сцену на којој су висиле слике. Трагедија, прва форма драме, појавила се пре 534. п. н. е. Комедија је настала око 480. п. н. е. У почетку су драме извођене само једном, и то у оквиру такмичења.

Две музе у грчкој митологији се повезују са позориштем. Талија је муза комедије, док је Мелпомена муза трагедије.

Римљани су прихватили грчко позориште у време Пунских ратова. Касније су најпопуларнији облици позоришта постале фарсе и пантомиме.

У средњем веку позориште је постојало у облику представа које су препричавале библијске приче и приче из живота светаца. Крајем овог периода појавили су се карневали и комади о моралу.

Ренесансно позориште је спојило хришћанске теме и класичне трагедије и комедије. На дворовима северне Италије су се појавиле такозване „учене комедије“ (итал. commedia erudita). У позоришним трагедијама доминирале су Аристотелове идеје.

Позориште западног света наставило је да се развија у Новом добу у Шпанији, Италији, Француској, Енглеској, Русији и другде. Општи тренд је био у удаљавању од идеализованих поетских античких узора и тежњи ка реализму у позоришту.

Позориште у азијским културама[уреди]

Позориште у Азији појавило се око 1000. године п. н. е, о чему нам сведоче санскритске драме у Индији. У исто време позоришна уметност се зачела у Кини. Позориште у Јапану (кабуки, но) настало је у 17. веку. У исламском свету најпопуларније изворне позоришне форме су позориште лутака и позориште сенки.

Позориште и књижевност[уреди]

Позориште и књижевни род драма су у веома блиској вези. За већину драма је својствено да су намењене сценском извођењу. Сама реч драма потиче од старогрчке речи за акцију (δρᾶμα). Глумци изводе драме на сцени у позоришту пред публиком. Структура драмског текста је прилагођена овој намени (лица, сцене, реплике). Основна карактеристика драме је сукоб између најмање два лица (или става, супротности). Бернард Шо је у предговору прве књиге својих комедија рекао: „Без конфликта нема позоришног дела“.

Драма се често комбинује са музиком и игром. Примери су опера и мјузикл.

Постоји и жанр импровизоване драме. У њој глумци сами импровизују разговор.

Теорија позоришта[уреди]

Минимална формула театра је: глумац глуми, неко из публике посматра, и обоје су свесни своје улоге. За позориште је, дакле, неопходна публика. Публика ће својом реакцијом делом утицати на представу.[11]

Позориште може имати амбицију да даје верске, политичке, социолошке или естетске судове. По природи ствари, позоришту приличи уметничка слобода. Због свог непосредног обраћања публици у садашњем времену, позориште је веома погодан медијум за преношење идеја и порука о реалном животу и људима.

Историјски гледано, позориште има корене у религији и ритуалу. Глумци у древној Атини су глумачком вештином представљали свет богова и људи, постављајући питања о свету, али не нудећи одговоре. Дискусија о друштву представљеном кроз сценску игру наставља се до данас, у различитим епохама и друштвима. Позоришна уметност користи речи и интелект, али и симболику, слике, подсвесно. У том смислу, позориште је холистички живи догађај. У 18. и 19. веку у Европи је била уобичајена представа о глумцу као лажову и илузионисти на сцени.

Постоји читав низ уметничких поступака и филозофија који се користе у креирању и извођењу позоришних комада. Они могу бити инспирисани духовношћу, политичким ставом или естетиком. Позориште може да исприча причу, може да буде спектакл за чула, а може и да инспирише друштвене промене. По Аристотеловој „Поетици“, у театру постоји 6 неопходних елемената: заплет, личност, идеја, језик, музика и призор. Шпански драматичар из 17. века Лопе де Вега рекао је да су за позориште неопходне: „три даске, два глумца и једна страст“. Међу оне који су значајно допринели позоришној теорији убрајају се: Константин Станиславски,[12] Антоан Арто, Бертолт Брехт, Орсон Велс, Питер Брук и Јержи Гротовски. Константин Станиславски се сматра оцем теорије позоришне глуме, јер је био први који је писао о њој. Већина данашњих теорија изведена је из његове, било да је надограђују, или јој се супротстављају.

Позоришне професије[уреди]

Уметничка занимања[уреди]

Техничка занимања[уреди]

Техничке професије у позоришту баве се конструкцијом сценографије и организацијом извођења представе.

Референце[уреди]

  1. ^ M. Carlson, "Psychic Polyphony", pp. 35–47 in Journal of Dramatic Theory and Criticism, Fall 1986, p. 36
  2. ^ Pavis 1998, стр. 345–346. Drawing on the "semiotics" of Charles Sanders Peirce, Pavis goes on to suggest that "the specificity of theatrical signs may lie in their ability to use the three possible functions of signs: as icon (mimetically), as index (in the situation of enunciation), or as symbol (as a semiological system in the fictional mode). In effect, theatre makes the sources of the words visual and concrete: it indicates and incarnates a fictional world by means of signs, such that by the end of the process of signification and symbolization the spectator has reconstructed a theoretical and aesthetic model that accounts for the dramatic universe."
  3. ^ Elam (1980, 98).
  4. ^ Pfister (1977, 11).
  5. ^ Fergusson (1949, 2–3).
  6. ^ Burt (2008, 30–35).
  7. ^ Francis Fergusson writes that "a drama, as distinguished from a lyric, is not primarily a composition in the verbal medium; the words result, as one might put it, from the underlying structure of incident and character. As Aristotle remarks, 'the poet, or "maker" should be the maker of plots rather than of verses; since he is a poet because he imiates, and what he imitates are actions'" (1949, 8).
  8. ^ See the entries for "opera", "musical theatre, American", "melodrama" and "Nō" in Banham (1998).
  9. ^ While there is some dispute among theatre historians, it is probable that the plays by the Roman Seneca were not intended to be performed. Manfred by Byron is a good example of a "dramatic poem." See the entries on "Seneca" and "Byron (George George)" in Banham (1998).
  10. ^ Some forms of improvisation, notably the Commedia dell'arte, improvise on the basis of 'lazzi' or rough outlines of scenic action (see Gordon (1983) and Duchartre (1929)). All forms of improvisation take their cue from their immediate response to one another, their characters' situations (which are sometimes established in advance), and, often, their interaction with the audience. The classic formulations of improvisation in the theatre originated with Joan Littlewood and Keith Johnstone in the UK and Viola Spolin in the US; see Johnstone (1981) and Spolin (1963).
  11. ^ Gordon, Robert (2006). The Purpose of Playing: Modern Acting Theories in Perspective. University of Michigan Press. стр. 194. 
  12. ^ Benedetti (1999a, 124, 202) and (2008b, 6), Carnicke (1998, 162), and Gauss (1999, 2). In 1902, Stanislavski wrote that "the author writes on paper. The actor writes with his body on the stage" and that the "score of an opera is not the opera itself and the script of a play is not drama until both are made flesh and blood on stage"; quoted by Benedetti (1999a, 124).

Литература[уреди]

  • Aston, Elaine, and George Savona. Theatre as Sign-System: A Semiotics of Text and Performance. London and New York: Routledge. 1991. ISBN 978-0-415-04932-0..
  • Banham, Martin, ed. The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge UP. 1998. ISBN 978-0-521-43437-9..
  • Beacham, Richard C. The Roman Theatre and Its Audience. Cambridge, MA: Harvard UP. 1996. ISBN 978-0-674-77914-3..
  • Benedetti, Jean. Stanislavski: His Life and Art. Revised edition. Original edition published in 1988. London: Methuen. 1999. ISBN 978-0-413-52520-8..
  • ——. The Art of the Actor: The Essential History of Acting, From Classical Times to the Present Day. London: Methuen. 2005. ISBN 978-0-413-77336-4..
  • ——. 2008. "Stanislavski on Stage". In Dacre and Fryer (2008, 6–9).
  • Benjamin, Walter. The Origin of German Tragic Drama. Trans. John Osborne. London and New York: Verso, 1998. 1928. ISBN 978-1-85984-899-9..
  • Brown, John Russell. What is Theatre?: An Introduction and Exploration. Boston and Oxford: Focal P. 1997. ISBN 978-0-240-80232-9..
  • Brandon, James R., ed. The Cambridge Guide to Asian Theatre.' 2nd, rev. ed. Cambridge: Cambridge UP. 1997. ISBN 978-0-521-58822-5..
  • Burt, Daniel S. The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. New York: Facts on File. 2008. ISBN 978-0-8160-6073-3..
  • Carlson, Marvin. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Ithaca and London: Cornell UP. 1993. ISBN 978-0-8014-8154-3..
  • Carnicke, Sharon M. Stanislavsky in Focus. Russian Theatre Archive Ser. London: Harwood Academic Publishers. 1998. ISBN 978-90-5755-070-6..
  • ——. 2000. "Stanislavsky's System: Pathways for the Actor". In Hodge (2000, 11–36).
  • Counsell, Colin. Signs of Performance: An Introduction to Twentieth-Century Theatre. London and New York: Routledge. 1996. ISBN 978-0-415-10643-6..
  • Dacre, Kathy, and Paul Fryer, eds. Stanislavski on Stage. Sidcup, Kent: Stanislavski Centre Rose Bruford College. 2008. ISBN 978-1-903454-01-5..
  • Deal, William E. Handbook to Life in Medieval and Early Modern Japan. Oxford: Oxford UP. 2007. ISBN 978-0-19-533126-4..
  • Deleuze, Gilles and Félix Guattari. Anti-Œdipus. Trans. Robert Hurley, Mark Seem and Helen R. Lane. London and New York: Continuum, 2004. Vol. 1. New Accents Ser. London and New York: Methuen. 1972. ISBN 978-0-416-72060-0..
  • Dukore, Bernard F., ed. Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, KY: Heinle & Heinle. 1974. ISBN 978-0-03-091152-1..
  • Elam, Keir. The Semiotics of Theatre and Drama. New Accents Ser. London and New York: Routledge. 1980. ISBN 978-0-415-03984-0..
  • Felski, Rita, ed. Rethinking Tragedy. Baltimore: Johns Hopkins UP. 2008. ISBN 978-0-8018-8740-6..
  • Fergusson, Francis. The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective. Princeton, NJ: Princeton UP, 1968. 1949. ISBN 978-0-691-01288-9..
  • Gauss, Rebecca B. Lear's Daughters: The Studios of the Moscow Art Theatre 1905–1927. American University Studies ser. 26 Theatre Arts, vol. 29. New York: Peter Lang. 1999. ISBN 978-0-8204-4155-9..
  • Gordon, Mel. Lazzi: The Comic Routines of the Commedia dell'Arte. New York: Performing Arts Journal. 1983. ISBN 978-0-933826-69-4..
  • Gordon, Robert. The Purpose of Playing: Modern Acting Theories in Perspective. Ann Arbor: U of Michigan P. 2006. ISBN 978-0-472-06887-6..
  • Harrison, Martin. The Language of Theatre. London: Routledge. 1998. ISBN 978-1-85754-374-2..
  • Hartnoll, Phyllis, ed. The Oxford Companion to the Theatre. 4th ed. Oxford: Oxford UP. 1983. ISBN 978-0-19-211546-1..
  • Hodge, Alison, ed. Twentieth-Century Actor Training. London and New York: Routledge. 2000. ISBN 978-0-415-19452-5..
  • Janko, Richard, trans. Poetics with Tractatus Coislinianus, Reconstruction of Poetics II and the Fragments of the On Poets. By Aristotle. Cambridge: Hackett. 1987. ISBN 978-0-87220-033-3..
  • Johnstone, Keith. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. London: Methuen, 2007. 1981. ISBN 978-0-7136-8701-9..
  • Jones, John Bush. Our Musicals, Ourselves: A Social History of the American Musical Theatre. Hanover: Brandeis UP. 2003. ISBN 978-1-58465-311-0..
  • Kuritz, Paul. The Making of Theatre History. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. 1988. ISBN 978-0-13-547861-5..
  • Leach, Robert. Vsevolod Meyerhold. Directors in perspective ser. Cambridge: Cambridge UP. 1989. ISBN 978-0-521-31843-3..
  • ——. Makers of Modern Theatre: An Introduction. London: Routledge. 2004. ISBN 978-0-415-31241-7..
  • Leach, Robert, and Victor Borovsky, eds. A History of Russian Theatre. Cambridge: Cambridge UP. 1999. ISBN 978-0-521-03435-7..
  • Meyer-Dinkgräfe, Daniel. Approaches to Acting: Past and Present. London and New York: Continuum. 2001. ISBN 978-0-8264-7879-5..
  • Meyerhold, Vsevolod. Meyerhold on Theatre. Ed. and trans. Edward Braun. Revised edition. London: Methuen. 1991. ISBN 978-0-413-38790-5..
  • Milling, Jane, and Graham Ley. Modern Theories of Performance: From Stanislavski to Boal. Basingstoke, Hampshire and New York: Palgrave. 2001. ISBN 978-0-333-77542-4..
  • Mitter, Shomit. Systems of Rehearsal: Stanislavsky, Brecht, Grotowski and Brook. London and NY: Routledge. 1992. ISBN 978-0-415-06784-3..
  • Moreh, Shmuel. "Live Theater in Medieval Islam." In Studies in Islamic History and Civilization in Honour of Professor David Ayalon. Ed. Moshe Sharon. Cana, Leiden: Brill. 565–601. 1986. ISBN 978-965-264-014-7..
  • O'Brien, Nick. Stanislavski In Practise. London: Routledge. 2010. ISBN 978-0415568432..
  • Pavis, Patrice (1998). Dictionary of the Theatre: Terms, Concepts, and Analysis. Превод: Christine Shantz. Toronto and Buffalo: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-8163-6. .
  • Peterson, Richard A. 1982. "Five Constraints on the Production of Culture: Law, Technology, Market, Organizational Structure and Occupational Careers." The Journal of Popular Culture 16.2: 143–153.
  • Pfister, Manfred. The Theory and Analysis of Drama. Trans. John Halliday. European Studies in English Literature Ser. Cambridige: Cambridge University Press, 1988. 1977. ISBN 978-0-521-42383-0..
  • Rayner, Alice. To Act, To Do, To Perform: Drama and the Phenomenology of Action. Theater: Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: University of Michigan Press. 1994. ISBN 978-0-472-10537-3..
  • Rehm, Rush. Greek Tragic Theatre. Theatre Production Studies ser. London and New York: Routledge. 1992. ISBN 978-0-415-11894-1..
  • Richmond, Farley. 1998. "India." In Banham (1998, 516–525).
  • Richmond, Farley P., Darius L. Swann, and Phillip B. Zarrilli, eds. Indian Theatre: Traditions of Performance. U of Hawaii P. 1993. ISBN 978-0-8248-1322-2..
  • Roach, Joseph R. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Theater:Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: U of Michigan P. 1985. ISBN 978-0-472-08244-5..
  • Speirs, Ronald, trans. The Birth of Tragedy and Other Writings. By Friedrich Nietzsche. Ed. Raymond Geuss and Ronald Speirs. Cambridge Texts in the History of Philosophy ser. Cambridge: Cambridge UP. 1999. ISBN 978-0-521-63987-3..
  • Spolin, Viola. Improvisation for the Theater. Third rev. ed Evanston, Il.: Northwestern University Press, 1999. 1967. ISBN 978-0-8101-4008-0..
  • Taxidou, Olga. Tragedy, Modernity and Mourning. Edinburgh: Edinburgh UP. 2004. ISBN 978-0-7486-1987-0..
  • Ward, A. C. Specimens of English Dramatic Criticism XVII-XX Centuries. The World's Classics ser. Oxford: Oxford UP, 2007. 1945. ISBN 978-1-4086-3115-7..
  • Williams, Raymond. Modern Tragedy. London: Chatto & Windus. 1966. ISBN 978-0-7011-1260-8..

Спољашње везе[уреди]